Срби су опрезни и не желе сукоб

Да очекују зло, Срби су показали уклањањем дјеце и појединих чланова породица на сигурнија мјеста. Ваљда СДС објективно процјењује да су овдје Срби слабији и нису наоружани, те им никако, и из тих разлога, никакав сукоб не треба. На све провокативне пароле и графите, Срби Билогоре одговарали су само преко Грубишнопољског листа – појединим саопћењима, ауторским чланцима и новинарским коментарима. Једна од таквих реакција је чланак „Великогрђевачки повратак у камено доба“ (објављен у Грубишнопољском листу 19. јула 1991. године) аутора професора Миленка Пишћевића. Том приликом, професор Пишчевић лијепо је саопћио другој страни: „Снагу и наду да истрајемо док ви не одмрзите своје, даје нам један сасвим другачији графит – ПАСЈА ВРЕМЕНА НЕ ТРАЈУ ДУГО”.

Чланак преносимо у цијелости:

Великогрђевачки повратак у камено доба

Прије седамнаест година, у Западном Иријану на отоку Нова Гвинеја урођеници су убили и појели укупно 15 вјерских мисионара и одлучили да се начином живота врате у камено доба, одбијајући предности цивилизације. Био је то њихов одговор на агресивни наступ развијених друштава, која су у ту оазу мира и спокојног живота донијеле немир и свеопћи рат.

Повратак у камено доба као начин рјешавања проблема из визуре Папуанца можда је и разумљив, међутим, како објаснити канибализам који, изгледа, стиче поборнике у овом времену и у нашем Великом Грђевцу. Јер, како иначе објаснити пароле ноћних хероја вођених неким својим врховницима – “СМРТ СДП”, “СМРТ СРБИМА”, “НДХ”… Пароле које не изазивају страх, чак ни срџбу, али показују свијету слику дивљих људи, душевних болесника.

Па која је “мајка” вас родила? Можда сте на свијет дошли наопако? Тако нешто не чине примитивци, већ сподобе с гадостима у глави, срцу и души. Можда ви, психопате, мислите да би сами сретно живјели у свијету. Зар вам није јасно да би и међу вама, ма како био мали ваш чопор, већ сутра био нетко сљедећи. И тако до истребљења. Жалосно је да у својој болесној мржњи не познајете своје коријење, своје поријекло, које је већ тисућљећима изнад вашег нивоа, а ви се сводите само на то да постојите да би убијали.

„Само ти, синко, ради свој посао“ – изволите, испуните свој наум, покрените лавину која ће нас све затрпати, и дјецу, па и вашу дјецу која, нажалост, нису могла бирати родитеље.

Највеће проклетство људи нашег завичаја је да више вјерују дошљацима, него својим питомим суграђанима, сусједима, па и рођацима. Тако нитко није смогао снаге да јавно жигоше и осуди ове вандалске, геноцидне пароле присутне једино у Великом Грђевцу и Павловцу – и нигдје више у регији. Зар ви – Мирко, Антуне, Владо, Фрањо, Драго, Боро… (да не наводим нека конкретна имена) – нисте имали дивне пријатеље у братском мјесту Великом Орашју? Двадесет седам година смо у овој земљи живјели и друговали као једна породица, а онда сте наједном изгубили свој лични идентитет и препустили се духовној пустоши? Снагу и наду да истрајемо док ви не одмрзите своје даје нам један сасвим другачији графит – “ПАСЈА ВРЕМЕНА НЕ ТРАЈУ ДУГО”.

Проф. Миленко Пишчевић

П.С. У међувремену, од Полицијске станице смо добили чврсту гаранцију да ће кривци бити откривени, а њихова имена бити и јавно позната.

Истог датума, у Грубишнопољском листу објављен је и чланак „Врата пакла су широм отворена“:

Врата пакла су широм отворена

Каос као коначност. У чијим су рукама наше судбине? Зашто се, ЗБОГ ЧЕГА И ЗА КОГА гине? Како је могуће да се највиши закон човјечности – право на живот – уступи „мрачним пигмејима од националних лидера и њиховој биједној интелектуалној елити“?

