Споменик који је преживио репризу 1941.

Прича о једном од спомен-обиљежја на Банији прича је о пропасти једне и настанку нове државе: 1977. подигнут је импозантан споменик с текстом – ‘У 1941. год. усташе-издајници хрватског народа и слуге фашистичког окупатора учинише страшан злочин над недужним народом из Горњег Таборишта. Од издајничке руке и на свиреп начин падоше 254 жртве фашизма’

Горње Табориште – У јесен 1947. године, са око милион чланова, основан је Савез бораца народноослободилачког рата (СБНОР, касније СУБНОР), који је од почетка био друштвено-политичка организација створена да буде главни креатор, агитатор и чувар службеног сјећања на рат југославенских комуниста. Најважнији задатак ове организације у вези са изградњом сјећања на рат било је уређивање гробова и подизање споменика њиховим палим друговима (у правилу војним жртвама), а онда и свима онима које су сматрали „жртвама фашистичког терора“ (у правилу цивилним жртвама).

Прво спомен обиљежје на подручју тадашњег глинског котара откривено је на Дан устанка народа Хрватске 27. јула 1950. године у селу Брестик, гдје је основана прва Пролетерска чета Баније. Споменик је подигао Савез бораца града Сиска. Прво спомен обиљежје које је подигао Савез бораца Глина откривено је 23. јула 1951. године у селу Брубно, на мјесту погибије народног хероја Васиља Гаћеше.

Неколико дана касније, 27. јула 1951. године, откривена је спомен костурница жртава фашистичког терора на глинском православном гробљу, гдје су сахрањене жртве два масовна усташка злочина у Глини и околини из прољећа и љета 1941. (покољ глинских Срба и покољ Срба са Кордуна у глинској православној цркви). Савез бораца Глина такођер је подигао споменик народном хероју Јоси Марјановићу, који је откривен у селу Велика Солина, на Дан републике 29. новембра 1952. године. До краја 1950-их борачка организација подигла је још неколико споменика палим борцима и жртвама фашистичког терора од којих се посебно издваја онај у селу Горње Табориште, гдје је живјело измјешано хрватско и српско становништво. Ријеч је о селу 15 километара сјеверозападно од Глине, које је након стварања новог комуналног система, 1955. године припало општини Покупско.

Дужност и обавезу да уреди спомен обиљежје тако је преузео Савез бораца НОР-а Покупско, који је у недјељу 26. јула 1959. године организирао велики народни збор, о чему је опширно извијестио сисачки недјељник „Јединство“. У складу с идеологијом братства и јединства, свечаност је организована у оквиру прославе 18. годишњице Дана устанка народа Хрватске и прославе јубиларне 40. годишњице КПЈ и СКОЈ-а. Прво је у средишту села откривен споменик 25-орици палих бораца из Горњег и Доњег Таборишта, Горње и Доње Бучице, Десног Дегоја, Слатине и Залоја, након чега су представници друштвено-политичких организација положили своје вијенце испод спомен плоче. Након пригодних говора, формирана је колона од присутног народа, која је кренула на оближње православно гробље Совињак, гдје је на самом мјесту страдања уређена заједничка гробница на којој је откривена спомен плоча и положени вијенци.

Ова интерпретација трагичних и трауматичних збивања из недавне прошлости била је прилично тачна, премда у то вријеме још нису постојала историјска истраживања овог злочина масовних размјера, који се убраја међу пет највећих покоља на подручју глинског котара 1941. године. Па ипак, подизањем спомен плоче на заједничкој гробници, жртве Горњег Таборишта добиле су облик регулиране службене комеморације, која ће наредних година постати традиционална.

Након укидања општине Покупско 1963. године, Горње Табориште и околна села (Иловачак, Десни Дегој, Доња и Горња Бучица, Доње Табориште и Слатина) поново су припала општини Глина, која отада не мијења своје границе. Већ средином 1960-их општинске власти покренуле су амбициозни план електрификације ових села, па тако и Горњег Таборишта, које је у јула 1969. године добило струју. Био је то још један важан догађај у историји овог села, које је живјело углавном од пољопривреде и сточарства.

Почетком 1970-их појављују се и прва историјска истраживања о трагедији у Горњем Таборишту, која су објављена у зборнику „Сисак и Банија у револуционарном радничком покрету и устанку 1941“ (Музеј Сисак, Институт за историју радничког покрета Загреб, 1974). Ту је по први пут дан један слојевити, иако сажети приказ усташког терора, који би се у данашњој терминологији могао подвести под појмове етничког чишћења и геноцидног масакра. Такођер је приказана отимачина и пљачка, коју је пратило паљење и уништавање имовине.

По први пут наведена је и чињеница да српско становништво у Горњем Таборишту од покоља није спасио ни колективни пријелаз на католичку вјеру, још у августу 1941. године. Па ипак, од трагичних збивања прошло је пуних 35 година и живот у селу сада се развијао у складу с политиком југославенског социјализма, који се огледовао и у називу мјесног Културно-умјетничког друштва, основаног у просинцу 1976. године, под именом „Братство и јединство“.

Наредне 1977. године родбина страдалих покренула је акцију да се на православном гробљу додатно уреди заједничка гробница, тако да се поред постојеће спомен плоче подигне и споменик на којем ће бити уклесана имена и презимена свих жртава. Општински одбор СУБНОР-а Глина подржао је ову акцију и подигао импозантан споменик на којем је постављена црвена звијезда петокрака и двије спомен плоче исписане ћириличним писмом. Уводни текст гласи:

„У 1941. год. усташе-издајници хрватског народа и слуге фашистичког окупатора учинише страшан злочин над недужним народом из Г. Таборишта. Од издајничке руке и на свиреп начин падоше 254 жртве фашизма“. Затим су уклесана имена 254 жртве фашистичког терора, након чега је слиједио завршни текст:

„Спомен плоче у јубиларној 1977. години подижу Општински одбор СУБНОР-а Глина и родбина овдје сахрањених“.

Премда је укупан број жртава по новој евиденцији био нешто виши, сада су по први пут била наведена презимена читавих породица те имена дјеце, жена и мушкараца, који су брутално и садистички убијени управо на том мјесту – православном гробљу Совињак у Горњем Таборишту, у ноћи с 27. на 28. децембра 1941. Кад је ријеч о доби жртава, најмлађа жртва била је рођена 1941. године, а најстарија 1865. Према сполу жртава, радило се о 76 мушких и 175 женских жртава, при чему нису означени подаци за троје дјеце.

Укупно гледајући, радило се о 70 породица или домаћинстава, у распону од једног до десет чланова, који су носили сљедећа презимена: Дражић, Ђукић, Гледић, Ивковић, Јовић, Јовановић, Кукић, Нишевић, Павловић, Ребуш, Рудан, Селак, Станојевић и Тепшић.

Свеукупно – 254 цивилне жртве.

Иако је споменик подигнут 1977. године, свечано откривање организирано је тек 9. октобра 1979, на Дан општине Глина. Према чланку објављеном у сисачком недјељнику „Јединство“, овој свечаности присуствовали су и представници друштвено-политичких организација и Скупштине општине Глина, а ученици Основне школе из Бучице и Видушевца извели су том приликом пригодни програм. Након комеморације, предан је на употребу мјесни водовод, који је изграђен током претходне године уз учешће мјештана, Самоуправне интересне заједнице за водопривреду и припадника инжењерије ЈНА из Загреба. На овај начин борачка организација одала је пошту страдалима, док су општинске власти показале да и даље воде бригу о развоју Горњег Таборишта.

Јавне комеморације на православном гробљу Совињак настављене су и током 1980-их, у правилу 27. јула на Дан устанка народа Хрватске, који је уједно био и Дан села. Организатор ових комеморација био је Општински одбор СУБНОР-а Глина, а свечаност се обично састојала од полагања вијенаца и пригодних говора, који су били наглашено идеологизирани, при чему се смисао за разумијевање трагедије редовно губио.

Такођер се оспоравао религијски смисао комеморација, иако су жртве били махом вјерници. Тиме је у коријену била искључена могућност да однос према трагедији и трауми добије екуменски смисао.

У међувремену су се појавила и нова историјска истраживања о трагедији у Горњем Таборишту, која су објављена 1988. године у зборнику „Глина и глински крај кроз стољећа“, којег су у сарадњи са Скупштином општине Глина заједно објавили Институт за историју радничког покрета из Загреба и Завод за хрватску историју Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу. Нова истраживања донијела су нове чињенице и била опширнија и детаљнија од претходних. Иако се радило о драгоцјеним истраживањима, треба рећи како тадашњи истраживачи још увијек нису имали сву доступну архивску грађу, напримјер усташко-домобранске документе или документе ОЗН-е и УДБ-е, већ су се углавном ослањали на списе послијератне Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Посљедица тога била је непотпуна слика свега онога што се дешавало у Горњем Таборишту и околини.

