Срби и Јевреји верују у победу истине

Визуелизација страдања у Јасеновцу је неопходна, јер већина људи има фотографско памћење. Важно да се снимају филмови на основу сведочења преживелих, да се објављују текстови и фотографије, зато што један снимак или секвенца филма може да замени 10.000 речи, наводи у ексклузивном разговору за „Политику” светски признати експерт за Аушвиц.

Поносан сам и срећан, сада сам још више уверен да је награда 63. Међународног сајма књига у Београду, додељена мојој књизи „Јасеновац – Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности”, за посебан допринос у науци, у ствари признање Међународној групи историчара ГХ7, мојим колегама из седам земаља.

То је признање нашим напорима и настојањима, борби, нашој мисији да очувамо историјске чињенице о логору смрти Јасеновац у колективној свести човечанства.

Ово је био одговор проф. др Гидеона Грајфа, с чијом смо књигом протеклих дана бар делимично упознали читаоце „Политике”, када смо га упитали како је примио вест о поменутој награди.

Какве импресије носите са Сајма и величанствене промоције ваше књиге прошлог понедељка?

Прва импресија је да Срби много читају. А народ који много чита има шире хоризонте и није ускогруд нити једностран. Мароко је земља домаћин 63. Сајма књига у Београду и чини ми се да Срби веома много држе до мултикултурализма, видео сам бројне стране учеснике, из разних земаља света. Веома сам задовољан промоцијом, није било ниједног слободног места, претпостављам да је било присутно око 200 људи или више. Желим и да захвалим организаторима Сајма књига што су ме позвали. Осећам се почаствованим, увереним да моје четири године рада нису биле узалудне.

Ваша мајка Беатрис Грајф је у 92. години живота први пут дошла у Београд, да вам својим присуством на промоцији пружи подршку. Била је директорка полиције Израела у време Голде Меир, сарадник Симона Визентала. Какви су њени утисци?

Моја мајка је била опчињена и неприпремљена за све финесе српског гостопримства, за отвореност и срдачност људи. Раније ме је питала зашто тако често идем у тај део света (Србија, Хрватска, Босна), а после промоције ми је рекла: „Сине, сада те разумем”. Била је дубоко дирнута, уверен сам да до краја свог живота неће заборавити ову посету Београду.

Догодио се и први сусрет између председника Удружења преживелих логораша Аушвица Моше Ха Елиона и Милинка Цекића, председника Удружења преживелих логораша Јасеноваца…

На промоцији књиге њихов сусрет и њихов загрљај представљао је врхунац догађаја. Када су се загрлили многе су очи засузиле укључујући и моје. Изазвао их је њихов загрљај и док су стајали један поред другог, уз паролу: „Стоп ревизионизму, ми смо још живи и сећамо се!”

Симболично, то је био израз обостране вере и Срба и Јевреја у победу истине, као и потребе да се уједине напори у борби против ружног лица неонацизма, који се поново појављује око нас, у разним облицима. Њихово присуство значило ми је много, као и мојим колегама из Израела, САД и Италије.

Наша је дужност да образујемо нове генерације књигама, изложбама, филмовима и предавањима о томе како да препознају и одбаце идеологију неонацизма, јер није „кул” салутирати у стилу нациста, то је сраман чин.

Књига као светионик наде  У речи захвалности упућеној Одбору Сајма књига, др Грајф је написао и ово:„Књига има моћ, има утицај и може да мења живот. Многе књиге и јесу измениле наше ставове и животе. Зато се искрено надам да ће бар младе генерације научити како да препознају и одбаце неонацистичке и неоусташке идеологије које су опасност по напредак човечанства. Такве нехумане, окрутне и свирепе идеје претња су по човечанство, по достигнућа цивилизације у области универзалних људских права и вредности и по ’јединство у различитости’, које слави мултилатерализам. Ова је књига глас против неофашизма, неоусташтва и других екстремних, нечовечних идеологија.Нека моја књига буде светионик наде, оптимизма, милости и саосећања за наш свет. Нека буде водиља мира, разумевања и дијалога”, навео је др Грајф у речи захвалности по примању вести о награди добијеној на београдском 63. Међународном сајму књига.

Шта планирате за даље? Чули смо да сте после промоције примили бројне поздраве. Честитао вам је и Емир Кустурица, чији је институт са вама потписао Меморандум о разумевању 2016. године…

Веома поштујем рад господина Кустурице, зато што је један од мојих најбољих пријатеља Ласло Немеш снимио филм „Шолов син”, награђен холивудским Оскаром, који се заснива на мојој књизи „Плакали су без суза”. Сматрам да је важно да истина о Јасеновцу буде представљена у мултидимензионалној форми, штампањем књига, постављањем изложби, организовањем пројекција документараца из југословенске архиве, која потиче од аутентичних усташких пропагандних филмова из 1942. године и касније, који сами за себе говоре.

