Soneti vraćaju u život pretke

Knjiga „Bol” Miroslava Maksimovića (1946), koju je objavila „Čigoja štampa”, plod je porodične drame iz Drugog svetskog rata. Za nju je pesnik znao od detinjstva, ali u porodici o njoj nije razgovarano – i zbog majčine traume, i zbog „bratstva i jedinstva”. A onda, sve se raspalo, i država građena na lažnim temeljima. Autor je smogao snage da, nedavno, ode i pronađe jamu Bezdanicu, u koju je u avgustu 1941. bačena čitava porodica njegove majke (imala je šestoro braće i sestara), i ona sama, ali je, ranjena, uspela, sutradan, da izađe.

Knjiga je zanimljivo komponovana: uz četrnaest soneta, tu je i jedan prozni tekst. Proza, očigledno, na dobar način, može da dopunjuje poeziju?

Imamo primer Crnjanskove „Itake i komentara”. Ali, nisu me književni razlozi naveli da taj tekst, napisan pre jezgra soneta, uvrstim u knjigu, kao dodatak. Oni su i za i protiv. Za: detalji teksta mogu da doprinesu razumevanju pesama, da osvetle neke njihove detalje – kontekstualnost. Protiv: tekst može da odvuče čitanje poezije u čitanje istorije ili u nekom drugom pravcu. Zato sam, na početku, hteo da objavim samo sonete, uz crteže Svetlane Rakić: da pesme ostavim same sebi, neka same nose – a pesme to mogu – terete svih značenja i tumačenja. Na kraju, međutim, iz porodičnih razloga, odlučio sam da dodam tekst: shvatio sam da je to jedini način da poimenično sve moje – babu, dedu, ujake, tetke, kojima je život oduzet, pre no što je meni dat, vratim u život, bar ovaj književni.

Knjiga je dugo nastajala, gotovo tri decenije. Niste uspevali da se oslobodite „pritiska teme”?

Pa, da. Uvodni sonet ove knjige napisao sam 1988, ne znajući da je uvodni, a završni 2008, posle majčine smrti, takođe, ne znajući da njime završavam ovu knjigu. Ali, kad bolje pogledam, jasno vidim aluziju na tu temu već u naslovnoj pesmi „Spavača pod upijačem”, a i u čitavom nizu potonjih pesama. Dugo sam mislio da sam u knjigama, napisanim u osamdesetim godinama prošlog veka – veći deo prve dve knjige soneta i „Životinjski svet” – predosetio užase koji dolaze, ali sad vidim da sam u stvari pesnički aludirao na užase u kojima smo bili i najavljivao one u kojima ćemo biti. Spajao sam, nesvesno, tu isprekidanu liniju užasa kojom nas je šibao dvadeseti vek.

Pesme govore o surovosti rata koji nam se nedavno, opet, desio. Svedoče o tome naslovi soneta: „Sekira”, „Nož”, „Glava”, „Otac”, Majka”, „Dečji svet”, „Jama”…

Ljudi su surovi, rat je samo društvena situacija koja tu surovost izazove, a onda je i podstrekava. Mi se tešimo da dostignuća civilizacije menjaju ljudsku svest, uklanjaju necivilizovane karakteristike čoveka, kao što je surovost. Ali, bojim se da je to samo glazura, ispod koje one čekaju da neko glazuru razbije i da svom snagom izbiju.

U kojoj meri je vaša „Jama” slična „Jami” Ivana Gorana Kovačića?

Koliko se sećam, pišući ovu knjigu nijednom nisam pomislio na Goranovu poemu. Davno sam je čitao, i u pamćenju mi je samo opšti utisak i nekoliko onih poznatih stihova. Po tom utisku, mislim da je tema ista, a da je sve drugo različito. A, neću da prepričavam detaljnu uporednu analizu „Bola” i Goranove „Jame” profesora Lompara (u ovo izdanje, uvršćeni su tekstovi dva profesora književnosti – jednog iz Srbije, jednog iz Amerike – Lompara i Rakića).

Naslovna pesma – „Bol” govori o stradanju Srba, o pokoljima, o jamama. Veliki deo vaše porodice stradao je u tim zločinima?

Mislim da je to tema čitave knjige, pesma sa istim naslovom samo je deo celine. I mislim da pojedinačne pesme najbolje funkcionišu kad su zajedno, u tom sonetnom vencu bez akrostiha i magistrala. Što se porodice tiče, stradala je čitava majčina porodica, zajedno sa rodbinom, kumovima, komšijama. Osim moje majke, ostala je živa njena tetka, koja se udala i, po liniji solunaca, preselila se pre rata u Bačku – u njenoj kući sam se rodio, bila mi je babica i potonja voljena baba Milka, i njena strina sa dvogodišnjom ćerkicom.

Rodno mesto vaše majke zove se – Miostrah. Može li strah biti mio?

To je igra reči sa imenom sela: mio strah. Ali ta igra, naravno, ima unutrašnji sadržaj: svi moji mili, njihov strah, metafizički strah. Miline porodice, s jedne strane, a sa druge – nemušta strepnja koja nad životom lebdi. Inače, to je današnje ime sela. U knjizi Milana Karanovića, koju je 1925. objavila Srpska kraljevska akademija, selo se zove Mijostra. Moja majka je govorila: Mijestra. I te razlike kazuju koliko je promenljiv i kratak život – i ljudi, i njihovih naselja.

Zašto ste se odlučili da o ovoj temi progovorite tek posle 75 godina?

Nisam ništa odlučio. Odlučio je neko drugi: Bog ili neprimetni unutrašnji procesi – izaberite sami. Jednostavno, jednog ranog februarskog jutra 2016. budim se rano i tada pišem, uglavnom zimi – počeo sam, bez ikakvog prethodnog razmišljanja, da pišem sonet „Kod Durdžića gaja”. U istom trenutku otvorila mi se čitava knjiga, jasno sam video i pojedine pesme, napisane sledećih dana. Ali nesvesne unutrašnje pripreme su trajale dugo, o tome smo već govorili. Čak mi se čini – dozvolite mi da pomenem sudbinu – da sam se i rodio i postao to što sam postao, da bi neko ovo napisao. Moguće je da su na to uticali i takozvani društveni procesi, takođe, neprimetni. Možda je došlo vreme da Srbi, kao društvo – bez negativnih osećanja, stvaralački, ozbiljno i sa samopoštovanjem, kao neki drugi narodi, u sličnoj situaciji – uspostave temeljniji odnos sa genocidom koji su pretrpeli, kao elementom svog identitetskog pamćenja. Tada će i drugi imati drugačiji odnos prema tome.

U formi soneta, ispričali ste ličnu, porodičnu tragediju. Ali, ti stihovi imaju univerzalnu poruku?

Ova knjiga jeste porodična priča. Ali, osobina mnogih srpskih porodičnih priča je da su istovremeno i istorijske, nacionalne priče. A osobina poezije je da pojedinačne priče – i porodične i nacionalne – univerzalizuje.

Prozni zapis – „Mio strah: tragom predaka” nije tek puki komentar soneta. On se, moj je utisak, može čitati i kao zasebna celina, kao priča, kao novela?

Naravno, on je i napisan zasebno. Mada je multižanrovski, tekst je u stvari moj pokušaj da sebi predočim okolnosti i razloge toga što se desilo i opišem svoje traganje za precima. Tako da ste u pravu: to je moja priča.

Ćutljivi Andrić i ćutljiva ploča

Strele iz Zagreba, i danas, malo-malo, odapinju se prema Beogradu. Kako to komentarišete?

U vreme „maspoka”, kada se u Zagrebu uzvikivalo da je Ivo Andrić hrvatski pisac, preko cele naslovne strane jednog broja „Ježa”, objavljena je Andrićeva fotografija sa desnom šakom nadnetom nad desno uvo, da bi bolje čuo, i sa potpisom ispod: Šta kažu, šta kažu!? Andrić je tada bio živ, nije ni prosvjedovao, ni protestovao, ni protiv uzvika, ni protiv te dosetke, samo se smeškao.

U Smiljanu, s jedne strane pravoslavne crkve, u kojoj je službovao Teslin otac, između crkve i Tesline rodne kuće, nalazi se muzej u kome je predstavljeno delo i lik znamenitog hrvatskog znanstvenika Nikole Tesle. S druge strane crkve je groblje, na čijem početku se nalazi velika kvadratna mermerna ploča bez ikakve oznake ili natpisa (tim mermerom je prekrivena grobnica sa spomenikom, devastirana u poslednjem ratu). Ispod ploče sahranjeno je oko 600 građana Nezavisne Države Hrvatske, svih uzrasta, koje su pobili organi te države, zato što su Srbi. Među njima je i izvestan broj ljudi sa prezimenom: Tesla.

Ćutljivi Andrić i ćutljiva ploča daju vam dovoljan komentar.

Autor: Zoran Radisavljević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Miostrah: Tragom predaka | Jadovno 1941.

Miroslav Maksimović — odsjaj noža na mesečini – Sputnik Srbija

Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2016. – Miroslav Maksimović: Pjesme „Bol“ i „Sjekira“

Politika Online – Uzdizanje krsta nad Katinom jamom – Početna

Matija Bećković: Danas je narod koji je nekoliko puta …

Konferencija za novinare Udruženja Jadovno 1941. | Jadovno …