fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Спасих душу своју

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток.

ognjena_marija_livanjska.jpg

И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се уклони из НДХ и то или емиграциjом у Недићеву Србиjу или одашиљањем Богу на истину, са спасеним и неспасеним душама…”

А водећа усташка перjаница, доглавник др Миле Будак jе jулских дана 1941. године, односно уочи наjмасовниjих покоља и наjмонструозниjих злочина, харангирао од скупа до скупа и позивао на истребљење Срба под новом крилатицом: или се поклони или се уклони. Остале су записане његове риjечи коjе jе 20. jула 1941. године изговорио у Пакрацу:

„Ви добро знате и за ону народну: ‘Једнога Влаха посади и погости за столом, а другога свежи у врећу и сjеди на њега. Што ти онаj мисли под столом, исто ти мисли и онаj за столом’. Зато запамти и ово: С Влахом (тj. Србином) jеди само пола здjеле, а од пола здjеле убиj га здjелом по глави, jер ће и он тебе…“

Коjи дан касниjе у Госпићу, међутим, Будак се ниjе бавио алузиjама и „народним изрекама“ већ jе сасвим директно обjелоданио како су наумили очистити Хрватску од Срба:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вjеру и тако претопити у Хрвате…“

„Ово има бити земља Хрвата и никог другог — грмио jе тих дана и министар др Милован Жанић — и нема те методе коjу ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да jе очистимо од Срба коjи су нас стотине година угрожавали и коjи би нас угрозили првом згодом…“

А стожерник др Виктор Гутић већ у маjу 1941. године упозорава да се сан о „Светоj и Божjоj Хрватскоj“ не може остварити без „грандиозног дjела чишћења Хрватске и  Босанске Краjине од нежељених елемената“, ликуjући истовремено због пропасти Југославиjе:

„Нема више српске воjске! Нема више Србиjе! Нема геџа наших крвопиjа, нестало jе циганске династиjе Карађорђевића па и код нас — ускоро — друмови ће пожељети Србаља, ал’ Сбаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиjеде нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни спрам jеднога. Држите увиjек на уму да су то били наши гробари и уништаваjте их гдjе стигнете, а благослов нашег поглавника и моj неће вам узмањкати. Сваки коjи се за њих буде заузимао постаjе самим тим неприjатељ хрватске слободе… Срби нека се не надаjу ничему и за њих jе наjбоље нека се иселе, нека их нестане из наших краjева…“

Овим злокобним риjечима др Гутић jе коjи дан касниjе придодао и поруку да „Србиjа има да буде само сабиралиште Срба из Хрватске, одакле ће све одвести Њемци у Сибир…“

Виктор Новак вели да „начин католичења у НДХ представља jединствен примjер нововjеког оживљавања средњег виjека — огромно, масовно убиjање људских савjести, коjе по свом злочиначком аспекту и методи рада одговара потпуно свим могућим звjерствима коjима се усташтво послужило при чишћењу НДХ од српства и православља…“

А да jе католичка црква бил идеолог зла и крвопролића, да су многи смjерни пастири под свештеничким одорама крили крваве ножеве и са олтара позивали у походе на српску дjецу, поред других безброjних примjера, увjерљиво говоре и ова два примjера коjе такође наводи Виктор Новак у своjоj књизи:

„У овоj земљи не може више да живи нико осим Хрвата — риjечи су шефа Вjерког одсjека фра Дионизиjа Јуричева — jер ово jе земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе краjевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинићу и овдjе, jер данас ниjе грехота убити ни мало диjете од 7 година, а коjе смета нашем усташком поретку. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и оjачамо, ако нам буде потребно, jош ћемо да одузмемо од других. Немоjте мислити што сам jа у свећеничкоj одори, али да знадете да jа, кад jе потребно, узмем строjницу у своjе руке и таманим све до колиjевке, све оно што jе против усташке државе и власти…“

У исто вриjеме, тачниjе 24. jула 1941. године, жупник Мате Могуша из Удбине поручио jе са проповиjедаонице Србима:

„Досад смо за католичку вjеру радили молитвеником и крстом, а сад jе дошло вриjеме да радимо пушком и револвером…“

Но, ваља рећи да jе у том свеопштем безумљу било и гласова разума, да jе било и оних коjи су жељели спасити душу своjу и успротивити се убиjањима невиних, недужних и немоћних, успротивити се прогонима и ликвидациjама људи само зато што се другачиjе крсте.