Даљња истраживања зауставио је распад Југославије, али и привремени распад Хрватске 1991. године. Трагедију и трауму с почетка 1940-их убрзо је замијенила трагедија и траума с почетка 1990-их година. Након реинтеграције територија, али не и реинтеграције људи, у хрватској култури сјећања више није било мјеста за жртве Горњег Таборишта.

Штавише, на глинском подручју више није било мјеста ни за антифашистичке споменике, који ће се одлукама опћинских власти од 4. и 23. септембра 1995. године почети уклањати са јавних простора.

У једном ширем извјештају од 27. фебруара 1997, којег је глинском Општинском вијећу поднијела Комисија за збрињавање споменика, биће написано како је:

„од Другог свјетског рата до конца осамдесетих година на територију општине Глине постављен велики број споменика и спомен обиљежја који су у цијелости везани за ратна догађања на овим просторима. Ти споменици и обиљежја, пуни комунистичке симболике, у правилу истичу „страдања“ српског становништва на овим подручјима током Другог свјетског рата и величају „допринос“ тог становништва „ослобођењу“ ових крајева. Највећи број ових споменика и обиљежја лоциран је по селима источно и југоисточно од града Глине, у којима је до „Олује“ и ослобођења ових подручја претежно живило српско становништво“.

Овај драгоцјени документ открива и вишеструке мотиве којима се руководила општинска власт када је уклањала антифашистичке споменике на глинском подручју. У извјештају стоји како „у потпуно измијењеним увјетима насталим успоставом демократске власти хрватске државе многи споменици и обиљежја на овим просторима, настали као дио комунистичке идеологије и на темељима кривотворених историјских чињеница представљају сурогат прошлости. Велики број насељеника и повратника настањен на овим подручјима императивно тражи да се ови споменици и обиљежја уклоне са терена и на одговарајући начин склоне у складишта“.

Иако нема доказа да је томе тако, да је народ доиста нешто захтијевао, Општинско вијеће Глине 18. марта 1997. године усваја извјештај и у другој тачки одлуке овлашћује „властити погон за обављање комуналних дјелатности општине Глина да збрине споменике на начин предвиђен овим извјештајем“. Затим слиједи прецизан попис 12 споменика у Мајским Пољанама, Равном Рашћу, Влаховићу, Мајском Тртнику, Драготини, Горњем и Доњем Селишту, Балинцу, Хајтићу и Шибинама, који ће убрзо бити уклоњени и премјештени у складишни простор глинског комуналног подузећа, гдје се и данас налазе.

Као што се зна, у Хрватској је у протеклих 26 година од отприлике 6.000 споменика везаних уз НОР, око 3.000 уништено или оштећено. Многи су нестали у рату, многи су минирани након рата, а многи су, како показује овај извјештај, страдали захваљујући административним одлукама локалних власти.

Но, истина је и да су многи остали недирнути, попут споменика у Горњем Таборишту, чије су страшне цивилне жртве, нажалост, остале без било каквог облика службене комеморације.

Стога се намеће питање какав је данас однос државних власти према антифашистичком насљеђу, према обрани антифашистичких вриједности као европских и свјетских вриједности и према третману антифашистичких асоцијација, прије свега Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске?

Чини се, врло хладан.

Срамота је да САБА РХ, као једна од најзначајнијих ветеранских организација у Републици Хрватској за 2017. годину добива 80.000 куна за свој рад и за своје дјеловање. Нема никакве сумње да је то показатељ да је ово лицемјеран однос према својим уставним вриједностима и лицемјеран однос према тековинама које дијеле већина земаља модерне Европе. Јер, та врста дискриминације антифашистичких вриједности и та врста сегрегације антифашистичких ветеранских организација представља опасно кршење вриједности које су записане овим Уставом и која отварају простор онима који мисле да умјесто антифашизма на сцену треба ступити друга врсте политике – њена супротна опција, она која је стајала иза покоља невиних цивила у Горњем Таборишту ноћу 27. на 28. децембра 1941. године.

Аутор: Игор Мркаљ

(Портал Новости)

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ УСТАША: Убијање српског народа у …

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (1)

Календар геноцида: 31. јул 1941, дан када су почињени многобројни злочини над Србима