Наравно, новинари треба да пишу и упознају људе са истином о Јасеновцу, преко фељтона и текстова у свако време. Као историчар, морам да признам да су историјске књиге, нажалост, понекад доступне веома уском кругу научне јавности. Зато сам своју књигу написао за цео свет, имајући на уму памћење човечанства. Стога је важно да се снимају филмови на основу сведочења преживелих, да се објављују текстови и фотографије, зато што један снимак или једна секвенца филма може да замени 10.000 речи.

Визуелизација страдања у Јасеновцу је неопходна, јер већина људи има фотографско памћење, посебно у време технолошке револуције, када људи воле брзе и кратке информације, када користе интернет и „Википедију”, гледају филмове, више него што читају књиге.

Какво је ваше мишљење о недавно у Хрватској објављеној књизи о Максу Лубурићу, злогласном команданту логора Јасеновац, који је представљен као хрватски патриота?

Можете да замислите како се осећа особа као ја. Посветио сам 41 годину свог живота истраживању фабрика смрти, а седамдесетих година прошлог века блиско сам сарађивао са Мосадом у хватању Јозефа Менгелеа, злогласног „анђела смрти”. Апсолутно је неприхватљиво, антицивилизацијски, антиисторијски и нетачно, називати Лубурића „патриотом”.

То је, наравно, потпуно погрешна интерпретација појма „патриота”. Јуче сам имао предавање о Холокаусту у Југославији и говорио сам о надбискупу Степинцу и његовој улози у усташком режиму Анте Павелића.

Чули смо после промоције од ваших колега из Израела и САД да планирају промоције књиге, почевши од Јерусалима, преко Флориде, до других земаља Европе и света.

Веома сам захвалан својим колегама из Израела на подршци, као и на подршци амбасадора Израела у Србији Алоне Фишер Кам, те с нестрпљењем очекујем наставак рада у оквиру међународне експертске групе ГХ7. Група се проширује новим члановима.

Придружила су нам се два јапанска професора и антрополога, као и форензичари из Израела, социолози, експерти правних наука, политиколози и новинари. Што нас је више, наш глас ће се даље чути. Почасни чланови групе су преживели логораши Јасеновца и Аушвица, који једни другима пружају подршку.

Ваша књига без сумње ће изазвати различите реакције. Да ли сте спремни да се суочите са њима?

Спреман сам и на речи хвале и на речи осуде у исто време, јер сам на то навикао. У животу ми је мисао водиља да се држим аутентичних чињеница, којима сам посвећен. Не дозвољавам да ми се наруши интегритет, нити дозвољавам да било ко или било шта утиче на моје истраживање, будући да сам одан себи и свом професионалном раду.

Да ли ћете потписати петицију Светског јеврејског конгреса за заустављање ревизије Холокауста, која је упућена председнику Владе Хрватске Андреју Пленковићу и председници Колинди Грабар Китаровић и како коментаришете то да је Јасеновац био на агенди приликом недавне посете израелског председника Рувена Ривлина Хрватској?

Надахнула ме је изјава председника Рувена Ривлина, који је рекао: „Јасеновац, Аушвиц Балкана”. Његова изјава дала ми је идеју да је употребим као наслов своје књиге.

Подржавам, наравно, заједничке напоре Светског јеврејског конгреса и јеврејских заједница широм света у акцији потписивања петиције Светског јеврејског конгреса. Јеврејска заједница у Србији заиста ми је много помогла у истраживању и мислим да Јевреји, како у Хрватској, тако и у Србији, заслужују сваку подршку у овој племенитој мисији културе сећања на жртве Јасеновца, а нарочито на јеврејску заједницу у Општини Земун у Београду, где су рођени отац и деда Теодора Херцла, одакле је цела породица Херцл одведена у Јасеновац.

Тамо су брутално убијени у групи од 571 Јеврејина из Земуна, београдске општине која је била под усташком окупацијом. Такође сам био запрепашћен открићем да је 91 члан породице Тесла изгубио живот у Независној Држави Хрватској, од којих 15 у Јасеновцу, у злогласном логору смрти.

Извор: Политика.рс

Везане вијести:

Скандал на Хрватској телевизији : Водитељка држи слику на којој испод Вучића и Пуповца пише „Сто година србијанског терора у Хрватској“(ФОТО)

Мој пут кроз Јасеновац

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

Јасеновац је „мит“ – логораши су се „забављали“?!