Добре слуге лудих господара добро су обавиле посао. Гебелсовштина је цијеле народе припремила да „пјевајући“ крену у међусобно уништење. Месари су наоштрили ножеве да и практично демонстрирају идеологију „крви и тла“. Кад је било највише потребно, престало се мислити. На апеле се нитко не обазире, па се и највећа вриједност – људски живот – спустила испод сваке цијене.

Људи махом млади гину. Масе престрашеног народа бјеже из својих кућа. Тјескоба, страх, мржња. Страх од сусједа више него од униформиране силе.

Хтјели смо, како пише колега у „Борби“, створити вишепартијски систем – а добили смо систем националних владајућих партија. Хтјели смо демократију – добили смо националну демокрацију, митингашку, референдумску. Хтјели смо у Европу – а вратили смо се у кнежевско-бановске атаре и логике. Хтјели смо модерне вође ослобођене бољшевизма, каријеризма, лидерства – а изборили смо и одгојили вође свађалице, непопустљивце, мале диктаторе, ограђене свитама и гардама, улизицама и поданицима. Вјеројатно ни у једној земљи, ни послије најспектакуларнијих преврата и војних пучева, није на власт дошло толико бивших затвореника, осуђеника, бјегунаца, превараната, издајника, неписмењаковића као у нашим републикама.

Хтјели смо слободу – а ускрснуле су фашистичка, четничка, усташка идеологија. Хтјели компјуторе – а стигли калашњикови и каме. Хтјели независну ријеч – а вратили цензуру, затворили информативни простор, блокирали и ријеч и идеју. Хтјели без пасоша и у Јужноафричку Републику – а саградили граничне рампе на републичким међама.

Ништа нисмо успјели. Политички, економски, сав биланс нових, тобоже вишестраначких и тобоже демократских власти је катастрофалан. Нитко више не вјерује ни у реформу, ни у обећане паре, ни у странке, ни у стручне владе, ни у парламенте, ни у непобједивост и способност Армије, ни у обећања о сутрашњици, ни у шансе да садашње вође успјешно преговарају о трећој Југославији коју би прихватили и сви њезини народи и сви грађани свијета.

Шансе за такву Југославију, као и за миран живот, топе се попут прољетног свијега. А Крлежа је давно рекао: „Сачувај ме боже српског јунаштва и хрватске културе!“ И оваквих вођа. И оваквих нас самих.

Врата пакла се отварају. Рибари људских душа обилан су улов уловили. Остаје нада у оне који су избјегли „мрежу“, и у стару госпођу Европу. Њој треба профињен „љубавник“ а не балканска бараба. Од заглушујуће ратнохушкачке буке за сад се не чују они који су остали изван „мреже“. Преваспитање балканске барабе, који је (како се у тој крчми брзо смркло!) већ окусио крв, почело је. Хоће ли и успјети?

