СРБИ – СВЕСНО ЖРТВОВАН НАРОД

Злочини које је Независна Држава Хрватска (НДХ) починила над Србима у Другом светском рату и егзодус повампиреног усташтва 1995. године током акција „Бљесак“ и „Олуја“, српском народу су врло добро познати. Мада добрим делом прећуткиване и деценијама прикриване страхоте којима су Срби били изложени, избиле су на видело откривањем масовних гробница и јама у којима су својевремено бацани посмртни остаци, каткад и живи људи, чији је једини грех био што су Срби и православци. И када се веровало да таква злодела припадају далекој мрачној прошлости, поновило се оно што нико, ни у најпесимистичкој машти, није очекивао.

Повампирено усташтво је, четрдесет година после пораза фашизма у Другом светском рату, наставило оно што нису стигли да докрајче његови претходници у „лијепој њиховој“. И тај геноцидни учинак потомака усташких бојовника у 1995. години, почео је временом, нажалост сувише рано, да пада у заборав. Писало се, додуше о томе, али је изостала реакција међународних институција, које су, иначе, биле веома агилне и ажурне када је требало сатанизовати жртве, а заборавне када је на одговорност требало позивати џелате.

О злочинима усташке НДХ и њених следбеника средином деведесетих година прошлог века, писали су многи аутори, међу којима и др Момчило Диклић, један од истакнутих истраживача геноцидних дешавања над српским народом на својим етничким просторима у Републици Хрватској. Оно што су неколико година касније, објављивањем Брионског транскрипта, открили хрватски медији о улози Фрање Туђмана и његових сарадника, др Диклић је знатно раније обелоданио у једном од бројних радова под насловом „Српски народ је свесно жртвован“.

Да не би било забуне када су у питању злочини извршени над српским народом, аутор одмах на почетку свог рада наглашава да здрав разум подразумева осуду сваког злочина па и оних које су починили „појединци из сопствене нације“. Без намере, дакле, да једнострано гледа на злочине извршене у верско-грађанском рату на просторима бивше Југославије, др Диклић каже да се „треба борити за објективан приступ у вредновању ратних догађаја на територији авнојевске Хрватске, али и читаве СФРЈ“. Нажалост, неки досадашњи ставови међународних, европских и других организација и појединаца, руковођени политичким интересима, у кривом светлу приказују збивања која су се током Другог светског рата и деведесетих година дешавала на југословенском простору. И мада је очигледно да такви ставови не могу издржати научну проверу, у свету и код нас све су више присутни историјски фалсификати чији је крајњи циљ да се анатемише српски народ.

Да би се стало на пут тим фалсификатима, неопходно је, док још није касно, организовати научне расправе уз учешће великог броја научника разних профила, где би, уз сучељавање аргумената, на видело избиле истине о свему што се током протеклих ратова збивало на овим просторима. Мада изгледа невероватно, Србија годинама нема прикупљене и сређене податке о многим чињеницама путем којих је могуће разобличити све историјске фалсификате који Србе и Србију приказују у негативном светлу. Мало је познато, а готово и ништа написано, о концепту антисрпске политике у оквиру Комунистичке партије Југославије (КПЈ) пре и у току Другог светског рата. У Србе се, како наводи др Диклић, „унутар руководства КПЈ није веровало ни од 1941. до 1945. године, због чега су били потискивани из државних и војних функција“. О томе постоје изворне чињенице које је српско руководство онда, после рата, нажалост и данас, свесно прећуткивало, а које, када би се изнеле на светло дана, никаква кривотворења историје не би могла негирати.

Општепозату чињеницу, на пример, да су током Другог светског рата од седам партијских и државних функција, шест обављали Хрвати, званична историја уопште није елаболирала. Конкретно, дужност секретара КПЈ и врховног команданта обављао је Јосип Броз, председника АВНОЈ-а (ратног парламента) др Иван Рибар, предеседника ратне владе (Национални комитет) др Јосип Смодлака, ратног министра спољних послова Иво Лола Рибар и секретара СКОЈ-а Рато Дугоњић. Једина функција коју је обављала особа српске националности била је Антифашистички фронт жена на чијем је челу била Српкиња из Лике Ката Пејиновић. У вези с њом и њеном функцијом, др Диклић пише: „Уз сво поштовање према овој сељанки, којој су усташе убиле два сина и мужа, њена функција је била минорна“.

На нивоу завноховске Хрватске у ратном периоду, наводи се даље у овом раду, „однос према Србима је био још неповољнији, премда су они чинили окосницу партизанске војске током читавог рата“. Између Другог и Трећег заседања Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) – од септембра 1943. до маја 1944. године, од 25 најзначајнијих функција „НИТИ ЈЕДНУ није обављала особа српске националности“. Конкретно се, с тим у вези, наводе институције и функције са именима људи који су били на њиховом челу. Секретар КП Хрватске, на пример, био је Андрија Хебранг, на место команданта Главног штаба смењивали су се Иван Рукавина и Иван Гошњак, дужност политичког комесара Главног штаба обављао је Владимир Бакарић, на челу ЗАВНОХ-а столовао је Владимир Назор, судство и управу водио је Јаков Блажевић… Испада, што се ничим не може оспорити, да Срби у оквиру Народноослободилачког покрета у Хрватској ни о чему нису одлучивали.

