Србе на Србе

„Јаз између четника и партизана jе неописив. Оваj jаз jе заправо jаз између Срба самих, коjи се у међусобноj борби уништаваjу…. Изазвати подjелу, подржавати међусобно уништавање за нас представља политичку корист“[1]. Давид Синчић, усташки официр, лето 1942.

Први дан фебруара се у Новом Саду обележава као Дан града. То jе у ствари дан када jе 1748. године Мариjа Терезиjа, „царица Римска, надвоjвоткиња Аустриjе, краљица Угарске, Чешке, Далмациjе, Хрватске, Славониjе, Раме, Србиjе, Галициjе . . .“ доделила мом родном граду статус слободног царског града.

Овог првог фебруарског дана 2013. године, на тврђави у Петроварадину jе развиjен велики транспарент са натписом „Срећан рођендан главни граде“ са све обележjима Чанкове странке и заставом АП Воjводине. Е сад, какве везе има jубилеj града Новог Сада са северном покраjином ниjе ми jасно, али изгледа да jе господин Ненад намерио да се са терена физичких обрачуна врати на проверено добро наплативе аутономашке тираде.

Чанак Ненад. Унук досељеника из Лике. Село Бунић, општина Кореница. По пореклу, несумњиво Србин. По политици, и горе описаноj застави, збуњени потомак „дођоша“ коjи би да се поткуjе новосадским пореклом, али му то доста тешко иде. Узгред, деда му се ниjе доселио у Нови Сад, већ негде у Банат, где и родио отац господина Неше.

Само да не буде забуне. И моjи су дошли у Нови Сад да студираjу, па ту и остали. Ето, по Чанковоj логици, већ се моjи синови могу прогласити за велике чуваре воjвођанског „идентитета“ и сличних кованица коминтерновског порекла. Деда им дошао из Црне Горе, баба из Бос. краjине, маjка рођена Херцеговка, али кажем, по логици Н.Ч. они су и кувани и печени Воjвођани. Признаjем, ово пишем и због своjе деце, и због туђе, а посебно оних чиjи су родитељи први путе видели лифт кад су дошли у Нови Сад пре 30,40 година.

Сада jедан, мали али агресиван броj моjих земљака, по форумима пишу како су се родили у Бетаниjи (породилиште у Новом Саду – то jе, као, доказ да су аутохтони Новосађани) и на све то убацуjу неке измишљене воjвођанске приче. А оно људи што познаjем,чиjи су преци Саву и Дунав прешли пре три стотине година, и чиjи су дедови страдали у Бачкоj рациjи 1942, посматраjу ове моjе Динароиде како се куну у тамбурицу и Ђоку Балашевића и смеjу се. Смешно jе што деда jош увек говори „Ђе си?“ а унук jе прескочио и „Гдjе си“ и „Где си“ и већ jе на „Ди си?“, смешно jе што jе деда jедва извукао живу главу, онда из транспорта за Госпић, а унук мисли да jе Јадовно погрдни назив за сиромашно место.

И тако се поjедини другари, старином воjвођански Срби спрдаjу на рачун „нове воjвођанске елите“ и збиjаjу шале поводом националног буђења нових комшиjа. Причао ми jе jедан приjатељ, пореклом из Србобрана, да га jе 70-их година, деда, потомак Чарноjевићевих изблеглица, jедном седмично водио код неког деда Марка пореклом из Црне Горе, да слуша гусларске песме о Косовском боjу. Каже таj моj приjатељ, да му jе велика животна трагедиjа био наш косовски пораз, тек деда га ниjе учио о посебностима идентитета „пречана“ већ, очигледно, у млађану унукову главу убацивао тадашњем режиму мрску српску историjу, односно, сасвим извесно оно што jе од свог деде научио.

Смешно jе када неко заборави ко jе и одакле jе, а глупаво jе себе прогласити оним што сасвим сигурно ниси. Ја сад да обучем бели мантил и правим се да сам лекар, људи би се смеjали. И на све то, да ми неко и поверуjе и дође на га лечим, вратио би се кући болесниjи него што jе дошао.

Тако jе то исто са jедним броjем аутономаша, првом или другом генерациjом рођеноj у АП Воjводини, пореклом из села коjа се нису ни обнављала после усташке паљевине и клања 1941-1945. Воле да подвуку своj “нови“ хабитус, али истина jе сурова – очева лична карта не лаже. Ја сам стога jош поодавно донео одлуку да за аутономаше признаjем само оне изворне. Без наjмање 150 година пречанског стажа немоj да се jављаш. Дакле, моjе земљаке, те Личане, Баниjце, Кордунаше, Херцеговце уколико се определе за горе описану опциjу сматрам наjобичниjим опортунистима.

Чак могу да кажем да треба да их jе срамота крви коjу су због презимена и крсне славе презимењаци ваjних аутономаша пролили. Чињенице не лажу:

Културни центар Новог Сада, као установа чиjи jе оснивач Град, jе 10.jануара ове године уприличио изложбу под називом „Моjе Јадовно“ као и трибину о систему усташких логора Госпић-Јадовно-Паг[4].

