Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Србија и Срби у Хрватској

Срби и Хрвати

Народ коjи jе постао мањина

Срби су, све до 1990. године, када су насилно избачени из устава били конститутивни народ Републике Хрватске. Али, на то су данас, изгледа сви заборавили, а зарад “добросуседских односа” многи догађаји из прошлости опет су гурнути под тепих.

Када је у београдском предграђу Бусије, недавно обележено 20 година од оснивања САО Крајина готово да није било ни једног медија у Србији који је нашао за сходно да то обележи. Није било ни натписа, или фељтона који би подсетио на тај, али и остале догађаје који су претходили распаду Југославије. Бојажљиво је ( уз понеку критику ) забележена и инцијатива  избеглица из Хрватске, упућена Бриселу да се пре пријема Хрватске у Европску унију од ове земље затражи да избеглим лицима, коначно омогући несметан повратак у своје домове, као и признавање свих, раније стечених права.

Стиче се утисак као да, власти у Србији, зарад добросуседских односа са Хрватском, већ годинама “гурају под тепих” све наслеђене проблеме који оптерећују однос између две земље, а нарочито оне који се тичу статуса избеглица, злочина над Србима током деведесетих и садашњег положаја Срба у Хрватској.

Уместо тога, медији су пуни прича о певачима, глумцима, привредницима, туристима који, како се то обично наглашава “повезују наше две земље”, продавнице су пуне производа из суседне нам државе ( додуше, српске робе у Хрватској још нема, али ајде сад…), а као круна свега стално се наглашава “добра воља” власти у Београду и Загребу да се “помажу” и уреде међусобне односе. Тако су и недавна посета Бориса Тадића Хрватској, као и његови сусрети са Ивом Јосиповићем описани као “разговор двојице пријатеља” чије државе, малте не немају никаква спортна питања. Када се и говори о положају Срба у Хрватској обично се наглашавају само позитивни примери, па су тако медији недавно пренели изјаву Слободана Узелца, подпредседника хрватске владе и члана Самосталне српске демократске странке да су Срби у Хрватској “популација која има све мање проблема” ( злобници, кажу да је то зато што их је тамо све мање… ).

Наравно, треба поздравити све позитивне помаке у односима између две земље, а посебно оне који омогућавају нормалан живот обичних људи. Није спорно ни то да су народи на простору бивше Југославије упућени једни на друге, да ( упркос свему што се у прошлости дешавало ) имају много заједничког и да је слободна комуникација, као и привредно, културно, спортско и свако друго позвезивање нешто што треба да буде циљ свих држава у региону. Чињеница је и да Србија има довољно својих, унутрашњих проблема ( чини се и све мање снаге да их сама решава ), од којих су највеће Косово, све тежа економска ситуација и стални покушаји слабљења и распарчавања земље да јој отварање нових тема, у овом тренутку не би било од велике користи.

Али, све то не оправдава садашњи, чини се, исувише пасиван однос државе Србије према свом западном суседу који је, понекад ( потпуно неоправдано ) сличан односу кривца према својој жртви. Као да смо, прећутно спремни да прихватимо сервирану нам причу да је Србија, тобоже главни кривац за распад Југославије, да је, како то званични Загреб и даље наглашава Хрватска “била жртва великосрпске агресије” и да је, самим тим судбина која је снашла тамошње Србе логична последица таквног следа догађаја.

У таквом односу према овој теми, као да смо заборавили на чињеницу која би нам, чак и у садашњим околностима могла бити један од главних аргумената у разговорима са Хрватском и настојањима да поправимо положај Срба у тој држави. Наиме, реч је о чињеници да су, све до насилног “протеривања” из устава ( до чега је, подсетимо дошло 1990. године, по доласку ХДЗ-а на власт ) Срби, уз Хрвате били конститутивни народ СР Хрватске. Њихово свођење на националну мањину и то у тренутку када су Срби чинили око 13% становништа Хрватске било је обављено на насилан и недемократски начин, без сагласности легитимних представника срског народа у хрватском сабору. Стога се поставља питање није ли баш ова чињеница значајно допринела јачању неповерења и екстремизма на тим просторима, а тиме и свим трагичним догађајима који су се тамо десили од 1990. до 1995. године? И није ли, без обзира на садашње стање ствари ( односно на занемарљив број Срба који је остао у Хрватској ) наше пристајање на то да Срби у Хрватској буду третирани као национална мањина, у ствари, посредно  признавање резултата етничког чишћења до којег је, над Србима дошло у операцијама “Бљесак” и “Олуја”.

Уосталом, у инсистирању на таквој политици можемо се, умногоме угледати управо на Хрватску. Јер, услед ратних дешавања и неповољне економске ситуације значајно је опао и проценат Хрвата у Босни и Херцеговини ( пре рата Хрвата је у БиХ отприлике било колико и Срба у Хрватској ), тако да њих тамо сада има мање од 10 одсто, па ипак нико и не помишља да их сведе на националну мањину ( уосталом, тако нешто држава Хрватска никада не би дозволила ). Поставља се, онда питање како једно правило може  да важи за Хрвате у БиХ, а не може за Србе у Хрватској и није ли и то још један од доказа о непоштовању права српског народа у Републици Хрватској.

Томе треба додати и проблеме у вези са признавањем станарских права Срба који су, од 1991. до 1995. прогнани из Хрватске, тајне спискове на основну којих се, под веома сумњивим околностима, а под оптужбом да су починили “ратне злочине” многи Срби повратници и даље хапсе, упорно ( врло могуће и смишљено ) економско занемаривање крајева који су до 1995. били насељени српским живљем ( што значајно отежава повратак, јер где нема посла и инфраструктуре, нема ни услова за живот ), потискивање ћирилице из службене употребе у местима где су Срби у већини, иницијативе за оснивање тзв. “Хрватске православне цркве”, покатоличавања Срба, још нерешена питања великог броја несталих током акција Бљесак и Олуја и слично…

Инсистирање на тим темама, наравно не значи бежање од суочавања са грешкама из наше прошлости. То не значи негирање злочина који су, тобоже у име српског народа почињени у трагичним ратовима на простору бивше Југославије, а још мање аболицију за њихове починитеље или рехабилитацију политичара ( политике ) чије су погрешне одлуке и поступци умногоме допринели да последице распада СФРЈ, по наш народ буду овако болне. То, једноставно значи инсистирање на озбиљној и државотворној политици која ће, не везано од тога која је странка у датом тренутку на власти дефинисати дугорочне националне циљеве, а у складу са тим и питање решавања статуса српског народа у суседним државама, укључујући и Србе у Хрватској.  То подразумева  одустајање од комплекса ниже вредности према другима ( која је, нажалост итекако присутна код дела наше интелектуалне и политичке елите ) и прихватање нашег тренутног положаја као “казне за грехе из прошлости”….

Када је, пре готово 100 година стварана “прва” Југославија Срби су, на простору садашње Републике Хрватске чинили готово четвртину становништа. Колико их је, данас остало показаће попис, планиран за 2011. али се основано претпоставља да их неће бити више од 3.5%, са тенденцијом даљег пада. Јер, преостали Срби у великим градовима изложени су, неумитном процесу асимилације ( мањи поток се увек улива у велику реку ), а на просторе етнички очишћене током “Бљеска” и “Олује” враћају се, углавном људи старији од 60 година ( потомци су им се већ скућили у Србији, или су се расули по “белом свету”, без намере да се врате ). Нешто омладине и тзв “демографски обновљивог” становништва остало је само још у двадесетак насеља у источном делу Хрватске ( Барања и источна Славонија ), што је недовољно да се овај негативни тренд заустави или барем успори, тако да ће у блиској будућности Срба у Хрватској, по свој прилици бити још мање. Тиме као да се остварују планови Фрање Туђмана, изречени непосредно пред “Олују” да Србе треба свести на број који неће представљати “опасност” по Хрватску, односно на број који ће спречити да они икада више буду “реметилачки фактор”. Да ли је то кривица “великосрпске политике” како нам се данас (чак и од одређених кругова у Србији) жели наметнути, или резултат нечије дугорочне, пажљиво планиране и спроведене стратегије? И да ли је хваљење власти у Хрватској да су привржени заштити права “српске мањине” у тој држави ( и то сада када је њихов број постао занемарљив ), уз сво поштовање за све позитивне помаке, заиста искрено и добронамерно?

Јован Гајић

Извор: КОРЕНИ – Лист Срба у расеjању

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: