Srbi su krivi što su ustali protiv Turaka, krivi su za Prvi i Drugi rat, krivi su za Jasenovac i 1999. Ima li nešto zbog čega nisu krivi?

Stvarno, šta je imao Gavrilo Princip da sanja o rušenju Austrougarske imperije, slobodi Bosne, ujedinjenju ili o smrti? Da nije bio zadojen idejama kakve se danas, sto godina kasnije, smatraju politički nekorektnim, svet bi bio onaj stari. Obeležavanje stogodišnjice atentata u
Sarajevu koji je bio, kako smo učili, povod za izbijanje Prvog svetskog rata, odlična je prilika da se napokon revidira istorija, što je inače jedan od glavnih projekata Velikog brata.

Ispostavlja se da su, naime, sve glasniji oni koji dokazuju da je zbog ludog Srbina,

školarca, svet krenuo krivim putem, te da su zbog toga Srbi odgovorni za uvlačenje sveta
u prvu veliku i masovnu klanicu, koja je odnedavno preimenovana u
Veliki rat. Možda i zato da bi Drugi svetski rat, nekako, ostao manji?
Ali, kada se te teze izvedu do kraja, ispostavlja se da su Srbi ne samo
krivi za Prvi svetski rat, nego i da su bili vizionari – borili su se za
ujedinjenje južnoslovenskih naroda, čime je napravljen istorijski
eksperiment bez presedana – Kraljevina SHS je model po kome će decenijama
kasnije biti stvorena EU. To bi možda trebalo uzeti sada kao glavni
argument za naš upis u EU?

Ali, taj upis, očigledno, neće moći da se izvede pre nego što se ovde
završe mnoge svari, a među njima i da se revidira srpska istorija. Koja
je donedavno bila prepuna junaka i delija, heroja neviđene hrabrosti
koji su bili vazda radi da za slobodu polože i svoje živote. Iz
principa, koji se, međutim, danasdrugačije vrednuju.

Sloboda je, kako se ispostavlja, glupi san koji donosi samo nevolje.
Ropstvo je daleko bolje – pokloni se i počni. Za ljubljenje i krotkost spram
bilo koje Austrougarske, danas se može dobiti mnogo nagrada. Sloboda,
međutim, ostaje san gubitnika, luzera, i oni se, jednom za svagda,
moraju prevaspitati, pa je u tom smislu obeležavanje stogodišnjice Prvog
svetskog rata idealna prilika da se svim Principima sveta objasni ko
nosi vodu a ko meša malter za spomenike istorije.

Narodi koji su imali slobodarsku istoriju, uključujući i Srbe, sada će
morati dobro da stave prst na čelo. Istorija je, kao što vidimo, postala
velika kurva. Mi smo mislili da istoriju pišu pobednici, kad ono,
međutim, istoriju Prvog svetskog rata odjednom pišu gubitnici. Poruka
koja se šalje svim malim narodima glasi – čuvajte se principa.

Ovi najsvežiji pokušaji da se Srbija proglasi krivom za izazivanje Prvog
svetskog rata vodi nas, logično, na zaključak da je nekako, kriva i za
Drugi svetski rat – jer da nije bilo Prvog, ne bi bilo ni Drugog! Da se
razumemo: da nije bilo Srba, ne bi bilo ni Jasenovca! A da nije bilo
Drugog, ne bi bilo ni Hladnog rata. O ratu u bivšoj SFRJ da i ne
govorimo. Logično, Srbi su krivi i za bombardovanje 1999. A vratimo li se
unazad, nije nelogično zaključiti da su Srbi krivi i za propast
Otomanskog carstva, te se u to ime može očekivati da se Karađorđe, Zeka
Buljubaša i ostali hajduci proglase ratnim zločincima, te da se pod
pritiskom nove istorijske vaspitne palice i oni stave na stub društvene
kritike. Šta su kog đavola imali da se dižu protiv Turaka? A o knezu
Lazaru i Milošu Obiliću da i ne govorimo. Uostalom, nije li i Kraljević
Marko u novoj istorijskoj recepciji samo bedni huškadžija, željan nasilja,
kavge i srpske dominacije na lepo okupiranoj srpskoj teritoriji? To
uopšte nije bilo politički korektno.

Srpski generali i vojnici mogu mirno da spavaju samo ako su u NATO snagama, inače, loše im se piše.

I zato sada, sto godina kasnije, da se uzmemo u pamet i da prihvatimo
nove principe, ako hoćemo da krenemo putem kojim idu svi pametni narodi
koji ne žele probleme: da mi lepo, u znak kajanja, zamolimo Austrougarsku
da nas anektira! Da se u znak istorijskog pokajanja i shvatanja krivice i
odgovornosti svečanost aneksije obavi na Ceru, i da obećamo da više
sloboda za nas ne znači ono što je u vreme glupih mladih sanjara značila.
Da u pokoravanju pronađemo slobodu – da je vidimo u veličanstvenosti
samoposluga, banaka, tržnih centara i benzinskih pumpi – jer ima li veće
slobode od slobode koju daje platna kartica? Da se napravi ANŠLUS, da
mi to ponudimo, i da kažemo hvala. To jest „danke“, na austrougarskom
jeziku.

Jer, sloboda je iluzija. Tlapnja. Demodirani san. „Mocart“ kugle. Sloboda
je da prihvatimo krivicu za Dvadeseti vek, i nastavimo dalje, ka svetloj
budućnosti. Da na obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata svečano
obećamo da više nećemo imati principa, i da ćemo od sada pa nadalje i
ubuduće živeti kako nam se kaže, i sanjati samo politički korektne snove.
Da obećamo da ćemo voleti Austrougarsku kao što je ona volela nas.

Kao sav normalan svet.

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Izvor: Intermagazin