Србија – крива јер је била жива

Уочи стоте годишњице избиjања Првог светског рата, у западноj jавности jе вишеструко поjачано одраниjе присутно кривотворење историjе, према коjем на Србе пада наjвећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

 На тему jесу ли и коjе западне земље биле савезнице Србиjе у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао jе jедан од наших наjбољих историчара Драгољуб Живоjиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918“. Он jе чак доказао да jе Велика Британиjа у том рату била неприjатељ Србиjе, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска.
О мешању политике у писање историjе, а на тему ратова деведесетих, историjе БиХ и Косова и Метохиjе, односно српско-албанских односа, наши историчари Миле Бjелаjац и Гордана Кривокапић-Јовић обjавили су књигу 2011. Они наводе и ноторну чињеницу да jе Ричард Холбрук лично делио примерке памфлета књиге Ноела Малколма „Кратка историjа Косова“, као и да jе књига немачког историчара Холма Зундхаусена о Србиjи 19. и 20. века проjекат коjи jе спонзорисала немачка држава.
У сусрет Стотоj годишњици Првог светског рата, многоброjни аутори из земаља коjе су нам пре jедног века биле савезнице, раде на превредновању тадашње улоге Србиjе. Наjдрастичниjи су до сада били примери памфлетистичке монографиjе Филипа Џ. Коена (Philip J. Cohen), са тексаског „A[&]M“ Универзитета, и књиге Тима Џуде. Коен je по налогу Републике Хрватске штампаo књигу „Таjни рат Србиjе: пропаганда и манипулирање повиjешћу“ 1996. године. Оваj научни фалсификат због претеривања, те нестручности аутора (стоматолог), на срећу ниjе прихваћен у научноj и широj jавности ни деведесетих година. Коен jе настоjао да докаже како су Хрвати били антифашисти док су Срби створили неку врсту аутохтоног фашизма пре Италиjана. У сличном тону су и доприноси историjи покоjног професора хидраулике Ендруа Л. Симона (мађарског порекла), коjи jе приредио или обjавио низ дела на енглеском у коjима се поjављуjе нерационална нетрпељивост према православним народима, а посебно према Србима коjи се окривљуjу за уништење Аустро-Угарске.
Ови аутори, баш као њима слични Ноел Малколм и Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) настоjе да фалисификатима, вађењем из контекста и селективним цитирањем криве слику историjе балканских држава, наjвише Србиjе.
Добро jе да амерички историчар Пол Кенеди у свом наjчувениjем и неоправдано хваљеном делу „Успон и пад великих сила“ ипак релативно позитивно пише о српскоj улози у избиjању Првог светског рата. Он каже: „Било jе одиста много истине у старом клишеу да jе надвоjводина смрт била само искра коjа jе упалила пожар.“ Наводи и да jе Аустро-Угарска одбила српски помирљив одговор. Ова књига jе обjављена 1987. године, али jе jош увек важна на америчким универзитетима, као и на „Јеjлу“, где Кенеди jош увек предаjе.