малер

Тамбурашко друштво пензионера обавијестило ме по Милану Данчиловићу да ће на Св. Прокопа свирати на краму у Гакову и да дођем. Тога петнаестог јула повезао ме у Гаково Мирко Косановић. У друштву са њим и његовом Љепшом најприје смо навратили до свираца и тихо са њима попјевали (толико да виде да смо дошли). Пјева са њима бећарца и пуковник Никола Марић. Колико се сјећам, он је командант Б дивизије у Бјеловару. Ми се знамо из гимназије у Дарувару, а посљедњи пут смо се видјели прије петнаестак година. Добро изгледа. Кад је престала пјесма, јавим му се и ухватим га испод руке, настојећи да кренемо у шетњу. Размијенили смо неколико уобичајених ријечи па га запитам куда ово све води. „Видиш и сам да не ваља, а немој ме пуно питати“, био је некако резолутан. “Ма највише ме занима лична сигурност, и моја и твоја, на цести, у кући“, кажем. „Далеко се отишло, али, ето, ја сам увијек у наоружаној групи па ме обилазе, а теби остаје да се пазиш“, рече ми. Тако смо се и вратили свирцима, а онда угледам мајора Иву Хорвата. Сједи сам на некаквом зидићу. Кренем према њему. Кад ме видио, пође ми са осмјехом у сусрет и војнички ме поздрави. Загрлим га и кренемо према шатри. Предлажем му да попијемо по који гемишт с обзиром на то да се дуго нисмо видјели. Каже да је ту по некаквом материјалном обезбјеђењу – шатори, клупе, столови. Посједили смо двадесетак минута, а онда он оде војницима, а ја потражим Мирка. Сусрећем доста познатих, већину знам само из виђења. Сазнајем да у Великој Ператовици постоји група наоружаних Срба, да контролирају прилазе неким селима и да више не одлазе у Грубишно! То се у разговорима неколико пута потврђивало. На повратку, Мирко ми рече да њих тамо има доста – педесетак – и да имају нешто оружја.

Пар дана касније, негдје иза поноћи зазвонио је телефон. Доктор Вукмировић из Вировитице моли ме да кажем Живку Загорцу да су му рафално пуцали по кућном крову. Каже да никако не може да добије Живка. Ускоро, неугодно ме се дојмио оружани сукоб негдје иза Сирача, особито интерпретација у средствима информирања. Погинула су наводно два полицајца специјалне намјене из Бјеловара, а пет их је рањено. Било је то у шест сати ујутро, а из засједе су пуцали „ћетнички терористи“! Не знам откуд тај назив. Већ сутрадан медији јављају да су хицима у леђа у Дарувару убијена три хрватска полицајца. Наводи се да Срби барикадама и оружјем опет контролирају прилазе својим селима. Размишљам зашто су они специјалци из Бјеловара онако поранили до близу Сирача… А и ово у Дарувару је вражији посао. Па онда – откуд констатација да Срби опет контролирају прилазе својим селима? Све су то дјелићи некаквог мозаика у којем као да је и Билогори намијењена нека улога. Сви увјети за нешто слично постоје и овдје. Стално возикање наоружаних зенговаца и отпремање српске дјеце у билогорска села паралелни су, а вјеројатно и промишљени, процеси двију сучељених страна.

Купио сам новине на аутобусном колодвору и враћам се кући, али опазим за шанком предсједника опћтине Чеду Бубуља и католичког свећеника. Поздрављам их, а Чедо маше руком да свратим. „Је ли то неки интересни састанак власти и религије или се то мени само чини“, изговорим ја прилазећи. „А, не, не, никако“, поче велечасни. „Онда нећу сметати“, додам ја. Одлучио сам се на понуђено пиће. Предсједник части. Кажем им да сам узнемирен свим тим, све горим догађањима, а Чедо одмах износи своју познату тезу како му креду и наставничко знање нитко неће узети. Велечасни поштује божију вољу, а ја, уз сву скепсу, рекох да се надам некаквом разумном расплету, па се лијепо разиђосмо.

Наредних дана код забринутих и престрашених Срба све је некако у знаку размишљања о селењу у Србију. Једног јутра враћам се из вароша и сретне ме Милан Бубан. Прича се, каже, да су на тавану код доктора Басташића нашли некакве сандуке муниције. „Не знам ја о томе ништа. Са мојим знањем на моме тавану није био нитко. Провала у кућу је била и украден ми је ловачки карабин и то сам пријавио милицији“, кажем. Почињем размишљати – није враг да ми нешто пакују. Имам оружни лист на три пушке и пиштољ. О томе ме нитко није ништа питао. Пиштољ никад не носим, а у лову не памтим кад сам био.

< Референдуми                                                      Садржај                                                Анте каже: Ни у Сплиту није боље >