Тако би се из jедног „брзоjава“ датираног тих дана могло закључити да jе чак и сам Анте Павелић увидио да усташе претjеруjу и да су се католички свештеници превише ревносно латили крвавог посла истребљења Срба из Хрватске. Побоjао се изгледа да ће у темељима „Свете, Божjе, Католичке и Воjуjуће Хрватске“ бити и превише крви, да ће бити узидано превише српских глава. Не каже да се са покољима престане, да се злочини прекину, већ поручуjе да се не мора баш сасвим испунити план о покатоличењу 1.200.000 Срба — што се, додуше, може тумачити и као његова индиректна сугестиjа да jе боље што више Срба послати „богу на истину“.

Прави и истински примjер побуне противу зла десио се, међутим, у Загребу. Тамошњи каноник др Јосип Лончар jавно jе устао противу страховитих злочина над беспомоћним Србима, стављеним ван закона, и другим родољубима и антифашистима коjима су летjеле главе без судова и суђења. У духу свете божjе заповиjести „не убиj” он jе са проповиjедаонице дигао глас и позвао вjернике да се уразуме и супротставе безумљу.

Наравно, таква jеретичка проповиjед племенитог каноника ниjе остала без одjека. Међу вjерницима jе било невjерника коjи су jавили гдjе треба па се поносни свештеник брзо нашао иза браве под оптужбом да jе извршио антидржавну пропаганду и увриjедио самог поглавника. По кратком поступку, покретни приjеки суд jе 23. jула 1941. године изрекао смртну казну „ради увреде државног поглавара и ради протудржавне промиџбе…“

Умни, племенити и одважни каноник jе казну схватио као потврду онога противу чега се побунио и одбио jе да иште милост од поглавника, чврсто риjешен да за своjа убjеђења живот да.

Ствар се, наравно, брзо прочула и допрла до самог папе коjи jе у Загреб упутио свог личног изасланика опата Рамира Марконеа да код Павелића измоли помиловање за Лончара. Поглавник му jе опростио живот и наjтежу казну замиjенио са двадесет година тешке робиjе…

Ипак, наjсвjетлиjи примjер побуне против усташких злочина, наjjезгровитиjу слику тих злочина, па самим тим и наjтежу оптужбу, представља писмо коjе jе др Првислав Гризогоне, Хрват, бивши министар и посланик, члан Југословенске народне странке, упутио из Земуна, 8. фебруара 1942. године, лично надбискупу Алоjзиjу Степинцу:

„Пишем Вам као човjек човjеку, као хришћанин хришћанину — почиње своjе писмо оваj хумани човjек коjи jе у току рата одржавао тиjесне везе са истомишљеницима Хрватима, нарочито онима из Сплита и Риjеке и, наравно, онима коjи су се налазили у Београду. Накањуjем се мjесецима на то, чекаjући хоће ли престати ужасне виjести из Хрватске како бих се могао сабрати и мирниjе писати.

Пуних десет мjесеци кољу се по Хрватскоj на наjзвjерскиjи начин Срби и уништаваjу се милиjарде њихових иметака, а црвенило стида и гњева облиjева лица сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео jе од првих дана jадне НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска краjина и др. и траjе без прекидања до ових дана. Ниjе страхота у самом убиjању свега од реда: стараца, жена и дjеце, но у убиjању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе су набиjали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полиjевали их кључалом водом и тада полиjевано месо дерали и солили, копали им живим очи, резали уши, нос, jезик, свећеницима резали ножем браду скупа са кожом и месом, одсиjецали им споловило и затицали у уста, везали их страга за камионе и онда са њима jурили, пребиjали су људима ноге и руке, забиjали им у главу ексере, голим ексерима закуцавали их за под кроз слиjепо око, бацали их живе у бунаре и провалиjе, разбиjали им гвозденим ћускиjама главе, дjецу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растрзали за ноге, разбиjали им главе о зидове, пребиjали кичме о камење и кладе и jош друга многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу.