БРИТАНСКА ШКОЛА

Али, jедна од историjских „звезда у успону“ jесте и Кенедиjев колега на „Јеjлу“, професор историjе Тимоти Снаjдер (Timothy Snyder), тзв. трансатлантски левичар коjи jе докторирао на „Оксфорду“. Више него острашћена особа, Снаjдер се бави централном и источном Европом, као и холокаустом и страдањима становништва од Немачке до Русиjе. Снаjдер jе типичан пример тренда релативизациjе историjе према коjем су Русиjа и Србиjа криви за разноразна зла и непочинства коjа цивилизовани народи не могу чинити. Тако jе Снаjдер у чланку „Хитлеров логични холокауст“, обjављеном 20. децембра 2012. у престижном часопису „Њуjорк ривjу оф букс“ (The New York Review of Books), савладао Гебелсову доктрину по коjоj сто пута поновљена лаж постаjе истина. Не обазирући се на чињенице, он успева да напомене како jе деколонизациjа почела на Балкану (као да не зна да разликуjе колониjе од других освоjених териториjа), тако што су се балканске државе ослободиле од Османског царства, а онда и од доминациjе њихових „британских, аустриjских, немачких или руских патрона“, све тако паушално полутачно и без обjашњења. Онда наводи некакве ратове (wars — дакле множина) између балканских држава, а био jе само jедан краткотраjни између Србиjе и Бугарске 1885. године (наш пораз код Сливнице). После ових измишљених ратова долази „окретање балканских нациjа против Османског царства 1912.“ Дакле нема ослобађања териториjа него већ ослобођене државе нападаjу османску Рашку, Косово и Метохиjу, Македониjу, Албаниjу, Тесалиjу, Епир, Тракиjу. Коначно, Снаjдер даjе ревизионистичку визиjу избиjања Првог светског рата:
„Сукоб коjи памтимо као Први светски рат може се сагледати као трећи Балкански рат (што jе иначе теза присутна и код других западних историчара – прим. аут.), jер су елементи унутар српске владе покушавали да одузму део териториjе од Аустриjе, као што су претходно урадили и са Османлиjама.“ Дакле, Србиjа jе jадним Османлиjама отела њихову Рашку, КиМ и Македониjу, па се острвила на аустриjске земље (ваљда се мисли на немачку постоjбину у долини Босне или историjске аустриjске градове Нови Сад и Дубровник?!).
Овде ниjе краj. Снаjдер, коjи са оваквим тврдњама већ не би смео да буде професор историjе, поготово не на престижном америчком универзитету коjи су, међу осталима, завршили Вилиjем Клинтон и Џорџ Буш Млађи, постаjе jош безобзирниjи служећи се очигледним измишљотинама:
„Са доласком Првог светског рата балкански модел успостављања националних држава шири се на Турску (коjи укључуjе масовна убиства више од милион Јермена), а касниjе jе прихваћен у централноj Европи.“

ХИТЛЕР ПРЕПИСИВАО СА БАЛКАНА?!

По Снаjдеру, дакле, национална држава jе модел измишљен на Балкану. После Француске буржоаске револуциjе крећу покрети за стварање националних држава широм Европе, али њему то ниjе познато, као што не зна ни да су се балкански народи бунили против турске власти вековима. Међутим, овде jе jасно и да jе Турска жртва Балканаца jер су они од нас примили баук национализма и због тога побили више од милион Јермена. Наравно, терори над Србима и Грцима се не спомињу.
Нова историjа по Снаjдеру се ни ту не зауставља: он тврди да су балканске националистичке државе делимично криве и за нацизам, jер jе Хитлер, пишући „Маjн Кампф“ имао управо у виду њихов модел. Како, на коjи начин, он и не покушава да обjасни. Дакле, да нема нас примитивних Балканаца не би било ни нацизма! Исто jе устврдио и Роберт Каплан, амерички новинар jевреjског порекла. Каплан jе предавао на полициjским и воjним академиjама у САД-у, повремено био консултант Секретариjата за одбрану и за спољне послове у Америци, а данас ради за „Стратфор“, као и за новине. У књизи „Духови Балкана“ из 1993. године, он каже да „нацизам, на пример… потиче са Балкана. У прихватилиштима Беча, плодном тлу за етничку мржњу блиску jужнословенском свету, Хитлер jе научио да мрзи онако заразно.“
Снаjдер припада новоj школи историчара коjа пише такозвану транснационалну историjу. Покриваjући се овом фразом он успева да тврди како без Совjетског Савеза не би било ни холокауста, што чини у контроверзноj књизи „Крваве земље“ (Bloodlands). Ова књига jе изазвала велике расправе и успела да укаже како би жртве овог рата требало тражити превасходно у источноj Европи. Снаjдер се труди да не помиње Русе. По њему, страдали су Јевреjи, Пољаци, Белоруси, Украjинци, Казаси и неидентификовани совjетски грађани, као да већина напред наведених нису били држављани СССР-а. Када спомене Русе, каже да их углавном не убраjа у 14 милиона жртава намерног масовног злочина коjи су починили Хитлер и Стаљин у источноj Европи. Дакле, с jедне стране се умањуjу или не помињу руске жртве (наравно, ту и тамо се провуку, али узгред), а с друге се страдања на Балкану сасвим прећуткуjу. Из тога следи да на Балкану ниjе било никаквих масовних страдања.
Као и амерички професор Тимоти Снаjдер, многи питомци „Оксфорда“ и понаjвише „Кембриџа“ пишу негативно о Србиjи, а међу њима jе нама наjпознатиjи Ноел Малколм. Ту jе и историчар Џон Оти (John Otty), чиjи jе коментар о српском национализму и узроку Првог светског рата обjављен 2009. године. Површан рад са цитирањима Тима Џуде и Мише Глениjа говори о „српском косовском миту“, Србе представља као „свињске трговце“ коjи су жудели за великом Србиjом. По њему, Србиjа и Аустро-Угарска су криве за рат, наравно и Русиjа коjа jе помогла Србиjи (уместо да jе пусти низ воду). Његова виђења улоге Србиjе пренео jе амерички jавни сервис ПБС (Public Broadcasting Service) и британски часопис „History Today“ (Историjа данас).

ДРСКЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ

На „Кембриџу“ jе докторирао и Аустралиjанац Кристофер Кларк, коjи jе сада професор историjе на овом универзитету. Његова књига о узроцима Првог светског рата обjављена jе 27. септембра 2012. у Енглескоj. („Месечари: Како jе Европа отишла у рат 1914“— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). У питању jе наставак британске политике ревизионизма коjа жели да прикаже како или ниjе било кривца за Први светски рат или jе та кривица била у домену Србиjе и Русиjе. Кристофер Кларк усваjа оваj други приступ. Према њему Немачке кривице за рат готово да нема. „Први светски рат jе био трећи балкански рат, пре него што jе започео Први светски рат“, каже Кларк. Он наводи и да су српски владини службеници били повезани са „терористичким организациjама“ коjе су „сањале велику Србиjу“. О овоj књизи већ су написане две негативне рецензиjе.
Међутим, кембриџски ђак Метjу Праjс, дописник Би-Би-Сиjа, своjевремено и из Београда, похвалио jе књигу у новинама из Арапских Емирата. Он каже: „Кларк jе у праву, сматраjући да jе правда била на страни Аустро-Угарске.“ Затим тврди да jе због пропорционално наjвећих жртава поднетих у рату „можда лако превидети српски дрзак и безосећаjан одговор на атентат“.
Да ниjе све тако мрачно показуjе допринос миланске издавачке куће „Јака бук“, коjа jе 1999. године обjавила збирку радова два италиjанска и низа српских историчара и наjпознатиjих интелектуалаца, под уредништвом покоjног академика Никше Стипчевића. Добро jе о нама писао и чувени бостонски професор Деjвид Фромкин.
Међу наjновиjим остварењима jесте код нас непреведена књига „Сапутник уз Први светски рат“ (превод С.Ј. „A Companion to World War I“, April 2010). У питању jе збирка радова британских, америчких, ирских, француских, немачких и историчара из Аустралиjе, Канаде и Италиjе на тему Великог рата. Битна jе jер jе замишљена као неизбежно штиво за универзитете наведених земаља. Она садржи и важно указивање на политичко уплитање у писање историjе, на шта указуjе директор британског Института за европске студиjе из Салфорда – Џон Кигер (John Keiger). Историчар Марк Корнвол (Mark Cornwall) и поред повременог цинизма jе jош и наjпозитивниjе приказао улогу Србиjе, са победама, страдањима, повлачењем преко Албаниjе и Солунским фронтом.
У италиjанским универзитетским уџбеницима наjчешће се уопште и не помиње постоjање Солунског фронта. Међутим, улога Србиjе у избиjању рата jе претежно обjективно приказана.
Како се и да ли установе државе Србиjе спремаjу за пропаганду коjа ће следећих година тући из свих оружjа?

