Srbija – kriva jer je bila živa

Uoči stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, u zapadnoj javnosti je višestruko pojačano odranije prisutno krivotvorenje istorije, prema kojem na Srbe pada najveća ili čak isključiva krivica za krvoproliće, pa i za Hitlerov nacizam

 Na temu jesu li i koje zapadne zemlje bile saveznice Srbije u Prvom svetskom ratu, temeljno i na osnovu bogate dokumentarne građe pisao je jedan od naših najboljih istoričara Dragoljub Živojinović, u knjizi „Nevoljni ratnici: velike sile i Solunski front, 1914-1918“. On je čak dokazao da je Velika Britanija u tom ratu bila neprijatelj Srbije, samo ne otvoreno kao Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska.
O mešanju politike u pisanje istorije, a na temu ratova devedesetih, istorije BiH i Kosova i Metohije, odnosno srpsko-albanskih odnosa, naši istoričari Mile Bjelajac i Gordana Krivokapić-Jović objavili su knjigu 2011. Oni navode i notornu činjenicu da je Ričard Holbruk lično delio primerke pamfleta knjige Noela Malkolma „Kratka istorija Kosova“, kao i da je knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhausena o Srbiji 19. i 20. veka projekat koji je sponzorisala nemačka država.
U susret Stotoj godišnjici Prvog svetskog rata, mnogobrojni autori iz zemalja koje su nam pre jednog veka bile saveznice, rade na prevrednovanju tadašnje uloge Srbije. Najdrastičniji su do sada bili primeri pamfletističke monografije Filipa Dž. Koena (Philip J. Cohen), sa teksaskog „A[&]M“ Univerziteta, i knjige Tima Džude. Koen je po nalogu Republike Hrvatske štampao knjigu „Tajni rat Srbije: propaganda i manipuliranje poviješću“ 1996. godine. Ovaj naučni falsifikat zbog preterivanja, te nestručnosti autora (stomatolog), na sreću nije prihvaćen u naučnoj i široj javnosti ni devedesetih godina. Koen je nastojao da dokaže kako su Hrvati bili antifašisti dok su Srbi stvorili neku vrstu autohtonog fašizma pre Italijana. U sličnom tonu su i doprinosi istoriji pokojnog profesora hidraulike Endrua L. Simona (mađarskog porekla), koji je priredio ili objavio niz dela na engleskom u kojima se pojavljuje neracionalna netrpeljivost prema pravoslavnim narodima, a posebno prema Srbima koji se okrivljuju za uništenje Austro-Ugarske.
Ovi autori, baš kao njima slični Noel Malkolm i Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen) nastoje da falisifikatima, vađenjem iz konteksta i selektivnim citiranjem krive sliku istorije balkanskih država, najviše Srbije.
Dobro je da američki istoričar Pol Kenedi u svom najčuvenijem i neopravdano hvaljenom delu „Uspon i pad velikih sila“ ipak relativno pozitivno piše o srpskoj ulozi u izbijanju Prvog svetskog rata. On kaže: „Bilo je odista mnogo istine u starom klišeu da je nadvojvodina smrt bila samo iskra koja je upalila požar.“ Navodi i da je Austro-Ugarska odbila srpski pomirljiv odgovor. Ova knjiga je objavljena 1987. godine, ali je još uvek važna na američkim univerzitetima, kao i na „Jejlu“, gde Kenedi još uvek predaje.

