Srbi ubijaju srpski jezik

Predlog zakona o službenoj upotrebi jezika u Srbiji već godinama skuplja prašinu po fiokama i u arhivama. Niko ne kažnjava nepravilnu upotrebu jezika. Zagubljen i predlog standardizacije ćirilice

Izlozi beogradskih prodavnica prepuni reklama na engleskom jeziku
 

DžABE je Đura Daničić vodio i pisao „Rat za srpski jezik i pravopis“. Džabe, ako taj isti jezik danas nema ko da brani. Ni srpski jezik, ni ćirilicu. U bukvarima slova sve iskvarenija, u natpisima strane reči, latinički slogani na bilbordima, mejlovi i SMS poruke „rasterećeni“ pravopisa, a država i gluva i slepa, a iznad svega nema pred jezikom koji se sve više kvari i pismom koje nestaje.

Poslednji zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma donet je 1991. godine. Promenili smo od tada četiri države, kao i zvanično ime jezika kojim govorimo. Samo zakon donet pre 24 godine, u detaljima menjan nekoliko puta, i dalje važi. Poslednja briga o jeziku pokazana je Ustavom iz 2006. godine. Tada je naglašeno da nam je službeni jezik srpski, a pismo ćirilica i tada se stalo. Izostao je zakon i akta koja bi ga pratila. Niko nije zadužen da kontroliše primenu i kažnjava kršenje zakona. A sve to posao je države.

Lingvisti su jednoglasni da srpski jezik i ćirilicu ne mogu sačuvati vlasnici kafana i butika koji će svoj SUR ili STR „društveno odgovorno“ nazivati srpskim imenima, a reklame pisati ćirilicom. Ne mogu ni jezikoslovci na naučnim skupovima. Može samo država koja će doneti zakone i kontrolisati njihovu primenu.

– Vuk Karadžić govorio je: „Nije kriv onaj ko je dva ovna izio, već onaj ko mu je dao“. E, tako nije krivac ni onaj što usred Čačka traži sudskog tumača za prevod sa srpskog na bosanski, već država koja je omogućila da se tako apsurdna situacija dogodi – započinje, za „Novosti“, priču prof. dr Slobodan Remetić, lingvista i član Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti. – Nije pošteno kad se krivica za nebrigu o jeziku i pismu prebacuje na struku, jer struka je uradila šta je mogla, ali nije imao ko da je posluša. Još 2004. godine sjajan predlog zakona otišao je iz Ministarstva kulture u Vladu Srbije i na tome se zaustavilo. Sa velikim entuzijazmom radnu grupu koja je pisala zakon predvodio je Branko Brborić, naš preminuli kolega. Dok je on bio sekretar Odbora za standardizaciju srpskog jezika, to telo radilo je punim kapacitetom.

On napominje da je takođe 2004. godine napravljen i predlog standardizacije ćirilice, onakve kakva bi trebalo da bude odštampana u bukvarima i kakvu bi svi đaci prvaci trebalo da nauče. U timu koji se bavio izgledom grafema, osim lingvista, bili su i likovni stručnjaci. Incijativu je pokrenulo Društvo učitelja Srbije. Gotov predlog je, kaže Remetić, predat Ministarstvu prosvete, ali se dalje od toga nije odmaklo. Sada je komunikacija krenula u drugom smeru – Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja poslalo je pismo Odboru za standardizaciju srpskog jezika tražeći da standardizuju izgled bukvarskog pisma. Za predlog star 11 godina, kažu u Ministastvu, ne znaju da postoji, ali najavljuju da će ga potražiti u arhivi.

Problem, međutim, postoji i na drugoj strani. Kako akademik Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju, kaže za „Novosti“, ovo telo već devet godina ne radi punim kapacitetom, još od smrti Branka Brborića.

– Odbor se nije sastajao, ali radile su njegove komisije – tvrdi Klajn. – O standardizaciji ćirilice i zahtevu koji je stigao iz Ministarstva prosvete razgovaraćemo u utorak, na sastanku Odeljenja za jezik i književnost SANU.

Prema Klajnovim rečima, nije zagarantovano da će država prihvatiti ono što stručnjaci odaberu kao najbolje rešenje. Tako je, recimo, bilo sa bosanskim jezikom.

– Ne priznajemo bosanski jezik, kao ni Hrvati, ali je država odlučila drugačije – napominje akademik Klajn.