ДОПРИНОС СРБИЈЕ

Да jе пуцањ Гаврила Принципа био пуцањ у тиранина коjи jе на Видовдан дошао да провоцира српско становништво у окупираноj и насилно припоjеноj Босни и Херцеговини, истина jе коjу хоће да сакриjу и преиначе броjни. На нашоj страни, осим Милета Бjелаjца и тима историчара коjи се упркос домаћим новоисторичарима боре за ширење и одржавање истине о улози Србиjе у Првом светском рату, наjављуjе се и допринос Народне библиотеке Србиjе.
Европска униjа jе од 2009. покренула два проjекта ЕУРОПЕАНА 1914-1918 и „Еуропеана колекциjе 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат“. У другом наведеном, од 2011. учествуjе наша Народна библиотека Србиjе, као jедна од 12 установа из осам земаља. Циљ jе стварање дигиталне збирке докумената са око 500.000 jединица, коjи ће „истаћи значаj Првог светског рата за заjеднички европски идентитет и рефлектовати искуства људи из различитих етничких, лингвистичких, политичких, друштвених и религиозних заjедница на свим странама сукоба, укључуjући и противнике рата“.
Тим поводом обратили смо се Немањи Калезићу, координатору проjекта у име Народне библиотеке Србиjе. Калезић наводи да Народна библиотека Србиjе од средине 2011. године учествуjе у међународном проjекту „Еуропеана колекциjе 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат – дигитална збирка драгоцених избора из европских националних библиотека“. Народна библиотека Србиjе има обавезу да дигитализуjе и учини доступним 1.405 дигиталних обjеката. На првом месту ће се дигитализовати сва издавачка продукциjа Краљевине Србиjе у периоду jун 1914. године – октобар 1915. године, као и сва издања штампана у избеглиштву (Крф, Солун, Бизерта, Женева…)
На питање о учешћу конкретно воjне и ратне грађе коjа би сведочила о воjном доприносу Србиjе, Калезић одговара: „У овом тренутку нисмо у могућности да прецизно наведемо колико ће публикациjа бити на тему воjног учешћа Србиjе у рату, због тога што се грађа из сродних институциjа (Архив Србиjе, Воjни музеj, Архив САНУ…) и даље проучава и jош ниjе завршена селекциjа. У току jе скенирање листа ‘Ратни дневник’ органа Врховне команде и званичног билтена Ратног пресбироа. Скенираће се и неколико дневника и успомена учесника рата, преписка воjводе Живоjина Мишића са савезничким генералима на Солунском фронту, мапе са боjишта, спискови погинулих воjника по jединицама… Иначе, учешће Народне библиотеке Србиjе у овом проjекту финансираjу Европска комисиjа и Министарство културе и информисања са по 50 одсто.“

ДОСТА ПОСЛУШНОСТИ

„Ово ниjе све. НБС ће се укључити у jош два међународна проjекта коjи имаjу за тему Први светски рат: Проjекат CENDARI има за циљ да путем напредних технологиjа омогући истраживачима свеобухватно претраживање историjске грађе. Проjекат ‚The World Remembers‘ (Свет се сећа) има за циљ да прикупи што више имена погинулих воjника током рата и омогући њихово jавно приказивање како на Интернету, тако и у jавном простору. У издању НБС ове године требало би да изађе монографиjа ‚Балканско полуострво и jужнословенске земље‘ Јована Цвиjића на српском и француском jезику, а у оквиру проjекта „Еуропеана“ организоваће изложбу половином 2014. године. НБС планира и покретање портала ‚Велики рат‘ 28. фебруара, коjи ће, поред горе наведене грађе, садржати и многоброjне друге публикациjе коjе су излазиле после 1918. године, а на тему Првог светског рата. На порталу, уз скенирану грађу, биће доступне и виртуелне изложбе, интерактивне мапе битака у коjима jе учествовала српска воjска“, обjашњава Калезић.
У настоjањима власти Србиjе да се додворе и умиле Западу, поднете су броjне жртве на штету саме државе, али и народа. После толико година таквог, упорно послушничког понашања, хаjка се не смируjе, напротив. Имаjући искуство стидљивог обележавања, готово мука, поводом ослобођења Косова и Метохиjе, Рашке и Македониjе, а знаjући како нас све клеветаjу, Србиjа мора да упре свим расположивим знањем и могућностима не би ли барем покушала да се одупре пропагандном наставку представе о крвожедним Србима. Вреди имати на уму да смо, док смо били „реметилачки фактор“, успевали не само да сачувамо него и да увећамо државу; данас, као послушници, све више губимо битку, како ону медиjску, тако и општекултурну и териториjалну.

Пише Слободан Јанковић

Извор: ПЕЧАТ