Хиљаде и хиљаде српских љешева носила jе Сава и Дунав, као и притоке ових риjека. Било jе љешева (са натписима): ПРАВАЦ БЕОГРАД! ПУТУЈТЕ КРАЉУ ПЕТРУ! У jедном чамцу коjи jе ухваћен на Сави била jе хрпа дjечjих глава са jедном женском, може бити глава маjке те деце, са натписом: МЕСО ЗА ЈОВАНОВУ ПИЈАЦУ БЕОГРАД! Страховити случаj МИЛЕВЕ БОЖИНОВИЋ ИЗ ТАБАНЏЕ, из коjе jе на нож извађено диjете, па грозни случаj нађених печених глава! У Босни нађене су посуде пуне српске крви, па случаj присиљавања Срба да пиjу врућу крв своjе поклане браће! Силоване су неброjне жене, дjевоjке и дjевоjчице, матере пред кћерима, кћери пред матерама, а гомиле дjевоjака, жена и дjевоjчица одвођено jе у логоре усташама за блуднице. Чак су силовања вршена у олтарима православних цркава! У Котару петрињском натjеран jе син да силуе рођену маjку! Покољ 3.000 Срба у глинскоj православноj цркви и убиjање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоjи без примjера у повиjести. Ужас ових недjела запрепастио jе Њемце и Италиjане. Они су фотографисали огроман броj случаjева ових покоља. Њемци говоре да су Хрвати ово радили и за вриjеме тридесетогодишњег рата и да од тог доба у Њемачкоj постоjи изрека: „САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ГЛАДИ И ХРВАТА!” И ариjевски Ниjемци презиру нас ради тога и поступаjу са Србима човjечно. Талиjани су фотографисали посуду са 3.500 српских очиjу, те jедног Хрвата окићеног са огрлицом од нанизаних српских очиjу и jедног коjи jе дошао у Дубровник опасан са два реда српских jезика!

Страхоте логора у коjима су побиjене хиљаде Срба или су пуштени да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Ниjемци приповиjедаjу о jедном логору у Лици у коjем jе било хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим крпама, рубља и одjеће. Ту jе, кажу, изгубио главу ЈЕДАН СРПСКИ ВЛАДИКА. У Јасеновачком логору и данас се муче и пропадаjу на хиљаде Срба коjи су тамо по страшноj зими смjештени, у подеране циганске бараке, без довољно сламе и покривача, а добиjаjу за храну дневно по два кромпира.

У повиjести Европе ниjе било оваквих случаjева. Мора се поћи у Азиjу у доба Темерлана или Џингискана, или у Африку у црначке државе њихових крволочних владара, па да се наиђе на сличне случаjеве. Ништа нас више не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо више споменути нашу хиљадугодишњу културу, jер ни Цигани ниjесу оваква звjерства радили.

Зашто jа ово пишем Вама кад ниjесте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто. У свим овим беспримjерним дивљачким злочинствима, коjа су више него безбожна, судjеловала jе и наша католичка црква на два начина: велики боj свештеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судjеловало jе у овоме активно. Догодила се страхота да су католички свештеници постали логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања кршћанског свиjета. Чак jе jедан католички свештеник лично заклао православног свештеника. Они то ниjесу смjели учинити без дозволе своjих бискупа, а ако су то учунили онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то ниjе догодило, значи да су бискупи знали и дали своjе дозволе. Друго: католичка црква употребила jе све ово да покатоличи све преживjеле Србе и док се земља jош пуши од крви невиних мученика, док су jецаjи jош раздирали груди преживjелих несрећника, свештеници, фратри, часне сестре носили су у jедноj руци усташки бодеж, а у другоj молитвеник и круницу. Сав jе Сриjем преплављен лецима бискупа Акшамовића, тисканим у његовоj тискарници у Ђакову. У лецима се позиваjу Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вjеру.

И наша црква као да jе хтjела показати да зна убиjати душе, као усташка власт тиjело.

А на католичку цркву пала jе jош jедна већа сумња зато што су истовремено срушене многоброjне православне цркве, друге обраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћена велика повиjесна драгоцjеност па чак ниjе остављена на миру ни Патриjаршиjска црква у Сремским Карловцима. Сва ова насиља на савjести и душе наниjели су jош већу срамоту хрватском имену. Иако се ми Хрвати нећеМО моћи никако са овим опрати од срамоте коjу смо навукли на се овим злочинима, ипак можемо своjу одговорност смањити пред свиjетом и своjом савjешћу ако дигнемо своj глас против свега горе наведеног.

Посљедњи jе час да то учинимо. Послиjе свиjу великих злочинстава у повиjести човjечанства долазиле су велике казне. Шта ће бити код нас Хрвата ако се добиjе утисак да смо баш до краjа у овим злочинствима устраjали? У првом реду дужна jе црква да дигне своj глас, приjе свега зато што jе црква Исуса Христа, а послиjе тога што jе она моћна. У Њемачкоj су велики католички бискупи имали смjелости да дижу своj глас у корист прогоњених Жидова, а код нас jош ниjедан бискуп ниjе дигао своj глас за невине Србе, хришћане, коjи су страшниjе прогоњени него Жидови у Њемачкоj. И зато ће на главу католичке цркве пасти наjвећа одговорност за казну божjу и људску, за оваj страшни неописиви гриjех.

Написао сам Вам ово писмо да спасем своjу душу, а вама остављам да нађете пута за спасење своjе душе.

Један од оних коjи jе прво човjек и хришћанин, па онда добар Хрват.“

 

Земун, 8. фебруара 1942. г.                            Др Гризогоне, с.р.

 

          (Треба напоменути да постоjи више готово jеднаких или небитно различитих верзиjа овог писма, а овдjе jе дата она коjа jе обjављена у „Политици” 1. августа 1990. године,прим.Б.С.)

Било jе сличних протеста и устаjања у одбрану невиног српског живља и са стране Муслимана, нарочито оних из Босне. Један од наjсвjетлиjих примjера jе свакако апел шездесет Муслимана из Бањалуке коjи су 12. новембра 1941. године упутили потпредсjеднику усташке владе Џаферу Куленовићу и министру у влади Хамдиjи Бешлагићу.

У апелу се истиче да у историjи свиjета нема примjера равних ономе што се ради над Србима у Босни и Херцеговини, да jе „пропаганда за покрштавање узела таквог маха да подсjећа на шпанску инквизициjу“:

„Убиjање свећеника и првака без суда и пресуде, стриjељање и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена и дjеце, гоњење у масама из кућа и из постеље читавих породица са роком од jедног до два часа за спремање, те њихово депортирање у непознате краjеве, присваjање и пљачкање њихове имовине, те сиљење на прелазак у католичку вjеру, све су то чињенице коjе су запрепастиле сваког истинског човjека и коjе су и на нас Муслимане ових краjева дjеловале наjнеугодниjе…“

Колико и сама чињеница да jе неко уопште смио противрjечити усташкоj власти и њеним великодостоjницима, зачуђуjе изванредна и готово непогрешива обавиjештеност „бунтовника“ о усташким злочинима, поготову што се зна да jе моћна Павелићева пропаганда, организована и вођена по угледу на наjбоља Гебелсова искуства, готово од првог дана настоjала и успиjевала да прикриjе злодjела, да прикриjе право лице и намjере Ендехазиjе.

