Srbe na Srbe

„Jaz između četnika i partizana je neopisiv. Ovaj jaz je zapravo jaz između Srba samih, koji se u međusobnoj borbi uništavaju…. Izazvati podjelu, podržavati međusobno uništavanje za nas predstavlja političku korist“[1]. David Sinčić, ustaški oficir, leto 1942.

Prvi dan februara se u Novom Sadu obeležava kao Dan grada. To je u stvari dan kada je 1748. godine Marija Terezija, „carica Rimska, nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Rame, Srbije, Galicije . . .“ dodelila mom rodnom gradu status slobodnog carskog grada.

Ovog prvog februarskog dana 2013. godine, na tvrđavi u Petrovaradinu je razvijen veliki transparent sa natpisom „Srećan rođendan glavni grade“ sa sve obeležjima Čankove stranke i zastavom AP Vojvodine. E sad, kakve veze ima jubilej grada Novog Sada sa severnom pokrajinom nije mi jasno, ali izgleda da je gospodin Nenad namerio da se sa terena fizičkih obračuna vrati na provereno dobro naplative autonomaške tirade.

Čanak Nenad. Unuk doseljenika iz Like. Selo Bunić, opština Korenica. Po poreklu, nesumnjivo Srbin. Po politici, i gore opisanoj zastavi, zbunjeni potomak „dođoša“ koji bi da se potkuje novosadskim poreklom, ali mu to dosta teško ide. Uzgred, deda mu se nije doselio u Novi Sad, već negde u Banat, gde i rodio otac gospodina Neše.

Samo da ne bude zabune. I moji su došli u Novi Sad da studiraju, pa tu i ostali. Eto, po Čankovoj logici, već se moji sinovi mogu proglasiti za velike čuvare vojvođanskog „identiteta“ i sličnih kovanica kominternovskog porekla. Deda im došao iz Crne Gore, baba iz Bos. krajine, majka rođena Hercegovka, ali kažem, po logici N.Č. oni su i kuvani i pečeni Vojvođani. Priznajem, ovo pišem i zbog svoje dece, i zbog tuđe, a posebno onih čiji su roditelji prvi pute videli lift kad su došli u Novi Sad pre 30,40 godina.

Sada jedan, mali ali agresivan broj mojih zemljaka, po forumima pišu kako su se rodili u Betaniji (porodilište u Novom Sadu – to je, kao, dokaz da su autohtoni Novosađani) i na sve to ubacuju neke izmišljene vojvođanske priče. A ono ljudi što poznajem,čiji su preci Savu i Dunav prešli pre tri stotine godina, i čiji su dedovi stradali u Bačkoj raciji 1942, posmatraju ove moje Dinaroide kako se kunu u tamburicu i Đoku Balaševića i smeju se. Smešno je što deda još uvek govori „Đe si?“ a unuk je preskočio i „Gdje si“ i „Gde si“ i već je na „Di si?“, smešno je što je deda jedva izvukao živu glavu, onda iz transporta za Gospić, a unuk misli da je Jadovno pogrdni naziv za siromašno mesto.

I tako se pojedini drugari, starinom vojvođanski Srbi sprdaju na račun „nove vojvođanske elite“ i zbijaju šale povodom nacionalnog buđenja novih komšija. Pričao mi je jedan prijatelj, poreklom iz Srbobrana, da ga je 70-ih godina, deda, potomak Čarnojevićevih izbleglica, jednom sedmično vodio kod nekog deda Marka poreklom iz Crne Gore, da sluša guslarske pesme o Kosovskom boju. Kaže taj moj prijatelj, da mu je velika životna tragedija bio naš kosovski poraz, tek deda ga nije učio o posebnostima identiteta „prečana“ već, očigledno, u mlađanu unukovu glavu ubacivao tadašnjem režimu mrsku srpsku istoriju, odnosno, sasvim izvesno ono što je od svog dede naučio.

Smešno je kada neko zaboravi ko je i odakle je, a glupavo je sebe proglasiti onim što sasvim sigurno nisi. Ja sad da obučem beli mantil i pravim se da sam lekar, ljudi bi se smejali. I na sve to, da mi neko i poveruje i dođe na ga lečim, vratio bi se kući bolesniji nego što je došao.

Tako je to isto sa jednim brojem autonomaša, prvom ili drugom generacijom rođenoj u AP Vojvodini, poreklom iz sela koja se nisu ni obnavljala posle ustaške paljevine i klanja 1941-1945. Vole da podvuku svoj “novi“ habitus, ali istina je surova – očeva lična karta ne laže. Ja sam stoga još poodavno doneo odluku da za autonomaše priznajem samo one izvorne. Bez najmanje 150 godina prečanskog staža nemoj da se javljaš. Dakle, moje zemljake, te Ličane, Banijce, Kordunaše, Hercegovce ukoliko se opredele za gore opisanu opciju smatram najobičnijim oportunistima.

Čak mogu da kažem da treba da ih je sramota krvi koju su zbog prezimena i krsne slave prezimenjaci vajnih autonomaša prolili. Činjenice ne lažu:

Kulturni centar Novog Sada, kao ustanova čiji je osnivač Grad, je 10.januara ove godine upriličio izložbu pod nazivom „Moje Jadovno“ kao i tribinu o sistemu ustaških logora Gospić-Jadovno-Pag[4].

