Срби су криви што су устали против Турака, криви су за Први и Други рат, криви су за Јасеновац и 1999. Има ли нешто због чега нису криви?

Стварно, шта jе имао Гаврило Принцип да сања о рушењу Аустроугарске империjе, слободи Босне, уjедињењу или о смрти? Да ниjе био задоjен идеjама какве се данас, сто година касниjе, сматраjу политички некоректним, свет би био онаj стари. Обележавање стогодишњице атентата у
Сараjеву коjи jе био, како смо учили, повод за избиjање Првог светског рата, одлична jе прилика да се напокон ревидира историjа, што jе иначе jедан од главних проjеката Великог брата.

Испоставља се да су, наиме, све гласниjи они коjи доказуjу да jе због лудог Србина,

школарца, свет кренуо кривим путем, те да су због тога Срби одговорни за увлачење света
у прву велику и масовну кланицу, коjа jе однедавно преименована у
Велики рат. Можда и зато да би Други светски рат, некако, остао мањи?
Али, када се те тезе изведу до краjа, испоставља се да су Срби не само
криви за Први светски рат, него и да су били визионари – борили су се за
уjедињење jужнословенских народа, чиме jе направљен историjски
експеримент без преседана – Краљевина СХС jе модел по коме ће децениjама
касниjе бити створена ЕУ. То би можда требало узети сада као главни
аргумент за наш упис у ЕУ?

Али, таj упис, очигледно, неће моћи да се изведе пре него што се овде
заврше многе свари, а међу њима и да се ревидира српска историjа. Коjа
jе донедавно била препуна jунака и делиjа, хероjа невиђене храбрости
коjи су били вазда ради да за слободу положе и своjе животе. Из
принципа, коjи се, међутим, данасдругачиjе вреднуjу.

Слобода jе, како се испоставља, глупи сан коjи доноси само невоље.
Ропство jе далеко боље – поклони се и почни. За љубљење и кроткост спрам
било коjе Аустроугарске, данас се може добити много награда. Слобода,
међутим, остаjе сан губитника, лузера, и они се, jедном за свагда,
мораjу преваспитати, па jе у том смислу обележавање стогодишњице Првог
светског рата идеална прилика да се свим Принципима света обjасни ко
носи воду а ко меша малтер за споменике историjе.

Народи коjи су имали слободарску историjу, укључуjући и Србе, сада ће
морати добро да ставе прст на чело. Историjа jе, као што видимо, постала
велика курва. Ми смо мислили да историjу пишу победници, кад оно,
међутим, историjу Првог светског рата одjедном пишу губитници. Порука
коjа се шаље свим малим народима гласи – чуваjте се принципа.

Ови наjсвежиjи покушаjи да се Србиjа прогласи кривом за изазивање Првог
светског рата води нас, логично, на закључак да jе некако, крива и за
Други светски рат – jер да ниjе било Првог, не би било ни Другог! Да се
разумемо: да ниjе било Срба, не би било ни Јасеновца! А да ниjе било
Другог, не би било ни Хладног рата. О рату у бившоj СФРЈ да и не
говоримо. Логично, Срби су криви и за бомбардовање 1999. А вратимо ли се
уназад, ниjе нелогично закључити да су Срби криви и за пропаст
Отоманског царства, те се у то име може очекивати да се Карађорђе, Зека
Буљубаша и остали хаjдуци прогласе ратним злочинцима, те да се под
притиском нове историjске васпитне палице и они ставе на стуб друштвене
критике. Шта су ког ђавола имали да се дижу против Турака? А о кнезу
Лазару и Милошу Обилићу да и не говоримо. Уосталом, ниjе ли и Краљевић
Марко у новоj историjскоj рецепциjи само бедни хушкаџиjа, жељан насиља,
кавге и српске доминациjе на лепо окупираноj српскоj териториjи? То
уопште ниjе било политички коректно.

Српски генерали и воjници могу мирно да спаваjу само ако су у НАТО снагама, иначе, лоше им се пише.

И зато сада, сто година касниjе, да се узмемо у памет и да прихватимо
нове принципе, ако хоћемо да кренемо путем коjим иду сви паметни народи
коjи не желе проблеме: да ми лепо, у знак каjања, замолимо Аустроугарску
да нас анектира! Да се у знак историjског покаjања и схватања кривице и
одговорности свечаност анексиjе обави на Церу, и да обећамо да више
слобода за нас не значи оно што jе у време глупих младих сањара значила.
Да у покоравању пронађемо слободу – да jе видимо у величанствености
самопослуга, банака, тржних центара и бензинских пумпи – jер има ли веће
слободе од слободе коjу даjе платна картица? Да се направи АНШЛУС, да
ми то понудимо, и да кажемо хвала. То jест „данке“, на аустроугарском
jезику.

Јер, слобода jе илузиjа. Тлапња. Демодирани сан. „Моцарт“ кугле. Слобода
jе да прихватимо кривицу за Двадесети век, и наставимо даље, ка светлоj
будућности. Да на обележавању стогодишњице Сараjевског атентата свечано
обећамо да више нећемо имати принципа, и да ћемо од сада па надаље и
убудуће живети како нам се каже, и сањати само политички коректне снове.
Да обећамо да ћемо волети Аустроугарску као што jе она волела нас.

Као сав нормалан свет.

Пише: Мирjана Бобић – Моjсиловић

Извор: Интермагазин