Отуда ниjе чудо што jе дуго и веома споро продирала та истина у Европу. Тако jе, рецимо, jедна од првих виjести о покољима, обjављена половином августа 1941. године у московскоj „Правди“, коjа преноси информациjу агенциjа ТАС, односно ТАС-овог дописника из Женеве. Ту се злочин приписуjе Италиjанима као окупаторима и истиче да су „истриjебили сво мушко становништво…“ Нема, наравно, ни риjечи о томе ко су, одакле су тачно и коjе вjероисповиjести жртве.

Своjеврсно обмањивање jавности наставља чак и радио „Слободна Југославиjа“ коjи, чак годину дана касниjе, апелуjе на свjетску jавност, нарочито на jавност у Енглескоj и Амрици, да дигну глас „због репресиjа коjе се спроводе над становништвом…“ Опет ни риjечи о томе ко спроводи репресиjе нити над коjим становништвом.

Наравно, пресудну улогу у завођењу и обмањивању свjетске jавности око стварних циљева фашизоидног клерикализма чиjу су политику наjвjерниjе и наjдоследниjе спроводиле усташе, имао jе моћни Ватикан. А да jе Ватикан добро знао како се Анте Павелић и његова солдатеска бори за циљеве католицизма, види се из извjештаjа савjетника посланства НДХ у Риму, Николе Рушиновића.

Очиглрдно jе, тако, да се у Риму све потанко знало о усташким злодjелима, да су, затим, усташе сматране фашистима и да су их се, како каже Виктор Новак, „њихови учитељи помало стидjели“ због њихове крволочности и немилосрђа. Утицаjни кардинал Маглионе jе чак и отворено негодовао због тога, али се касниjе и он одобровољио кад jе чуо о „изванредним успjесима“ коjе усташе постижу у источноj Босни…

*   *   *

          Књига Бранка Бокуна „Шпиjун у Ватикану 1941 – 1945“, обjављена у Београду 1998. године, ако и не доказуjе у потпуности да jе све рађено  са знањем и благословом свете столице, она засигурно баца jош jедно свиjетло на мрак звjерстава усташа и знане злочине, али и открива многе мање познате поjединости и црне странице злочиначке владавине  Анта Павелића.

          У необичном ратном дневнику Бокун jе  описао своj  боравак у Риму и Италиjи  током Другог свjетског рата гдjе jе доспио  са специjалним задатком. Као државни агент, са фалсификованим пасошом  на име Мађара Беле Бочианиа, oн jе у љето 1941. године добио  задатак да оде у Рим на студиjе, али да се, како зна и умиjе, домогне Ватикана и папи Пиjу Дванаестом преда припремљени досиjе о доташњим злочинима усташа на овом диjелу Балкана. Та несвакидашња ратна  хроника, свjедочанство о „трагикомедиjи у коjоj страх  игра наjважниjу улогу“, односно  о jедном  „поглављу гротескног хаоса“ у  двадесетом виjеку, представља потресни зборник  докумената о страдању српског народа и покушаjима њeговог истребљења са териториjе новостворене Независне државе Хрватске у првим  мjесецима ратног хаоса на просторима Југославиjе.

          – Људи никада нису оригиналниjи него док се боре за опстанак – пише Бокун. –  Нешто од те оригиналности описано jе у овоj књизи, па и ако  многе епизоде изгледаjу невероватне, оне су све истините;  у рату ништа ниjе невероватно – jер jе могуће све…  

          Предаjући му досиjе о усташким злочинима и упућуjући га у опасну и неизвjесну мисиjу коjа му предстоjи,  претпостављени му jе 1. августа 1941. године  између осталог  казао:

          – Једино Ватикан може да заустави крвопролића у Хрватскоj, jер ту ниjе реч о политичким или расним, већ о верским убиjањима, коjа организуjу  католички свештеници. За разлику и од нацистичких убиjања, ова се врше у име Цркве. Преко три стотине хиљада Јевреjа и Срба масакрирали су католици. У овом досиjеу налазе се докази о томе…

          За илустрациjу, он му потом  цитира одломак говора Мила Будака, тадашњег министра за вjерске послове  у Хрватскоj, одржаног 22.jула 1941. године:

          „Усташки  покрет заснива се на  католичкоj вери. За мањине – Србе, Јевреjе и Цигане –имамо три милиона метака. Један део тих мањина већ jе елиминисан, а многи чекаjу да буду побиjени. Неке ћемо послати у Србиjу, а остатак присилити да из своjе вере пређу у католичку. Наша нова Хрватска, према томе, бити ће ослобођена свих jеретика и у годинама коjе долазе постаће сасвим католичка…“

          У духу овог пакленог програма jе и “бесjеда“  неког католичког  свештеника коjу jе изговорио у Удбини 13. jуна 1941. године:

          „Браћо – рекао jе он том приликом –  до сада смо за Свету римску католичку апостолску Цркву радили с крстом и jеванђељем. Сада jе дошао час да радимо с ножем у jедноj руци и пушком у другоj. Што више Срба и Јевреjа успете да уништите, то ћете више поштивани бити у крилу Католичке цркве…“

          У досиjеу  усташких  злочина  коjи jе  Бокун  добио и требало да га  уручи врховнику католичке цркве био jе и специjални докуменат под броjем 46468 – наређење о обавезном покрштавању  преосталих Срба и Јевреjа, коjе jе  поглавар  нове хрватске државе издао  30. jула 1941. године,  дакле  баш  на Огњену Мариjу када су се одиграли и наjвећи злочини у Ливну и околини.

          Тих дана и босански надбискуп у чланку обjављеном у  „Католичком тjеднику“ „велеумно“  закључуjе да jе „било глупо и недолично од христових ученика што су претпоставили да се борба противу зла може водити на племенит начин и у рукавицама“, мислећи, наравно, при том првенствено на Србе и Јевреjе.

          Бранко Бокун пише да jе у досиjеу постоjао и  докуменат у  коме jе била описана стравична „игра клања“ – забава усташа у концентрационим логорима у коjима су држали заточене Србе, Јевреjе, Цигане и друге иновjерце и непокорнике католичком крсту, чак и поjедине Хрвате коjи  ниjесу хтjели да гриjеше душу и крваве руке, или се гдjекад и отворено  супротстављали онима коjи су то чинили:

 „Онаj ко убиjе  Србина или Јевреjина уз наjкраћу агониjу жртве – побеђуjе у игри. Четрнаестог jула Папа jе примио и благословио стотину усташких полицаjаца. Делегациjа jе била изабрана међу победницима у ‘игри клања’!“

Сем писаних докумената, у досиjеу jе, како тврди Бокун, било  и  низ аутентичних  фотографиjа. Бокуна jе посебно дирнула jедна коjу jе детаљно описао у своjоj књизи:

„На трећоj фотографиjи био jе усташа коjи чисти нож с кога капље крв, а код његових ногу лежи мртво неколико жена и деце. Поглед ми се приковао на детету без одеће у предњем плану, коjе ниjе могло имати више од три године. Изненађени поглед његових широм  отворених очиjу чинио jе да jе дете изгледало живо. Стиснуо сам зубе, jер сам осетио да ми се у стомаку пење. Кроз главу ми сину: шта ли jе грешно дете помислило кад jе осетило нож на грлу! Вероватно да се убица с њим игра…“

Бранко  Бокун потом  цитира  и jедно писмо коjе му jе некако дошло до руку у Риму, 10. септембра 1941.  године, а упутио га jе осам дана раниjе неки католички свештеник из Книна  свом приjатељу и колеги у Риму:

„Драги брате, шаљем ти вести коjима ћеш се поносити у Риму. Не би више могао да препознаш наш град. Сад можемо удисати чисти ваздух. Остали су само католици. Срби, коjи су  некад ту живели, преобраћени су или су уништени. Пре неки дан jе отац Ловро  чуо да jедна група Срба чека на погубљење. Довео их jе у цркву и покрстио, говорећи: ‘Сад можете мирно умрети у правоj кршћанскоj вери; сад ће вас тек примити на небо.’ Сећаш се колико jе Ловро увек био оригиналан!?“

 

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

ognjena_marija_livanjska.jpg Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: