Солунски фронт: Трагедија руских бригада на Балкану

Упознајте трагичну судбину Руског експедиционог корпуса, који је учествовао у војним операцијама на Солунском фронту током Првог светског рата. У Русији је та страница војне историје дуго била незаслужено заборављена. Представу о њој имао је само ужи круг стручњака и љубитеља војне историје. Руске јединице су тамо, на непознатом терену, демонстрирале висок ниво борбене готовости, обучености и храбрости, којом су савезници били одушевљени.

2016. године се навршило 100 година од крајње занимљивог догађаја у Првом светском рату. Реч је о доласку на Западни и Солунски фронт јединица Руског експедиционог корпуса. Руски војници који су се у другој половини 1916. године нашли у Француској и на Балкану имали су задатак да ратују далеко од отаџбине под командом страних војсковођа јер је Русија као савезница имала такву обавезу пред земљама Антанте.

Први светски рат је букнуо због сукоба између Србије и Аустроугарске. Руководство „дунавске монархије“ одлучило је да оружаним путем реши „српско питање“ као главну препреку на путу ка успостављању своје владавине на Балкану, искористивши као повод убиство престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године, које је извршио српски револуционар Гаврило Принцип.

Долазак немачких јединица на Балкан, као и прелазак Бугарске на страну Централних сила, довели су Краљевину Србију на ивицу војне катастрофе.Српске трупе су кренуле у крајње тешко повлачење преко Албаније, готово без икаквих намирница, муниције и коморе, да би почетком 1916. године са обала Јадранског мора 180.000 српских војника било евакуисано на грчко острво Крф.

Француска влада је на мобилизацију објављену у Бугарској одговорила одлуком да упути француске трупе у Солун. Савезници су заузели фронт дуг 120 километара на подручју садашње грчко-македонске границе. У јануару 1916. године тамо су почеле да се пребацују велике војне формације.

Трупе коалиције на Солунском фронту су добиле званичан назив „Источна армија“, а њоме је командовао француски генерал Морис Сарај. У априлу 1916. године, када се у Солун искрцала прегруписана српска армија, Источна армија је имала 300.000 бајонета.

После формирања фронта, Француска и Велика Британија су захтевале од Русије да придружи руске трупе Источној армији, спекулишући тврдњом да Петроград, уколико одбије да то учини, може довести у питање свој ауторитет на Балкану и изазвати сумње у јединство савезника у Антанти. Без обзира на то што је руски врховни штаб  добро схватао да је превоз, логистика и попуњавање људством трупа одвојених од матице и то у време жестоких борби на Источном фронту веома тежак задатак, 11. октобра 1915. године министар спољних послова Сергеј Сазонов рекао Французима да је Русија спремна да пошаље своје јединице у помоћ Србији.

Почетком априла 1916. године почело је формирање Друге посебне бригаде. За команданта нове формације постављен је генерал-мајор Михаил Дитерихс. Према различитим изворима, у овој бригади је било између 8.500 до 9.500 војника и официра.

Пребацивање јединица је почело крајем јуна 1916. године и трајало до почетка августа. Долазак руских трупа француска јавност је доживела као важан догађај. У Бресту су Русе са одушевљењем дочекале гомиле људи, а Михаила Дитерихса је у Паризу примио председник Ремон Поенкаре. Руси су из Бреста путовали железницом до Марсеља, а одатле на Балкан. Крајем авугуста 1916. године Друга посебна бригада се у пуном саставу налазила у Солуну. Истовремено се интензивно формирала Четврта посебна бригада која је такође била намењена за слање на Солунски фронт. Она је бројала 180 официра и 9.368 војника. На фронт је пристигла у октобру 1916. године.

У жељи да се руске јединице што брже укључе у борбена дејства, савезници су допустили много пропуста у обезбеђивању свакодневних потреба руских бригада. На пример, испоставило се да француски бродови који су превозили људство Друге посебне бригаде нису прилагођени тој сврси: били су спори, лоше опремљени спасилачким средствима, нису имали бежични телеграф, у санитарном смислу није било све у најбољем реду и савезници им нису обезбедили потребну борбену пратњу.