Међу бројним чињеницама којима се демантују историјски фалсификати Фрање Туђмана и његових следбеника, посебно ваља указати на податке који се односе на послератно исељавање Срба са својих етничких простора у Хрватској. Реч је о Србима са подручја Лике, Кордуна, Баније, Равних Котара, Загоре и Далмације, који су, под видом колонизације, исељавани у Срем, Банат и Бачку. Био је то перфидан начин да се „ослаби српски етнички простор и, истовремено, географски ојача хрватска етничка позиција“. А то „ојачање“ хрватским живљем тамо где су Срби чинили већински део становништва, Хрвати су после рата настојали да анулирају и путем насељавања Хрвата из Загорја и других регија Хрватске на српским етничким просторима у Славонији и Срему. „Уништавање српског националног идентитета“, како наводи др Диклић, почело је од ослобођења 1945. године и трајало „до распада СФРЈ“. На исељавање Срба додатно је утицала и чињеница да су њихови крајеви плански привредно запуштани. Чак је својевремено и Владимир Бакарић, приликом разговора са представницима Лике 18. октобра 1964. у Личком Осику, признао да се, због економске заосталости, после рата из тих крајева иселило око 400.000 људи – у Србију око 200.000, а исто толико у градске центре на подручју Хрватске. Не треба много мудрости за закључак да је све то представљало „велики егзодус са српских етничких територија“.

Срби су, иначе, током читавог социјалистичког периода били изложени „хрватском шовинизму“ који је кулминирао такозваним Маспоком 1971. и, посебно, Уставом Хрватске 1974. године, када је „Србима наметнуто хрватско језичко име што је био снажан инструмент асимилације. Читава образовна промоција одвијала се без српске компоненте“. То се посебно манифестовало у образовној сфери где је, поред осталог, из школских програма избачена српска историја, српско наслеђе и српско стваралаштво у области културе у целини. Истовремено су плански и масовно укидане српске општине и „припајане градским центрима са већинским хрватским становништвом“.

Непосредно пре распада СФРЈ, хрватска пропаганда је лансирала неистине о великосрпству, са посебним нагласком на такозване чињенице да у државном руководству и војсци Срби држе све важније функције. Позивајући се на стварне чињенице, др Момчило Диклић пише: „У моменту распада СФРЈ њен председник је био Стипе Месић, председник владе Анте Марковић, министар спољних послова Будимир Лончар, министар финансија Божо Марендић, шеф државне безбедности Здравко Мустаћ – сви хрватске националности. То су били људи од одлучујућег утицаја како на унутрашње догађаје тако и на међународну заједницу“.

Што се тиче армијске руководеће структуре, ни ту манипулације са наводним приматом српског руководећег кадра немају никакво покриће с обзиром да их демантују непобитне чињенице. Јер, мада су Срби као најбројнији народ у СФРЈ имали највећи број припадника у оперативној војсци и нижем старешинском кадру, у врху ЈНА доминирали су припадници хрватске и других народности. Савезни секретар је, као што је познато, био генерал армије Вељко Кадијевић, Југословен, а његов заменик Словенац адмирал Стане Бровет. Хрватске кадрове у војном врху представљали су помоћник савезног секретара генерал-пуковник Јосип Грегорић, командант Пете армије Мартин Шпегељ (после њега Словенац Конрад Колшек), командант Седме армије генерал-пуковник Антон Лукежић, начелник Централног војишта генерал-потпуковник Андрија Силић, командант Морнарице адмирал Божидар Грубјешић, Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Антон Тус, после њега Звонко Јурјевић, начелник Центра високих војних школа генерал-потпуковник Иван Радановић, начелник Командно-штабне академије генерал Томислав Бјондић и начелник Војне академије копнене војске генерал Мате Пехар. Начелник Ратне школе био је Муслиман Ибрахим Алибеговић, командант Прве армије Македонац Александар Спирковски, генерал-пуковник, док су Србе представљали начелник Генералштаба генерал-пуковник Благоје Аџић и командант Треће армије генерал-пуковник Живота Аврамовић.

Коначно, кривицу која се пребацује српском државном руководству и ЈНА за ратна збивања, најверније илуструју речи Фрање Туђмана да „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо оцијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо формирали оружане јединице“. Овај цитат из говора хрватског врховника на Јелачићевом тргу у Загребу 29. маја 1992. године, једна је од ретких истина које је изговорио велики мајстор лажи, манипулација и кривотворења историјских ћињеница.

Извор: Српски културни круг Нови Сад