BRITANSKA ŠKOLA

Ali, jedna od istorijskih „zvezda u usponu“ jeste i Kenedijev kolega na „Jejlu“, profesor istorije Timoti Snajder (Timothy Snyder), tzv. transatlantski levičar koji je doktorirao na „Oksfordu“. Više nego ostrašćena osoba, Snajder se bavi centralnom i istočnom Evropom, kao i holokaustom i stradanjima stanovništva od Nemačke do Rusije. Snajder je tipičan primer trenda relativizacije istorije prema kojem su Rusija i Srbija krivi za raznorazna zla i nepočinstva koja civilizovani narodi ne mogu činiti. Tako je Snajder u članku „Hitlerov logični holokaust“, objavljenom 20. decembra 2012. u prestižnom časopisu „Njujork rivju of buks“ (The New York Review of Books), savladao Gebelsovu doktrinu po kojoj sto puta ponovljena laž postaje istina. Ne obazirući se na činjenice, on uspeva da napomene kako je dekolonizacija počela na Balkanu (kao da ne zna da razlikuje kolonije od drugih osvojenih teritorija), tako što su se balkanske države oslobodile od Osmanskog carstva, a onda i od dominacije njihovih „britanskih, austrijskih, nemačkih ili ruskih patrona“, sve tako paušalno polutačno i bez objašnjenja. Onda navodi nekakve ratove (wars — dakle množina) između balkanskih država, a bio je samo jedan kratkotrajni između Srbije i Bugarske 1885. godine (naš poraz kod Slivnice). Posle ovih izmišljenih ratova dolazi „okretanje balkanskih nacija protiv Osmanskog carstva 1912.“ Dakle nema oslobađanja teritorija nego već oslobođene države napadaju osmansku Rašku, Kosovo i Metohiju, Makedoniju, Albaniju, Tesaliju, Epir, Trakiju. Konačno, Snajder daje revizionističku viziju izbijanja Prvog svetskog rata:
„Sukob koji pamtimo kao Prvi svetski rat može se sagledati kao treći Balkanski rat (što je inače teza prisutna i kod drugih zapadnih istoričara – prim. aut.), jer su elementi unutar srpske vlade pokušavali da oduzmu deo teritorije od Austrije, kao što su prethodno uradili i sa Osmanlijama.“ Dakle, Srbija je jadnim Osmanlijama otela njihovu Rašku, KiM i Makedoniju, pa se ostrvila na austrijske zemlje (valjda se misli na nemačku postojbinu u dolini Bosne ili istorijske austrijske gradove Novi Sad i Dubrovnik?!).
Ovde nije kraj. Snajder, koji sa ovakvim tvrdnjama već ne bi smeo da bude profesor istorije, pogotovo ne na prestižnom američkom univerzitetu koji su, među ostalima, završili Vilijem Klinton i Džordž Buš Mlađi, postaje još bezobzirniji služeći se očiglednim izmišljotinama:
„Sa dolaskom Prvog svetskog rata balkanski model uspostavljanja nacionalnih država širi se na Tursku (koji uključuje masovna ubistva više od milion Jermena), a kasnije je prihvaćen u centralnoj Evropi.“

HITLER PREPISIVAO SA BALKANA?!

Po Snajderu, dakle, nacionalna država je model izmišljen na Balkanu. Posle Francuske buržoaske revolucije kreću pokreti za stvaranje nacionalnih država širom Evrope, ali njemu to nije poznato, kao što ne zna ni da su se balkanski narodi bunili protiv turske vlasti vekovima. Međutim, ovde je jasno i da je Turska žrtva Balkanaca jer su oni od nas primili bauk nacionalizma i zbog toga pobili više od milion Jermena. Naravno, terori nad Srbima i Grcima se ne spominju.
Nova istorija po Snajderu se ni tu ne zaustavlja: on tvrdi da su balkanske nacionalističke države delimično krive i za nacizam, jer je Hitler, pišući „Majn Kampf“ imao upravo u vidu njihov model. Kako, na koji način, on i ne pokušava da objasni. Dakle, da nema nas primitivnih Balkanaca ne bi bilo ni nacizma! Isto je ustvrdio i Robert Kaplan, američki novinar jevrejskog porekla. Kaplan je predavao na policijskim i vojnim akademijama u SAD-u, povremeno bio konsultant Sekretarijata za odbranu i za spoljne poslove u Americi, a danas radi za „Stratfor“, kao i za novine. U knjizi „Duhovi Balkana“ iz 1993. godine, on kaže da „nacizam, na primer… potiče sa Balkana. U prihvatilištima Beča, plodnom tlu za etničku mržnju blisku južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio da mrzi onako zarazno.“
Snajder pripada novoj školi istoričara koja piše takozvanu transnacionalnu istoriju. Pokrivajući se ovom frazom on uspeva da tvrdi kako bez Sovjetskog Saveza ne bi bilo ni holokausta, što čini u kontroverznoj knjizi „Krvave zemlje“ (Bloodlands). Ova knjiga je izazvala velike rasprave i uspela da ukaže kako bi žrtve ovog rata trebalo tražiti prevashodno u istočnoj Evropi. Snajder se trudi da ne pominje Ruse. Po njemu, stradali su Jevreji, Poljaci, Belorusi, Ukrajinci, Kazasi i neidentifikovani sovjetski građani, kao da većina napred navedenih nisu bili državljani SSSR-a. Kada spomene Ruse, kaže da ih uglavnom ne ubraja u 14 miliona žrtava namernog masovnog zločina koji su počinili Hitler i Staljin u istočnoj Evropi. Dakle, s jedne strane se umanjuju ili ne pominju ruske žrtve (naravno, tu i tamo se provuku, ali uzgred), a s druge se stradanja na Balkanu sasvim prećutkuju. Iz toga sledi da na Balkanu nije bilo nikakvih masovnih stradanja.
Kao i američki profesor Timoti Snajder, mnogi pitomci „Oksforda“ i ponajviše „Kembridža“ pišu negativno o Srbiji, a među njima je nama najpoznatiji Noel Malkolm. Tu je i istoričar Džon Oti (John Otty), čiji je komentar o srpskom nacionalizmu i uzroku Prvog svetskog rata objavljen 2009. godine. Površan rad sa citiranjima Tima Džude i Miše Glenija govori o „srpskom kosovskom mitu“, Srbe predstavlja kao „svinjske trgovce“ koji su žudeli za velikom Srbijom. Po njemu, Srbija i Austro-Ugarska su krive za rat, naravno i Rusija koja je pomogla Srbiji (umesto da je pusti niz vodu). Njegova viđenja uloge Srbije preneo je američki javni servis PBS (Public Broadcasting Service) i britanski časopis „History Today“ (Istorija danas).

