Спалити након убијања

Прошао jе већ тjедан од незапамћена сниjега у Далмациjи, но пут од Бићина, села повише Скрадина, до Прукљана, заваљеног на истоименом jезеру, jош jе непроходан: санте леда оковале су неасфалтирани пут, па аутомобил остављамо испод оближње висоравни, а коjа четири километра до одредишта прелазимо пjешице. Пред селом гласање оваца, звук пенте с бродице коjа испловљава с хрпом мрежа, вика дjеце… вратио се живот у Прукљан.

Кућа jе двадесетак: половица с чистим црвеним црjеповима на крововима и с новим фасадама, а друге оронуле, разорене, неке и спаљене. Над jедном се умрлом кућом уздижу голи зидови као споменици, и епитаф jе нетко поставио: “Хрват, заузето”. Дjеца се на улици играjу рата; држе дрвене мачеве, битка jе средњовjековна…

Злочиначка патрола

Рат jе готов: 11. jе коловоз 1995., посљедњи дан у животу 76-годишњег слиjепог и тешко покретног Николе Дамjанића и његове двиjе године млађе супруге Милице. Проживjели су циjели рат у селу између сукобљених страна: Хрватска воjска била jе у Бићинама и отуда надзирала краj и чувала Скрадин, па ниjе било разлога да побуњени Срби буду у двадесетак прукљанских кућа коjе су они одозгор могли гађати кад и како им се прохтиjе. Прукљан jе за рата чувало тек петеро сељана: уз Николу и Милицу, ондjе jе био Николин први рођак Иве са супругом и невjестом, удовицом покоjног му сина. Иве и Никола били су дjеца полубраће коjу jе родила иста маjка, jеднога с Хрватом, другога са Србином. Пркосном тврдоглавошћу, попут данашњег сниjега коjи се не отапа успркос киши и сунцу, петеро чувара одбиjало се иселити из кућа у коjима су проживjели животе, сахранили претке и подигли дjецу.

Нису жељели отићи у руjну 1991., кад се међу ратним линиjама остаjало само због чврстих принципа, па ни тога коловоза 1995., кад су Николу и Милицу позивали да се спасе и крену трактором некамо према истоку. Вjеровали су да jе њихова животна мука на брисаном простору напокон готова, унаточ томе што им jе сва стока помрла, а поља била засиjана jедино минама. Мислили су да jе вриjеме у коjем им се могло нешто лоше догодити иза њих, да jе рат готов и да се, уосталом, немаjу чега боjати; та и рођак Иве jе Хрват и казат ће да они ништа нису згриjешили, а и њихов унук jе с воjском коjа се спушта с висоравни и долази у село. Слобода jе добила пуни смисао кад су их након свих ратних ужаса, одмах након “Олуjе”, посjетили синови из Шибеника, коjи их четири године нису видjели и за њих чули. Да jе рат иза њих, мислила су и дjеца кад су се на кућном прагу, након неколико дана проведених у Прукљану, пољупцем опраштала од родитеља, оваj пут тек накратко, вjеровала су…

Посљедњега дана Николина и Миличина живота у село jе дошла патрола у истоj оноj униформи какву jе носио и њихов унук: троjица голобрадих младића, ниjедан jош ниjе навршио двадесету, и њихов заповjедник, 25-годишњи Божо Бачелић. Троjе од петеро прукљанских чувара било jе по просудби “ослободитеља” подобно, крвно или национално, тко би га знао, а њих двоjе, Николу и Милицу, прогласише из неког свог разлога четницима… Убиjени су ватреним оружjем, а потом спаљени, заjедно са стољетном кућом Дамjанића. Убиjени су, а ни због чега нису били криви ни они, ни њихова дjеца, ни рођак Иве. Рат jе био готов.

Биjег из земље

– Желимо знати тко га jе све ово вриjеме скривао, а виђен jе у Бjеловару, и како jе дошао до путовнице – пита се пред нама Живко Дамjанић у дjеломично обновљеноj кући у коjоj су му убиjени родитељи; ниjе му jасно како jе могуће да jе Божо Бачелић, коjи jе осумњичен да jе пресудио његовим родитељима и коjи jе приjе десетак дана ухићен у Њемачкоj, успио годинама избjегавати правду и суђење.

Но, пуно jе невjероjатности и апсурда везано уз случаj двоjе стараца убиjених у Прукљану 11. коловоза 1995. Све до 2001. Бачелић jе несметано уживао у свим оним привилегиjама какве су се овдjе давале и ратним злочинцима. Имао jе статус у друштву и дивљење оних коjи су из прве, друге или коjе већ руке слушали легенде о ратном хероjу, међу њима ваљда и неки нови клинци, попут оних какве су те 1995. били и Анте Мамић, Лука Вуко и Јурица Равлић, коjи су у свом заповjеднику видjели идола коjи им jе, ето, тог поратнога коловошког дана омогућио да буду као и он, Божо Бачелић.

Правда jе по гриjехе младости на врата покуцала шест година након злочина: пред jасним доказима, прво су признали злочине, па у поступку миjењали исказе, да би их на краjу суђења, пуног различитих притисака, првоступањски суд у Шибенику ослободио кривње. Но, Врховни суд jе срушио пресуду и затражио ново суђење, али Боже Бачелића више ниjе било иза врата на коjа би полициjа закуцала – све до приjе десетак дана, кад jе ухићен у Њемачкоj, био jе у биjегу. Информациjе су говориле да jе виђен у Бjеловару, да jе дошао до лажне путовнице и побjегао из земље, но да jе циjело вриjеме био у контакту са супругом и дjецом коjи живе у Гребаштици краj Шибеника.

Апсурд овог правосудног случаjа jест и то што су суучесници злочина за вриjеме Бачелићева биjега били на слободи, колико већ слободни могу бити они коjи су убили приjе своjе двадесете… Ухићење Боже Бачелића на правосудне ће клупе поновно довести и те некоћ голобраде младиће, Мамића, Вука и Равлића, коjи су тог 11. коловоза 1995. у Прукљану постали мушкарци попут свог заповjедника, ускративши си судjеловањем у убоjству засвагда прилику да постану неки другачиjи, слободни људи.

Извор: novossti