SPLIĆANKA: Zamisli, netaknuti, bez krivog pogleda smo preživeli Beograd!

Nas četvoro grlatih i glasnih Dalmatinaca u Beogradu ne da nismo plivali Dunavom u februaru, nego su Beograđani s nama po ulicama i restoranima u glas pevali naše pjesme

Hrvatska radijska voditeljka Nina Slišković Goleš napisala je tekst kao odgovor splitskom gradskom poslaniku Martinu Pauku koji je, nakon napada na vaterpoliste Crvene zvezde, na Fejsbuku napisao da sad ‘mogu da pričaju kakvo je more u februaru’.

Prenosimo ga u celosti:

Očito je to ovih dana jedna priča iz rubrike „verovali ili ne“. I to ne da sam ga doživela sama, doživjelo ga je nas četvoro glasnih Dalmatinaca, koje teško da bi po bilo čemu mogao svrstati u neprimetnu kategoriju ljudi. Još teže bi nas bilo smestiti među ljude koji su se i po čemu trudili biti „low profile“ u tuđoj zemlji, nemojmo se lagati.

Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih smo celo to putovanje pričali glasnim hrvatskim jezikom, ili ako hoćeš još preciznije; dalmatinskim naglaskom kojeg iz nas nije pretjerano iskorenilo ni deset godina zagrebačkog života, a kamoli par dana putovanja u Beograd. Smejali smo se tih dana još glasnije nego što smo pričali. Gde god smo se pojavili naš prijatelj Bojan je rasuo sav svoj muzički talent pred nepoznate ljude pevajući punim glasom i još punijim srcem kakvog Olivera, Mišu ili klape. Dragojevića, da se razumemo.

Zamisli, neokrznuti, netaknuti i bez krivog pogleda smo preživeli čak nekoliko dana Beograda, s vidljivim obeležjima od kud smo i čiji smo, ni čuti nas nisi trebao, sigurno si mogao primetiti naš crveni automobil sa splitskim registarskim oznakama kako provocira ulicama Beograda. Danima smo se mi tako vozikali bez da smo pribegli onoj tradiciji vešanja grba fudbalskog kluba grada u koji si došao o retrovizor, ili postavljanje šala sa simbolima tog istog kluba pod stražnju šajbu. Neopterećeni mržnjom i idejom da bi naš auto ikome mogao smetati parkirali smo gde smo stigli i kad smo stigli, pa se na kraju vratili doma s istim istackim autom s kakvim smo od doma i krenuli. A da budem baš maksimalno iskrena, čini mi se da su i po beogradskim ulicama baš zahvaljujući tim tablicama imali malo više razumevanja za naša brljanja u saobraćaju i pogrešne trake.

Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih Dalmatinaca u Beogradu ne da nismo plivali Dunavom u februaru, nego su Beograđani s nama po ulicama i restoranima u glas pevali naše pjesme, ako baš insistiraš na ovoj naše i vaše strogoj i jasnoj podeli. Ne da se nismo nagutali vode iz Dunava u februaru nego su nas Beograđani oduševljeno častili i nazdravljali s nama. Ne da nismo okusili sav spektar mržnje koju ljudsko biće može proizvesti ni iz čega, već smo se naslušali razgaljenih priča i pričica, uspomena na neka očito lepša vremena, slušali smo o ljubavi i iz očiju im čitali nostalgiju, prepoznavali smo se po srcima, a ne po obeležjima, jezicima i geografskim širinama. Rušili smo emocijama geografske granice.

I zato mi nemoj niti pokušati prodati priču o tome kako svetom treba hodati u strahu i jeftinim kamuflažama skrivati ko si. Pogotovo mi nemoj nalaziti opravdanja za mržnju i nasilje, jer krenemo li iti jedan korak tim putem, bojim se da će više teško biti postaviti ikakve granice. Budala ima svugde, bez obzira na koordinate i nacionalne pripadnosti, opravdanja za nasilje ne bi trebalo biti nigde. Nemoj mi meriti svet koji je i moj svojim dvostrukim merilima.

Nemoj me uveravati kako je sedenje na kafi na splitskoj Rivi u trenirci s grbom kluba za koji igraš provokacija, a da je hodanje svetom, Evropom ili ako baš hoćeš nešto svežiju uspomenu – Rusijom, u kockicama od glave do pete, pitanje zdravog sportskog duha. Nemoj mi od sporta stvarati prvu crtu bojišnice. Nemoj mi prodavati nasilje pod “takav mentalitet” krinke. Na kraju, nemoj mi slati u svet poruku o mom gradu čije su me ulice odgojile i poslale dalje u taj isti svet, kao o gradu zadojenom mržnjom, kad je on toliko više od toga.

Ne tražim da zauzmeš pravu stranu istorije, razuma ili ljubavi ako baš hoćeš, ne mogu očekivati da smo svi na toj istoj strani, ali mogu staviti svoj potpis pod izjavu kako je Split puno više od mržnje koja se juče razlila po Rivi, i svega što smo čuli i videli nakon toga.

Pa evo, stavljam ga.

Moj Split je puno više od ove mrziteljske razglednice poslane u svet.

Nadam se da ćete imati priliku iskusiti to.

Izvor: ESPRESO.RS