DRSKE SRPSKE ŽRTVE

Na „Kembridžu“ je doktorirao i Australijanac Kristofer Klark, koji je sada profesor istorije na ovom univerzitetu. Njegova knjiga o uzrocima Prvog svetskog rata objavljena je 27. septembra 2012. u Engleskoj. („Mesečari: Kako je Evropa otišla u rat 1914“— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). U pitanju je nastavak britanske politike revizionizma koja želi da prikaže kako ili nije bilo krivca za Prvi svetski rat ili je ta krivica bila u domenu Srbije i Rusije. Kristofer Klark usvaja ovaj drugi pristup. Prema njemu Nemačke krivice za rat gotovo da nema. „Prvi svetski rat je bio treći balkanski rat, pre nego što je započeo Prvi svetski rat“, kaže Klark. On navodi i da su srpski vladini službenici bili povezani sa „terorističkim organizacijama“ koje su „sanjale veliku Srbiju“. O ovoj knjizi već su napisane dve negativne recenzije.
Međutim, kembridžski đak Metju Prajs, dopisnik Bi-Bi-Sija, svojevremeno i iz Beograda, pohvalio je knjigu u novinama iz Arapskih Emirata. On kaže: „Klark je u pravu, smatrajući da je pravda bila na strani Austro-Ugarske.“ Zatim tvrdi da je zbog proporcionalno najvećih žrtava podnetih u ratu „možda lako prevideti srpski drzak i bezosećajan odgovor na atentat“.
Da nije sve tako mračno pokazuje doprinos milanske izdavačke kuće „Jaka buk“, koja je 1999. godine objavila zbirku radova dva italijanska i niza srpskih istoričara i najpoznatijih intelektualaca, pod uredništvom pokojnog akademika Nikše Stipčevića. Dobro je o nama pisao i čuveni bostonski profesor Dejvid Fromkin.
Među najnovijim ostvarenjima jeste kod nas neprevedena knjiga „Saputnik uz Prvi svetski rat“ (prevod S.J. „A Companion to World War I“, April 2010). U pitanju je zbirka radova britanskih, američkih, irskih, francuskih, nemačkih i istoričara iz Australije, Kanade i Italije na temu Velikog rata. Bitna je jer je zamišljena kao neizbežno štivo za univerzitete navedenih zemalja. Ona sadrži i važno ukazivanje na političko uplitanje u pisanje istorije, na šta ukazuje direktor britanskog Instituta za evropske studije iz Salforda – Džon Kiger (John Keiger). Istoričar Mark Kornvol (Mark Cornwall) i pored povremenog cinizma je još i najpozitivnije prikazao ulogu Srbije, sa pobedama, stradanjima, povlačenjem preko Albanije i Solunskim frontom.
U italijanskim univerzitetskim udžbenicima najčešće se uopšte i ne pominje postojanje Solunskog fronta. Međutim, uloga Srbije u izbijanju rata je pretežno objektivno prikazana.
Kako se i da li ustanove države Srbije spremaju za propagandu koja će sledećih godina tući iz svih oružja?