Руси су и на фронту имали проблема са логистиком. Борбена дејства су вођена на доста неприступачном планинском терену где је мрежа путева и данас слабо развијена, што је заједно са недостатком превоза знатно отежавало живот руским војницима. Рањеници и болесници су и по три дана чекали евакуацију у позадину, а провијант је често каснио и по пет дана.

Команда Источне армије правила је офанзивне планове, али је непријатељ предухитрио Антанту. Бугарске трупе су саме кренуле у офанзиву три дана пре планираног напада савезника. Ушле су на територију Грчке и потиснуле српске јединице заузевши град Флорину.

Већ у септембру 1916. године бугарска офанзива је спласнула, тако да се армији Антанте пружила могућност да преузме иницијативу. Главни ударац је Источна армија нанела у правцу Флорине, а затим Битоља. Својим заобилазним маневром одлучујућу улогу је требало да одигра француска борбена група генерала Франсоа Кордонијеа, у чијем саставу је била Друга посебна руска бригада. Јединица је послата у јуриш на планинске коте које су биле најтеже за освајање, али је успешно извршила задатак, а када је бугарска армија прешла у контраофанзиву са циљем да поново заузме Флорину коју су ослободили Французи, у одбрани је учествовала и руска јединица. У тој борби је погинуло 586 руских војника. Касније је за учешће у септембарским борбама за Флорину Трећи руски пук награђен француским Војним крстом са палмом на застави.

У Флорини је формирана француско-руска дивизија под командом Михаила Дитерихса. Било је планирано да она крене у потеру за бугарским јединицама које су се повлачиле, али су се Руси близу села Негочани суочили са добро утврђеним непријатељским положајима за које нису знали. Пробој бугарских положаја није успео, а напад је заустављен. Борбе су утихнуле и то затишје је трајало месец дана. У септембру и октобру 1916. године Друга посебна бригада је изгубила 1.423 војника. Морис Сарај је истакао подвиг руске бригаде: „Руси, у планинама, као и у српској равници, ваша легендарна храброст вас никада није издала“.

Почетком децембра на фронт је пристигла Четврта посебна бригада. У том тренутку су се савезници бранили. Првог јанура 1917. године губици обеју руских бригада су износили 710 убијених официра и војника и преко 1.600 рањеника.

Крајем марта је у бригаде стигла вест о Фебруарској револуцији, и руске јединице су изразиле лојалност Привременој влади. У прво време догађаји везани за револуцију нису се дотакли руских јединица на Балкану.

Првих месеци 1917. године на Солунском фронту је владало затишје. Нова офанзива је почела тек 9. маја и обе руске јединице су се поново нашле прве на удару. Задатак је био да се изврши пробој немачких и бугарских положаја код Црне реке (Македонија, Краљевина Србија). За један дан мајске офанзиве руске јединице су изгубиле око 1.000 војника и официра.

Општа офанзива је обустављена 23. маја, и тада су руске бригаде, које су готово годину дана у тешким условима непрекидно биле на првој линији фронта, пребачене у позадину ради прегруписавања. Од њих је формирана Друга руска посебна дивизија, која се 24. јула вратила на прву линију фронта и заузела положаје између Охридског и Преспанског језера, и планине Баба.

Руси су од самог почетка били у неповољном положају. Наиме, 9 руских батаљона у којима није комплетирано људство, борило се против 15 комплетних немачких и бугарских батаљона. Дивизија је имала већ хроничне проблеме са недостатком артиљерије и средстава везе, а једну бригаду је од штаба дивизије делило Преспанско језеро и веза се углавном одржавала преко голуба писмоноша. Непријатељ је користио предност у артиљерији и систематски гађао руске положаје.

Замор је, заједно са вестима из Русије, допринео порасту антиратног расположења у руским јединицама, да би 29. октобра био забележен први случај масовног непотчињавања војној наредби. Бугари су изнад руских положаја бацали летке из којих су руски пешадинци сазнали да су у Петрограду на власт дошли бољшевици, и 13. новембра су одбили да даље учествују у борбеним дејствима.

Узнемирена због овог бунта, команда Друге посебне дивизије Источне армије разместила је у својој позадини француске батаљоне са наредбом да отворе ватру у случају да Руси почну да напуштају положаје, а крајем децембра 1917. и почетком 1918. године ови батаљони су разоружали руске јединице и пребацили их у позадину. Тако је на славну историју руских бригада на Солунском фронту стављена трагична тачка.

Већи број војника је смештен у многобројне војне логоре, од којих се највећи налазио у граду Верија (сада у Грчкој). Руски савезници, који су пролили много своје и непријатељске крви у борбама током две године, сада су самовољом команде Источне армије добили статус ратних заробљеника. Било им је забрањено да напуштају логоре, а њихова територија је ограђена бодљикавом жицом дуж које су постављене француске страже.

Бивши борци руских бригада подељени су на три категорије. Први су они који су пристали да и даље ратују. Они су послати у „Руски легион“ у Француској. У другој категорији је била већина. Они су упућени у радне одреде да обављају радове у појасу близу фронта. Војници који нису хтели ни да ратују ни да раде, отерани су у Северну Африку на робију.

Војници треће категорије су одвојени од осталих. Прве недеље су практично држани без хране. У зимским условима Руси су спавали под отвореним небом, а поједини међу њима су демонстративно стрељани. Тек почетком 1919. године уз садејство мисије Црвеног крста почела је репатријација војника Друге посебне дивизије, али многима није било суђено да се врате кући – то се посебно односи на војнике који су завршили у Северној Африци.

У борбама на Солунском фронту погинуло је преко 4.200 војника руских Посебних бригада. Два највећа војна гробља где су сахрањени руски војници налазе се у Београду (Србија) и Солуну (Грчка). Од 1926. до 1936. године у Солун су на Војно гробље Зејтинлик пребачени посмртни остаци 400 руских војника који су погинули на територији Грчке. 11. новембра 1936. године тамо је отворен православни храм у знак сећања на руску војску (пројектовао га је руски емигрант, архитекта Николај Краснов). Данас о тим војним гробљима брине руски конзулат.

У Београду је на Новом гробљу сахрањено 287 војника, који су из Македоније пребачени овамо на иницијативу руске емигрантске заједнице. 1935. године је отворена „Руска некропола“, а 1936. године се у њој појавио Споменик руске славе борцима палим у годинама Првог светског рата.

Већина руских војника остала је сахрањена у македонској земљи, у безименим масовним гробницама, од којих данас ништа није сачувано. Амбасада Русије у Македонији трага за гробовима сународника у жељи да овековечи сећање на њих. Поред тога, на иницијативу руске амбасаде, 1. августа 2014. године на Немачком војном гробљу у Прилепу, где је сахрањено најмање десет војника Посебних бригада, отворен је први меморијални објекат у Македонији посвећен руским војницима из Првог светског рата. Сваке године 1. августа на Дан сећања на руске борце пале у овом рату руске дипломате заједно са представницима локалних власти и друштава руско-македонског пријатељства полажу венце испред овог споменика.

Учешће руских бригада је упечатљива страница историје Првог светског рата на Балкану. Руса није било много, али су управо њима често повераване најтеже и најодговорније операције у офанзиви, као и најтежи положаји у одбрани. Руси су се борили у тешким временским условима, понекад без потребног снабдевања и увек су демонстрирали изузетну борбену ефикасност. Извршавали су наредбе чак и када је армија у самој Русији претворена у наоружану гомилу. Морални слом у њиховим редовима догодио се тек у тренутку када је њихова земља потонула у хаосу Грађанског рата. Тако је изостала заслужена слава, као и заслужене награде. Уместо тога су доживели понижавајућу голготу на путу до куће, као и каснији заборав и мноштво гробова којима се не зна место.

*Аутор чланка је историчар Михаил Лушин, аташе Амбасаде Русије у Македонији. Чланак прво је објављен у руском часопису „Международная жизнь“2016.

Михаил Лушин,
Russia beyond

Извор: ВОСТОК

Везане вијести:

Цар Николај слао Србе да спасу отаџбину | Јадовно 1941.

Срби и Руси памте братство по оружју | Јадовно 1941.

Тамо далеко, у Одеси | Јадовно 1941.

Русији, с љубављу