Neki bezumnik je napisao, a Radio 021 na svom sajtu objavio (dan nakon zatvaranja izložbe) sledeći komentar:

Paolo  – .. 17:18 • 29.01.2013.

Tribina mladih je bila avangarda dok nisu došli ovi pa promovišu frule, jame i racije. Ns je grad džeza, panka i rnr-a. Napolje sa čobanima i gajdašima![5]

Kakav bolestan um može da ostavi ovakav komentar, i kakva beda od čoveka može da dozvoli objavljivanje citiranog smeća, ostaće nepoznato, ali je simptomatično sledeće: Ne pominji srpsku krv jer si čoban, a urbano je Srbe klati i terati na zaborav. Kakva bolest!!! Racija se ne bi obeležavala da mađarskim fašistima nije palo na pamet da obiđu Šajkašku i Novi Sad i tamo testiraju otpornost ljudskog (Srpskog, Jevrejskog…) organizma na hladnoću od – 30 stepeni.

Ali anonimni Paolo je urban, a suštinski polupismen (jer da je pismen znao bi da pročita da je isti taj Kulturni centar organizovao i Džez festival[6] par meseci pre izložbe „Moje Jadovno“. No ipak, gorko podsećanje na Raciju i jame njega onemogućavaju u kulturnom napretku. Ponavljam: kakva bolest!

Graditi nekakav novi identitet na štetu sopstvenog naroda, predstavljati se kao kulturniji i civilizovaniji od ostatka svoje nacije, prisvajati tuđe pismo a svoje pljuvati i nipodaštavati, udvarati se susedima lažnim izvinjenjima, prećutkivati sopstvena stradanja. To je autonomaštvo, a suštinski antisrpstvo danas.

Niti jedna ozbiljna ekonomska tema. Niti pokušaj Čanka dok je bio režimlija da se očuva stari sistem zemljišnih knjiga, jeftiniji i jednostavniji od katastra, i što je najbitnije već provereno funkcionalan u AP Vojvodini. Ubijanje u pojam preduzetništva u pokrajini putem finansiranja podobnih i proverenih. Rečju: bez iti jedne ideje koja doprinosi poboljšanju uslova života u regionu Vojvodine.

Samo mržnja i otrov. Srpsko-srpski sukob. Samo čekam da mi neko na utakmici u Novom Sadu poviče „Ubi, ubi, ubi Srbina….“, kako je krenulo, neću dugo čekati.

Otuda se čudim tekstovima kao što je onaj iz dnevnog lista „Pečat“ od pre nekoliko dana, u kome se prozivaju zaposleni i urednici RTV Vojvodine koji nisu Srbi, i koji, tobože, agituju protiv srpskih interesa[7].

Onaj ko je dva puta prošao pored navedene televizije dobro zna da kolo antisrpske histerije ne vode ni Mađari, ni Rumuni, ni Slovaci, već upravo Srbadija koja se kolje oko parčeta pretplate na televizor. Antisrpsku histeriju na RTV-u mahom seju Srbi sami. Prvi „dil“ sa Gruhonjićem, koliko me sećanje služi, je napravio tadašnji generalni direktor, Blažo Popović, Srbin, poreklom iz Gračanice kod Gacka u Hercegovini.

Srbe osuđene u čuvenom „Budačkom procesu“ – koji je poznat i kao „Kordunaški proces“, kada su u montiranom postupku likvidirani pripadnici srpske partizanske intelektualne elite (optuženi Veljko Korać, Ilija Žegrac i još 14 Srba) sudili su i tužili Srbi, poslušnici Bakarića, Krajačića i Nazora – pre svih Bogdan Oreščanin, apsolvent prava predsednik „sudskog veća“ (1952. godine nagrađen diplomatskim angažmanom), Stanko Opačić Ćanica, čuveni borac sa Korduna, u postupku obavljao dužnost „narodnog tužioca“ (od 1945. ministar građevina u Vladi NR Hrvatske, 1950. godine poslat na Goli otok), Dušan Brkić, obavljao dužnost „državnog tužioca“ (1951. godine poslat na Goli otok..).

I tako, neki novi, još uvek nepoznat hrvatski autor ovih dana može zaključiti sledeće:

„Jaz između patriota i autonomaša je neopisiv. Ovaj jaz je zapravo jaz između Srba samih, koji se u međusobnoj borbi uništavaju…. Izazvati podjelu, podržavati međusobno uništavanje za nas predstavlja političku korist“.

Možda su u pravu (znam da nisu ali hipotetišem) ovi što se zalažu za održavanje referenduma. „Da li ste za Republiku Vojvodinu sa pravom otcepljenja?“. Mora da glasa za predlog najmanje 50% upisanih u birački spisak. Pa da lepo izađemo i svako glasa kako zna i želi. A i ja da znam, jer ako bude previše „da“, što će reći da je đavo odneo šalu, bolje je skloniti glavu, nešto južije ili zapadnije, da ne bi nekom palo na pamet da testira moje ronilačke sposobnosti pod ledom, u januaru.

Ostaje nam samo da vidimo da li će deo potomaka Srba doseljenih sa krša u ravnicu radi boljeg života i plodnije zemlje postati nova nacija, ili će Vojvodina biti naša prva dobijena bitka, kraj rasrbljavanja i početak obnove srpske državotvornosti. Nisam ni optimista ni pesimista. Svako nek brine o obrazu svojih predaka.

Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba