Срби у Загребу не пију воду из бунара, али немају право гласа

Хрвати поново настављају са својим политичким цинизмом, иако их стварност демантује, али они и даље користе сваку прилику да нападају Србе

У јучерашњем издању загребачког Вечерњег листа је објављен чланак под насловом Загреб је у праву: Србија ништа не чини за нас, ако смо јој ми највећи проблем, онда ће лагодно ући у ЕУ.

У чланку је изнесен проблем војвођанских Хрвата, који се жале на потчињен положај и њихов третман у Војводини.

Ивица Дулић, секретар Удружења Хрватског културно-повијесног друштва Матија Губец из војвођанског села Таванкута за Вечерњи је на доста контрадикторан начин изнео проблем у коме се налазе, наглашавајући да апсолутно одобрава Хрватску блокаду Србије на њеном путу ка Европској унији, јер је то начин да се побољша положај Хрвата у Србији.

Таванкут има 4500 становника, од којих половину чине Хрвати. Главни проблем представља што село у свим улицама нема асфалт, водовод, гас и остале услове за нормалан живот. Веома је интересантно да Дулић износи само проблем с хрватског аспекта, па се стиче утисак као да остали становници села уживају у неусловима, само да би Хрватима било горе.

Истакао је да ипак у селу имају основну школу на хрватском језику, али није му познат разлог зашто Хрвати не желе своју децу да упишу у школу на хрватском језику.

Питам се шта би Дулић рекао да је Србин у Хрватској и да ли би му асфалт и водовод био највећи проблем.

Katolička crkva u Tavankutu, foto Pixell

Данас у Републици Хрватској живи око 200.000 Срба што је око три и по пута мање него пре 1990. године, када су Срби у Хрватској били конститутиван народ, а данас су национална мањина. Највише Срба живи у граду Загребу, неколико десетина хиљада. Иако су им асфалтиране улице, не пију воду из бунара, имају водовод, па чак и гријање, ускраћена им је слобода говора, а нећу претерати ако кажем и живљења, школу на српском језику да не помињем.

Свима је ако никако другачије, из медија познато какву хајку Хрватска води против Србије и Срба. Од негирања српског идентитета, оспоравања чирилице, па до изношења разних неистина у медије. Непријатно је читати, а не живети у таквим околностима. На све могуће начине оспорава се све са префиксом српски, па макар то биле и чоколадице, који многи Хрвати могу са сигурношћу рећи потајно радо једу.

Познато је да и у социјализму Срби у СР Хрватској нису имали своје медије. Данас имају, али се поставља питање колико реално пишу и преносе свету истиниту “слику” из Хрватске. Када је ЕУ Хрватској наметнула одређене услове које треба да испуни према Србима као националној мањини као услов њеног уласка у ЕУ, Хрватске власти су да би томе удовољиле народски речено “одрешиле кесу” и великодушно финансирале све што и јесте и није требало,тј. све што је било ко од Срба предложио. Што више предлога Срба, поготово међусобно неусаглашених, то боље. Хрвати су малтене били спремни финасирати више гласила, него што у Републици Хрватској има Срба, а на трагу оне познате, ако Срба у Хрватској буде мање биће им утолико боље. Вођени мишљу ма колико да их кошта финансирање, коштаће мање него да се Срби, тај познати „реметилачки фактор” врате у Хрватску.

Хрвати из Војводине нису прогнани, тако да не постоји бојазан од њиховог повратка, нико им не оспорава школу на хрватском језику, а проблем што деца неће у њу остаје да сами реше.

Срби с њима деле суживот и свакодневне проблеме, па само остаје нејасно чему радост због хрватске блокаде Србији на преговорима за улазак у ЕУ, јер ако се воде хрватском логиком и њиховим политичким цинизмом, можда и Србија “одреши кесу” па “пруже” неки асфалт, али надајмо се свима, не само у “хрватским” улицама.

Аутор: Јована Јовановић Кулаш

Извор: НОВОСТИ