Неки безумник jе написао, а Радио 021 на свом саjту обjавио (дан након затварања изложбе) следећи коментар:

Паоло  – .. 17:18 • 29.01.2013.

Трибина младих jе била авангарда док нису дошли ови па промовишу фруле, jаме и рациjе. Нс jе град џеза, панка и рнр-а. Напоље са чобанима и гаjдашима![5]

Какав болестан ум може да остави овакав коментар, и каква беда од човека може да дозволи обjављивање цитираног смећа, остаће непознато, али jе симптоматично следеће: Не помињи српску крв jер си чобан, а урбано jе Србе клати и терати на заборав. Каква болест!!! Рациjа се не би обележавала да мађарским фашистима ниjе пало на памет да обиђу Шаjкашку и Нови Сад и тамо тестираjу отпорност људског (Српског, Јевреjског…) организма на хладноћу од – 30 степени.

Али анонимни Паоло jе урбан, а суштински полуписмен (jер да jе писмен знао би да прочита да jе исти таj Културни центар организовао и Џез фестивал[6] пар месеци пре изложбе „Моjе Јадовно“. Но ипак, горко подсећање на Рациjу и jаме њега онемогућаваjу у културном напретку. Понављам: каква болест!

Градити некакав нови идентитет на штету сопственог народа, представљати се као културниjи и цивилизованиjи од остатка своjе нациjе, присваjати туђе писмо а своjе пљувати и ниподаштавати, удварати се суседима лажним извињењима, прећуткивати сопствена страдања. То jе аутономаштво, а суштински антисрпство данас.

Нити jедна озбиљна економска тема. Нити покушаj Чанка док jе био режимлиjа да се очува стари систем земљишних књига, jефтиниjи и jедноставниjи од катастра, и што jе наjбитниjе већ проверено функционалан у АП Воjводини. Убиjање у поjам предузетништва у покраjини путем финансирања подобних и проверених. Речjу: без ити jедне идеjе коjа доприноси побољшању услова живота у региону Воjводине.

Само мржња и отров. Српско-српски сукоб. Само чекам да ми неко на утакмици у Новом Саду повиче „Уби, уби, уби Србина….“, како jе кренуло, нећу дуго чекати.

Отуда се чудим текстовима као што jе онаj из дневног листа „Печат“ од пре неколико дана, у коме се прозиваjу запослени и уредници РТВ Воjводине коjи нису Срби, и коjи, тобоже, агитуjу против српских интереса[7].

Онаj ко jе два пута прошао поред наведене телевизиjе добро зна да коло антисрпске хистериjе не воде ни Мађари, ни Румуни, ни Словаци, већ управо Србадиjа коjа се коље око парчета претплате на телевизор. Антисрпску хистериjу на РТВ-у махом сеjу Срби сами. Први „дил“ са Грухоњићем, колико ме сећање служи, jе направио тадашњи генерални директор, Блажо Поповић, Србин, пореклом из Грачанице код Гацка у Херцеговини.

Србе осуђене у чувеном „Будачком процесу“ – коjи jе познат и као „Кордунашки процес“, када су у монтираном поступку ликвидирани припадници српске партизанске интелектуалне елите (оптужени Вељко Кораћ, Илиjа Жеграц и jош 14 Срба) судили су и тужили Срби, послушници Бакарића, Краjачића и Назора – пре свих Богдан Орешчанин, апсолвент права председник „судског већа“ (1952. године награђен дипломатским ангажманом), Станко Опачић Ћаница, чувени борац са Кордуна, у поступку обављао дужност „народног тужиоца“ (од 1945. министар грађевина у Влади НР Хрватске, 1950. године послат на Голи оток), Душан Бркић, обављао дужност „државног тужиоца“ (1951. године послат на Голи оток..).

И тако, неки нови, jош увек непознат хрватски аутор ових дана може закључити следеће:

„Јаз између патриота и аутономаша jе неописив. Оваj jаз jе заправо jаз између Срба самих, коjи се у међусобноj борби уништаваjу…. Изазвати подjелу, подржавати међусобно уништавање за нас представља политичку корист“.

Можда су у праву (знам да нису али хипотетишем) ови што се залажу за одржавање референдума. „Да ли сте за Републику Воjводину са правом отцепљења?“. Мора да гласа за предлог наjмање 50% уписаних у бирачки списак. Па да лепо изађемо и свако гласа како зна и жели. А и jа да знам, jер ако буде превише „да“, што ће рећи да jе ђаво однео шалу, боље jе склонити главу, нешто jужиjе или западниjе, да не би неком пало на памет да тестира моjе ронилачке способности под ледом, у jануару.

Остаjе нам само да видимо да ли ће део потомака Срба досељених са крша у равницу ради бољег живота и плодниjе земље постати нова нациjа, или ће Воjводина бити наша прва добиjена битка, краj расрбљавања и почетак обнове српске државотворности. Нисам ни оптимиста ни песимиста. Свако нек брине о образу своjих предака.

Аутор jе адвокат и стални сарадник Српског културног клуба