DOPRINOS SRBIJE

Da je pucanj Gavrila Principa bio pucanj u tiranina koji je na Vidovdan došao da provocira srpsko stanovništvo u okupiranoj i nasilno pripojenoj Bosni i Hercegovini, istina je koju hoće da sakriju i preinače brojni. Na našoj strani, osim Mileta Bjelajca i tima istoričara koji se uprkos domaćim novoistoričarima bore za širenje i održavanje istine o ulozi Srbije u Prvom svetskom ratu, najavljuje se i doprinos Narodne biblioteke Srbije.
Evropska unija je od 2009. pokrenula dva projekta EUROPEANA 1914-1918 i „Europeana kolekcije 1914 – 1918: Sećanja na Prvi svetski rat“. U drugom navedenom, od 2011. učestvuje naša Narodna biblioteka Srbije, kao jedna od 12 ustanova iz osam zemalja. Cilj je stvaranje digitalne zbirke dokumenata sa oko 500.000 jedinica, koji će „istaći značaj Prvog svetskog rata za zajednički evropski identitet i reflektovati iskustva ljudi iz različitih etničkih, lingvističkih, političkih, društvenih i religioznih zajednica na svim stranama sukoba, uključujući i protivnike rata“.
Tim povodom obratili smo se Nemanji Kaleziću, koordinatoru projekta u ime Narodne biblioteke Srbije. Kalezić navodi da Narodna biblioteka Srbije od sredine 2011. godine učestvuje u međunarodnom projektu „Europeana kolekcije 1914 – 1918: Sećanja na Prvi svetski rat – digitalna zbirka dragocenih izbora iz evropskih nacionalnih biblioteka“. Narodna biblioteka Srbije ima obavezu da digitalizuje i učini dostupnim 1.405 digitalnih objekata. Na prvom mestu će se digitalizovati sva izdavačka produkcija Kraljevine Srbije u periodu jun 1914. godine – oktobar 1915. godine, kao i sva izdanja štampana u izbeglištvu (Krf, Solun, Bizerta, Ženeva…)
Na pitanje o učešću konkretno vojne i ratne građe koja bi svedočila o vojnom doprinosu Srbije, Kalezić odgovara: „U ovom trenutku nismo u mogućnosti da precizno navedemo koliko će publikacija biti na temu vojnog učešća Srbije u ratu, zbog toga što se građa iz srodnih institucija (Arhiv Srbije, Vojni muzej, Arhiv SANU…) i dalje proučava i još nije završena selekcija. U toku je skeniranje lista ‘Ratni dnevnik’ organa Vrhovne komande i zvaničnog biltena Ratnog presbiroa. Skeniraće se i nekoliko dnevnika i uspomena učesnika rata, prepiska vojvode Živojina Mišića sa savezničkim generalima na Solunskom frontu, mape sa bojišta, spiskovi poginulih vojnika po jedinicama… Inače, učešće Narodne biblioteke Srbije u ovom projektu finansiraju Evropska komisija i Ministarstvo kulture i informisanja sa po 50 odsto.“

DOSTA POSLUŠNOSTI

„Ovo nije sve. NBS će se uključiti u još dva međunarodna projekta koji imaju za temu Prvi svetski rat: Projekat CENDARI ima za cilj da putem naprednih tehnologija omogući istraživačima sveobuhvatno pretraživanje istorijske građe. Projekat ‚The World Remembers‘ (Svet se seća) ima za cilj da prikupi što više imena poginulih vojnika tokom rata i omogući njihovo javno prikazivanje kako na Internetu, tako i u javnom prostoru. U izdanju NBS ove godine trebalo bi da izađe monografija ‚Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje‘ Jovana Cvijića na srpskom i francuskom jeziku, a u okviru projekta „Europeana“ organizovaće izložbu polovinom 2014. godine. NBS planira i pokretanje portala ‚Veliki rat‘ 28. februara, koji će, pored gore navedene građe, sadržati i mnogobrojne druge publikacije koje su izlazile posle 1918. godine, a na temu Prvog svetskog rata. Na portalu, uz skeniranu građu, biće dostupne i virtuelne izložbe, interaktivne mape bitaka u kojima je učestvovala srpska vojska“, objašnjava Kalezić.
U nastojanjima vlasti Srbije da se dodvore i umile Zapadu, podnete su brojne žrtve na štetu same države, ali i naroda. Posle toliko godina takvog, uporno poslušničkog ponašanja, hajka se ne smiruje, naprotiv. Imajući iskustvo stidljivog obeležavanja, gotovo muka, povodom oslobođenja Kosova i Metohije, Raške i Makedonije, a znajući kako nas sve klevetaju, Srbija mora da upre svim raspoloživim znanjem i mogućnostima ne bi li barem pokušala da se odupre propagandnom nastavku predstave o krvožednim Srbima. Vredi imati na umu da smo, dok smo bili „remetilački faktor“, uspevali ne samo da sačuvamo nego i da uvećamo državu; danas, kao poslušnici, sve više gubimo bitku, kako onu medijsku, tako i opštekulturnu i teritorijalnu.

Piše Slobodan Janković

Izvor: PEČAT