A upravo Odbor za standardizaciju, kao najmerodavnije telo za pitanje jezika, zaključio je da bosanski nema dovoljno elemenata da se bude poseban jezik. A posebno ne da se zove bosanski, jer se jezici zovu prema narodima, a ne prema državama. Tako bi eventualno mogao da bude nazvan bošnjačkim. Država je, međutim, iz političkih razloga, odlučila sasvim suprotno. Priznala je jezik i nazvala ga bosanskim!

– To bi bilo isto kao kada bi stručnjaci za vatrogasna, saobraćajna ili neka druga pitanja pisali predloge zakona, a onda ih političari ne poslušaju, pa sami smisle zakon, iako se u te oblasti uopšte ne razumeju – upoređuje Remetić. – Svi misle da se u pitanja jezika razumeju i zanemaruju da postoji nauka koja se time bavi.

Da su pitanja jezika i pisma u Srbiji, na državnom nivou, više politička, nego naučna, slaže se i dr Sreto Tanasić, predsednik Instituta za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti. I on napominje da je napisan predlog zakona o službenoj upotrebi jezika, da je Ustav zaštitio ćirilicu i nacionalni jezik, ali da se u praksi tim pitanjem državni organi ne bave.

– Kao srpski lingvisti, mnogo puta skretali smo pažnju da je potrebno doneti zakon koji bi regulisao službenu upotrebu srpskog jezika i pisma. Mora se znati i kada se koristi latinica kao pomoćno pismo, koja je to latinica, da li je hrvatska ili engleski alfabet, kako transkribovati duplo V… Mnogo je tu dilema na koje nema zvaničnog odgovora – kaže Tanasić.

On se ne slaže sa kolegom Klajnom da Odbor za standardizaciju, čiji je takođe član, nije radio proteklih godina. Nabraja sastanke, sednice i naučne skupove koje su organizovali, sa kojih su slali zaključke. Daju, kaže, razna jezička tumačenja državnim organima.

– U SANU je, oktobra 2013. godine, održan naučni skup o statusu srpskog jezika, a raspravljano je i o ćirilici. Jedan od zaključaka objavljenih u zborniku bio je da država ova pitanja mora da definiše, a da joj lingvisti stoje na raspolaganju – napominje Tanasić.

A situacija je trenutno takva da su političarima puna usta ćirilice, ali da državne institucije „peru ruke“ od brige o njoj, kao i o nacionalnom jeziku. Zakon o službenoj upotrebi jezika iz 1991. godine, koji je poslednji put menjan pre pet godina, ne prate odgovarajući podzakonski akti. Niko ne kontroliše, niti kažnjava kršenje upotrebe jezika. Zato se dešava da deklaracije za proizvode nisu napisane čak ni na srpskoj jeziku, a kamoli ćirilicom. Isto je i sa pojedinim zvaničnim dokumentima, formularima, ugovorima…

Iako je poslednji predlog kako bi mogao da izgleda zakon o upotrebi službenog jezika i pisma izašao iz Ministarstva kulture, u ovoj instituciji kažu da oni ne mogu da budu zvanični predlagači. Za taj posao, kažu, bio bi zadužen Republički sekretarija za zakonodavstvo.
U ovom ministarstvu jezičkom politikom više se niko ne bavi. A nema ni naznaka ni da će druge institucije u skorije vreme da se uhvate ukoštac sa ovim problemima. Niko i ne pominje novi zakon koji bi zaštitio srpski jezik i ćirilicu.

SVE NA ĆIRILICI
Prednacrt zakona o službenom jeziku i pismu iz 2004. godine predviđao je da srpski jezik i ćirilica budu jedini u komunikaciji svih organa državne, pokrajinske i lokalne vlasti, obrazovne i naučne ustanove. Ista pravila važila bi i za štampane i elektronske medije, kao i za kulturne, ugostiteljske, turističke, saobraćajne, zdravstvene i slične ustanove. Poseban zakon trebalo je da reguliše upotrebu manjinskih jezika.

SPORNA SLOVA U BUKVARU
Incijativu za standardizaciju ćirilice Ministarstvo prosvete uputilo je Akademiji i Odboru za standardizaciju srpskog jezika zbog namere da se ovi standardi unesu u novi zakon o udžbenicima. I nastavnici i đaci žalili su se da su slova različito štampana u bukvarima različitih izdavača, pa je zato Ministarstvo od lingvista zatražilo da daju stručni sud.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Vlast upozorena da primenjuje srpski a ne … – Jadovno 1941.

Slobodan Remetić: Ćirilica podelila sudbinu naroda …

Ne daju đacima da uče ćirilicu! – Jadovno 1941.

AMFILOHIJE: OVO JE ĆIRILIČNI NAROD I ĆIRILIČNA …