Спасић и Машера у сенци ревизије историје

Само неколико сати после потписивања безусловне капитулације Војске Краљевине Југославије, 17. априла 1941, морнарички поручници Милан Спасић и Сергеј Машера активирали су експлозив на бојном броду „Загреб” и заједно с њим одлетели у ваздух. Док су остали чланови посаде напуштали брод, а Италијани већ били на вратима Боке которске, њих двојица су изабрали смрт уместо срамне предаје и одвођења у заробљеништво.

Тело Милана Спасића следећег дана су у Тиватском заливу пронашли рибари. Сахрањен је на војничког гробљу Савини код Херцег Новог. Међу силним светом који је дошао да га испрати, био је и вод италијанских војника – и окупатори су дошли да одају војну почаст.

Херојска смрт двојице морнаричких поручника импресионирала је и Британце: Војска Уједињеног Краљевства њима у част поставила је спомен-плочу у својој касарни на Малти још 1942. године. О њима су Французи 1968. снимили филм „Пламен над Јадраном”, по сценарију Меше Селимовића. Чак су и носиоци одликовања два непомирљива режима: избегличка влада у Лондону им је 1942. доделила Ордене Карађорђеве звезде, а указом председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1973. проглашени су народним херојима. По њима су назване бројне школе, касарне, улице…

Данас, седам и по деценија од херојске погибије Србина Милана Спасића и Словенца Сергеја Машере, мало ко оживљава успомену на њихово дело. Али је јавност последње пола године заокупљена преиспитивањем и ревизијом дела једног другог старешине поражене Војске Краљевине Југославије, који је пристао да служи окупатору – генерала Милана Недића. За заговорнике његове рехабилитације он је „трагична личност”, малтене херој, који је пристао на колаборацију „зарад спаса српског народа”.

Безусловна капитулација 17. априла 1941, на коју је Војска Краљевине Југославије била приморана, подразумевала је да предају свих припадника оружаних снага и њихово одвођење у заробљеништво. Намера победника била је јасна – да противнику не допусти ишта што би личило на частан пораз. Била је то заправо Хитлерова освета Србима, одмазда за њихову непокорност. Баш као и фирерова наредба да се у бомбардовању Београда 6. априла уништи Народна библиотека. У огњу је нестало најмање 300.000 рукописа и књига, сведочанства о постојању једног народа.

– Хитлерово дело остаће забележено у историји као једна ненадмашна епопеја стварања и подизања – ову оцену, поводом десетогодишњице доласка нациста на власт у Немачкој, није дао неко од главешина Трећег рајха. Изговорио ју је у јануару 1943. Милан Недић, председник окупационе „Владе народног спаса”…

Али, ни овакве речи, ни колаборација коју ни Недић није негирао пред истражитељима Озне, не сметају онима који позивају на „ново тумачење историје”. Не смета им ни очигледна недоследност властитих оцена – спремни су да правдају Недићеву сарадњу с окупаторима, а издајницима називају политичке неистомишљенике, због било ког облика сарадње са НАТО-ом. Они екстремнији чак и приближавање Европској унији жигошу као издају националних интереса.

Повјести у вези са Другим светским ратом, по ко зна који пут, последњих месеци подухватили су се и у Хрватској, поводом обележавања Дана сећања на жртве логора Јасеновац. Умањивање размера усташких злочина готово да је попримило размере државне политике. Томе је претходила изјава министра културе Златана Хасанбеговића да антифашизам није уграђен у темеље Хрватске државе, већ је тај израз „флоскула”.  Паралелно, кривица за најтеже ратне злочине преадресирана је на комунисте. Аутохтона хрватска странка права отишла је и корак даље. Општинском грађанском суду у Загребу предали су тужбу против Јосипа Броза Тита, тражећи да буде осуђен као „масовни убица недужних људи без суда и пресуде”. Такође траже да се осуди идеологија „југокомуниста” и да наложи хрватским властима да забране величање такве идеологије и њених симбола, као и јавно окупљање у Кумровцу 25. маја.

Ревизија оцене о јунацима са почетка ове приче, Милану Спасићу и Сергеју Машери, за сада није покренута. Мада би за неке екстремисте, различитих идеолошких предзнака, могло да буде спорно оно што је остало забележено као сведочење очевидаца: да су ова двојица морнаричких поручника, пре потапања брода и одласка у вечност, на палуби разарача „Загреб” салутирали застави под којом су се заклели…

Извор: ПОЛИТИКА