СОКОЛИ ЖУПЕ МОСТАР НА ПОЧЕТКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Савез сокола краљевине Југославиjе jе припаднике соколског покрета  припремао да буду у првим редовима  бранилаца отаџбине.  Зато  су васпитавали своjе чланове као будуће браниоце народа и отаџбине припремаjући их за будућа искушења. Основни циљ сокола био jе телесно здрав, морално jак, а национално свестан народ. Истицали су да jе прва жртва у Балканском рату 1912. био београдски соко Александар-Сања Живановић. (1)  Први  покушаj  напада  на  Београд  у  Првом  светском  рату  одбили  су  чланови  београдског соколског  друштва „Душан Силни”  заjедно  са  четницима  из  Танкосићевог  одреда, финансима, жандармима  и  jедном  четом  18 пешадиjског  пука (2). Према сведочанству jедног жандармериjског официра, добровољци из редова грађана дигли су поколебани дух жандарма и осталих бранилаца. Четвртог дана  по  избиjању  рата  18  пук  сменио  jе  четнике  и  добровољце-грађане.(3)

После Првог светског рата у новоj држави Соколство као родољубива организациjа телесног васпитања, било jе у сукобу са католичким верским организациjама ( Орловима, …). Део католичког клера био jе заjедно са сепаратистима против Југославиjе. Лист ,,Народна Свиjест” пренео jе из мариборске ,,Страже” разговор уредника са др. Корошцем. На питање уредника ,,Чудите ли се манифесту краља Александра на Соколство ?”. Корошец jе одговорио : ,,Зашто ? Милитаризам тражи ослона у народу и jасно jе да га може наћи само у народном облику. Путем соколства милитаризам хоће да за себе предобиjе српско хрватско-словеначки народ. … у Љубљани увjерени и неувjерени  присташе милитаризма…. Свак зна, да jе основна мисао Соколства противна кршћанско-културном назирању на свиjет. … Ради манифеста Орловство неће изгубити ни jеднога  члана.”(4)

Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференциjи од 17 новембра 1932, и њезиним обjављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 jануара 1933. дошло jе до отвореног сукоба.  У Извештаjу за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола истиче се: „Нападаj нас ниjе изненадио, jер нерасположење са стране католичког епископата било нам jе већ и од пре  познато и осећали смо га на сваком кораку”. (5)

Которски бискуп др. Франо Ућелини Тица подржао jе соколе. О посланици  изjавио jе: „Вjера ниjе у питању, зато Посланицу нисам потписао и она ниjе обjављена у нашоj бискупиjи. Члан сам Југословенског Сокола, био и остаjем. Соко, национална организациjа, ниjе никад била против вjере”. Кад jе дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их jе на которском вjежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом изjавио jе: ,,Браћо и сестре, драги моjи Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављаjу љубав, занос, верност према нашоj домовини Југославиjи. … На вашим соколским заставама усађена jе љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моjи Соколи, наша домовина желила jе увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи са своjим заставама учинили би своjу дужност, jер би они уз нашу прослављену воjску постали несаломљив зид притив сваке неприjатељске опасности.”  Стjепан Роца jе у свом чланку о бискупу у ,,Соколскоj њиви”  истакао да jе бискупску посланицу са наjвећим заносом поздравила италиjанска штампа, jер jе сматрала да ће посланица уништити соколску организациjу и тиме ослабити Југославиjу. (6) Делу римокатоличких свештеника  повезаних са хрватским сепаратистима посланица jе била повод за обрачун са соколима. У листу ,,Дубровачка трибуна” 1933. у чланку ,,Поп Дукаj и мађар Салкаj, воде крижарску воjну … “ истакнуто jе : ,,У послиjедње вриjеме jављено jе из наших околних села неколико испада за коjе jе утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукаjу сметао jе рад Миловчића коjи jе организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукаj jе одржао проповjед пуну алузиjа на соколство и његове пионире, приказуjући их као противнике цркве и вjере. Исте вечери састао се Миловчић у jедном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговараjући о соколскоj организациjи. Жупник Дукаj упао jе у локал вичући и псуjући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукаj се бранио да он ниjе напао соколство као такво, него само неприjатеље цркве. После кратког обjашњења Дукаj jе Миловчића ударио шаком у лице. Када jе Миловчић хтео да реагуjе, жупнику jе прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкаj. Заjеднички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да jе исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдjе му jе указана потребна помоћ. (7)  Соколско друштво Дубровник упутило jе 28. jула 1938. представку М. Стоjадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, коjе jе броjало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, коjи ступе, или остану у соколскоj организациjи. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима jе упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена jе соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен jе соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године jе руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у коjоj се налази соколска чета у Пострењу, подметнут jе динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осоjнику сасвим су престале са радом.  Старешинство дубровачког соколског друштва закључило jе да jе соколство, због своjе jугословенске либералне и антиклерикалне идеологиjе било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. Мачековци су све припаднике сеоских соколских чета проглашавали четницима. У жупи Мостар, тврђави сеоског соколства, и поред сукоба са припадницима ХСС, соколски рад се захваљуjући Соколскоj Петровоj петогодишњици поjачавао. Соколско друштво Блато, из жупе Мостар, jављало jе М. Стоjадиновићу о врло тешким политичким приликама у коjима друштво ради и живи, али поред тога рад ниjе у застоjу „jер смо подигли соколски дом и обновили соколску музику”. Припадници ХСС су окомили на радове везане за Соколску Петрову петогодишњицу. Соколско друштво Метковић „вршећи своj колективни завет у времену соколске петолетнице” приступило jе пошумљавању голети засађивањем соколског „Петровог гаjа” борићима: „Суделовањем своjих чланова, наjугледниjих метковићевих грађана и њихових породица засађено jе 200 борића. Међутим, ускоро након тога сав наш труд био jе уништен. Борови су напросто погуљени”. Поводом масовних антисоколских иступа Чедо Милић упутио jе старешинама соколских друштава окружницу, позиваjући их на договор у Мостар 26.1.1938. ради покретања заjедничке акциjе свих сокола против постоjећег терора присталица ХСС. Пошто државне власти нису узимале соколе у заштиту у хрватским бановинама и приморском делу зетске бановине многе соколске jединице су захтевале да им Савез дозволи да се саме боре и бране. Међутим, Савезна управа jе захтевала потпуну примену соколске дисциплине. (8) Соколска штампа извештавала jе о нападима на соколе и њихову имовину. У чланку „Соколским радницима пале куће“ обjављеном 15.октобра 1938. у „Братству“, Гласнику соколске жупе Осиjек, наводи се : „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена jе кућа jедном соколском раднику док jе с маjком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена jе неколико дана пре црна застава. Будући да jе на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидиjи, боjазан jе да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (9) Срби католици сматрали су соколе за цемент у темељима Југославиjе па су зато ступали у њихове редове а њихов лист ,,Дубровник” бранио jе соколе. (10)

Са jачањем активности хрватских сепаратиста за соколе су верски и национални сукоби постаjали све значаjниjи. У Календару за соколско село ,,Соколска њива” за 1937. обjављено jе писмо Пера Скурића, члана соколске чете из Ћилипа о његовом схватању односа Срба и Хрвата : ,, … Ми сељаци полазимо од своjих села, гдjе у заjедници живе и Срби и Хрвати све три вjере. Ми у селу не гледамо jе ли наш комшиjа Србин или Хрват, jе ли ове или оне вjере. Ми гледамо нешто друго. Ми гледамо jе ли наш комшиjа на свом мjесту или ниjе. Ми сељаци познамо само поштене или непоштене људе, праведне или неправедне, штетне или корисне.Према томе, ми одређуjемо хоћемо ли се дружити с њима или не. Сви ми имамо  jедне те исте бриге и невоље коjе нас тиште. Сви ми с муком и зноjем лица свог обрађуjемо своjе земље. … Исти рад, исте бриге, иста жалост, а и исто весеље нас jе здружило и сjединило. За нас сељаке Соколе jасно jе, да су вањски знаци српства и хрватства споредни. Главно jе оно без чега нема ни српства ни хрватства ни jугославенства, а то jе правда и поштење. Народ jе давно рекао: ,,Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоjе”.  Ми сељаци Соколи, коjи живимо по духу наших предака и вjери наших отаца, коjа нас учи без разлике коjоj вjери припадамо, да су сви људи браћа а Бог да нам jе отац, живимо и радимо по тим законима братски, сложно и у љубави. … Ако има међу нама неких неспоразума, не потичу они од нас сељака, него су дошли са стране. Накалемили су их у селу они коjи немаjу у срцу своме правде и љубави. Они су сиjачи мржње, они сиjу трње и бацаjу отров у срце наше. Рђаво им jе сjеме и не може дониjети добар плод. Ко  мржњом сиjе мржњом ће му се и вратити. … Никад ни jедно дjело коjе се основало на мржњи и неправди ниjе успjело ни дониjело добре плодове. Без љубави нема правде, а без правде  нема ни слободе ни jединства. Дужност jе свих нас Сокола да не слушамо лажне пророке коjи нам проповиjедаjу мржњу. Слушаjмо праве и истинске родољубе коjи нам проповиjедаjу љубав и братску слогу. — Они нас воде оним путем коjим смо ми сељаци вазда ишли.  … Стога смо ми без приговора и поговора за слогу и jединство народно, трпељивост и међусобну љубав.”(11)

Соколи се нису дали обесхрабрити и своjом одлучношћу подстицали су своjе суграђане да се супротставе терору сепаратиста и са њима повезаних свештеника. Соколска чета у Луци Шипањскоj на острву Шипану  7.6.1937. положила jе камен темељац свог соколског дома. На свечаности биле су соколске музике из Стона, Орашца и Дубровника, око 600 сокола и око хиљаде других излетника. Дошли су соколи и народ из околине : Стона, Орашца, Затона, Мокошице, Суђурђа, Колочепа, Бабинопоља, Говеђара, Дубровника и Жупе дубровачке. Секретар соколске чете Шипан  Стjеповић положио jе камен темељац, док jе музика интонирала државну химну. На обали jе одржан соколски збор, на коме jе говорио кап. Бауле а после њега старешина дубровачког сокола  Нико Шутић, др. Миле Докић испред жупе Мостар, старешина Дужевић испред Соколског друштва Стон и маjор Душан Доки ћ, старешина приштинског сокола.  У листу „Дубровник” о  свечаности : „Соколство као наjjачи пионир … изводи своj задатак и даjе замаха и одлучности и оним националним елементима, коjе jе, … незапамћени терор одоздо од заведене масе, држао у шаху, не допуштаjући им да се испоље у свом националном осjећаjу, …. Сви предратни родољуби искитише своjе куће jугословенским заставама, само ниjесу они предратни вjерне слуге. Мjесто се спремало већ неколико дана, да што боље прими своjу браћу и госте…. Музике, соколске чете и народ сврставаjу се у веома дугу поворку у коjоj jе узело учешћа преко 1500 душа, те уз свирку музике и клицање: Краљу, Југославиjи, jугословенскоj воjсци, jугословенском Шипану и Соколству … Свечаности су завршене са соколским вjежбама … Соколи и излетници срдачно опростише од своjих милих Шипањана, коjи су показали да их никакви терори одоздо, нити икакви хушкаши могу смести или скренути са пута националног рада. …Смиjешан, … био jе долазак заступника професора Рока, … Био jе окружен са своjом тjелесном гардом, „елитом” из Дубровника. Ступивши на тло Шипана  викне : хрватски народе за мном! Али се jаднику а ма баш нико не одазове, већ са њиме пођоше само они са коjима jе и дошао. Да би уобразио, у своj успиjех када су се касниjе, иза свршене свечаности, враћали, пуцали су из барке револверима у море”.(12) На Ускрсни Понедељак 1938. приредили су излет нараштаjци дубровачког Соколског друштва у Луку Шипанску. У новом соколском дому одржали су приредбу. Пространа дворана  Дома била jе дупком пуна тежака и рибара са острва Шипан, коjи су аплаузом награђивали ритмичке вjежбе нараштаjаца и нараштаjки. На програму су биле и патриотске песме Воjислава Илића и Силвиjа Крањчевића, коjе jе народ са сузним очима пратио и живим аплаузом одобравао. У допису о овоj прослави у листу ,,Дубровник” истакнут jе поступак мjесног жупника, коjи jе по наговору функционера jедне политичке странке заказао процесиjу за кишу баш у три сата поподне за коjи сат jе била наjављена Соколска приредба. Узалуд су му 12 наjугледниjих мjештана послали писмену молбу да одржи процесиjу после мисе, како jе био обичаj на Шипану. Жупник jе са уврjедама одбио да изађе у сусрет великом броjу добрих католика чланова соколских чета у Луци и Суђурђу. Ради овог поступка жупника приредба jе наступила два сата касниjе него jе била наjављена. Жупник Анте Д. Макљанчић одговорио jе у клерикално-мачековскоj ,,Народноj Свиjести” дописнику ,,Дубровника” истакавши : ,,Будући видим, да озбиљне особе са села не одговараjу на типичне дописе у ,,Дубровник-у” jа ћу након опетовних обjеда против мене тек приговорити дописнику само оваj пут, … особито ме мрчи што сам одредио процесиjу тога понедjељка у 15 с. jер да jе то био сат њихов !  Дакле господин дивни не мисли на право пука у своме мjесту, нити онда када пук страхуjе од глада. … тек сат приjе св. Мисе 10 потписника (уз увредљиве тврдње) умолили”.(13)

Ради припреме за одбрану земље Савез сокола организовао jе стрељачке секциjе у друштвима и четама. Због Судетске кризе 1938. убрзано jе  оснивање стрељачких одсека. У свом чланку ,,Стрељачка секциjа” лист ,,Дубровник”  истакао jе да jе  управни одбор Соколског друштва у  Дубровнику  основао 1938. своjу стрељачку секциjу да би удовољио жељи млађег и стариjег чланства. Маjор Кнежевић  преузео jе водство ове секциjе. Били су предвиђени  излети и наградна такмичења. Лист ,,Дубровник” пренео jе вест  да ће рад стрељачке секциjе Соколског друштва Дубровник започети 16 октобра 1938. (14) У Извештаjу Управе ССКЈ о раду у години 1938. наводи се да чета Ћилипи ниjе вежбала jер нису имали оружjе.У чети Дабар Поље (друштво Столац) вежбали су гађање. У чети Габела (друштво Чапљина) гађали су из воjничких пушака. Друштво Корчула организовало jе стрељачки одсек. У чети Клепци вршена jе обука (вежбали гађање). (15) У оквиру предвоjничке обуке штампан jе 1940.  уџбеник „Борбена обука у Соколству”. По уџбенику обука jе обухватала : борба ножем, опис и употреба ручних бомби, правила службе везе, телефонске службе и сигнализациjе, телефонска служба, сигнализациjа, правила утврђивања, правила рушења, правила ориjентациjе са читањем карата, jединачна и десетинска борбена обука, кратак упут за решавање задатака из борбене обуке, одбрана од падобранаца и ваздушне пешадиjе, четничко ратовање. (16)

Свако село у околини Невесиња имало  jе соколску чету. Чете су се састаjале сваке недеље, обично око сеоских школа. Тада се вежбало и такмичило. На Видовдан на стрелишту поред Невесиња одржавале су се вежбе. Окупљало се и по неколико хиљада посматрача. Католичка црква припремила jе 15. августа 1939. процесиjу  у Невесињу. Поред католика коjих jе било мало, организовали су долазак верника из Мостара и западне Херцеговине. Сазнавши за ту њихову намеру, старешине соколског друштва у Невесињу су позвале своjе соколске чете  да се тога дана окупе на вежбу са палицама у Невесињу. На позив jе дошло више стотина сокола са палицама у Невесиње. Наjброjниjа jе била сеоска чета из села Удрежња. На састанку старешине соколских чета су се договориле да не дираjу вернике уколико се после завршетка мисе мирно врате одакле су дошли. Кад jе кренула процесиjа  невесињским улицама, с помешаном црквеном и проусташком иконографиjом, соколи су jурнули у град, напали поворку палицама и разjурили.  (17)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. године, створена jе  Бановина Хрватска. ХСС jе у Бановини Хрватскоj користила власт за обрачун са соколима.  Лист “Дубровник” jавио jе да су у ноћи између 3. и 4. септембра 1939. године непознате особе скинуле са улаза дома соколске чете у Ћилипима друштвену таблу, исjекле jе и запалиле. Власти нису ухватиле починитеље. (18) Лист „Дубровник” пренео jе 1939. писање клерикално-мачековског листа ,,Народна Свиjест” да jе њен као и свих оних коjи мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њоj свакога ко jе био члан сокола требало jе не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на улицу.(19) Уследио jе напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, jедног од наjистакнутиjих соколских и националних првобораца.  Напад jе извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало jе групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их jе при уласку у Имотски а затим у кафани у коjу су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просториjу и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола ниjе повређен. Овим поводом огласила се Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославиjе коjим се наjоштриjе осуђуjе злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат jе телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца. Београдско и земунско соколство 17.3.1940. донело jе резолуциjу: „ ….. Власти у бановини Хрватскоj не показуjу озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизираjу све ове злочине, што проузрокуjе краjњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади,…. Београдски и земунски соколи сматраjу да jе време да испуне дани завет,…… и да устану у одбрану соколске … мисли, и то идеjно и начелно док их противници нападаjу идеjно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство…… тражи да се наjенергичниjе истраjе у наметнутоj борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећаjу као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.“(20)

У Ћилипима 30.8.1940. отворен jе Еухаристиjски конгрес. На процесиjи  jе иступала у воjничком ставу сатниjа Хрватске народне заштите, предвођена заповедником Пером Бакићем. За њима  су следили крижари. О томе jе писала клерикално-мачековска ,,Народна Свиjест” из Дубровника у чланку ,,Триумф вjере у Чилипима” коjи jе обjављен  на насловноj страни листа. (21)

После почетка Априлског рата Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди коjи су се састоjали од воjних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. воjску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар,  jе у Невесињу слао позиве да виђениjи људи и момци, коjи jош нису мобилисани у воjску, дођу у град, да се наоружаjу и иду у Мостар. (22) У Мостар jе пристигао планински батаљон Југословенске воjске из Дервенте и jедна ђачка добровољачка чета. Те снаге су уз помоћ добровољаца мештана избациле усташе из северног дела града. У Чапљини  усташе су прекинуле жељезнички и друмски саобраћаj са Мостаром, Хумом, Дубровником и Требињем.Зауставили су у Габели и Чапљини све теретне и путничке возове,  а међу њима и воз са цистернама керозина упућеног у Никшић за авионе коjима jе влада требала да одлети из земље. Врховна команда jе упутила Требињски одред, чиjе су jезгро чинили  питомци Пешадиjске подофицирске школе, да поврати Чапљину. После жестоке борбе деблокиране су железничке станице  у Габели и Чапљини  омогућено заустављеним возовима да наставе ка Хуму, Зеленици, Требињу и Никшићу. (23)

После стварања НДХ усташе су убиjале све коjе су сматрали неприjатељима њихове државе. Савез сокола забрањен jе, а чланови изложени прогону. Саво Скоко сматра да су покољ 27 сељака у селу Удрежњу 2. jуна 1941. организовали западнохерцеговачки фрањевци као одмазду за разбиjање њихове процесиjе  15. августа 1939. Соколска чета Удрежње била jе основана  1927.   Готово увек jе добиjала прелазну заставу и ловоров венац, као jедна од наjбољих чета у Невесињу. Чета се поред вежбања бавила разним акциjама, као што jе набавка садница за воћњаке и семења. Старешина чете Мирко Вуjадиновић рекао jе: ,,Кад су католички свештеници, пред рат, организовали масовну мису у Невесињу и кад су их напали соколи, и ми смо у томе учествовали. Зато су нас напали прве”. Организатори неуспеле процесиjе знали су да jе Дрежањска соколска чета, поред Удрежањске, одиграла главну улогу у разбиjању процесиjе. Скоко не искључуjе претпоставку да су знали  да су Дрежњани  учествовали у гушењу усташке побуне у Мостару априла 1941. и да jе Никола  Бошка Ивковић из Доњег Дрежња предводио добровољачку чету у коjоj jе били jош неколико Ивковића и коjа jе, са Планинским батаљоном истерала усташе из северног дела Мостара. Породица Ивковића jе била организована у соколскоj чети. Скоко сматра да су ,,заштитни ловци”  натпоручника Судара  подстакнути од организатора неуспеле процесиjе да крену на Доњи Дрежањ 3. jуна 1941. Село jе дознало за предстоjећи напад и припремило се за одбрану. Одбрана jе траjала док се становништво ниjе повукло у збег и док су браниоци имали мунициjе. (24) Чланови  соколског друштва  у Новим Дулићима  Душан Мандић, Благоjе Дуjо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестоjунски устанак у источноj Херцеговини. Предводници устанка Душан Мандић и Благоjе Дуjо Бољановић погинули су првог дана устанка, 6. jуна 1941.(25)  Старешина соколске чете у Орашцу код Дубровника Карло Ракиџиjа преживео jе усташки терор. Пред Комисиjом за утврђивање ратних злочина дао jе 1.12.1944. изjаву : ,,Кад сам био од усташа стрпан у затвор у jуну 1941. године доживео сам много ужаса, jер jе у затвору нестаjало многих другова. Наjужасниjа jе била ноћ од 30. jуна на 1. jула када су извели 14 жртава коjе су стриjељали на Рудинама изнад Стона. Све  ово су правили усташе из Орашца. Тужбу против мене потписао jе жупник из Трстена дон Нико Дарешић, усташки повjереник.” Дон Нико Дарешић добровољно jе ступио у 369. легионарску пуковниjу  коjа се борила на источном фронту. (26)

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

1.,,Занимљивости”, ,,Око соколово”, jул 2012, бр. 45-46, Београд, стр. 13;

2.Света Милутиновић, „Како се у Београду живело у првим данима Светског рата”, „Београдске општинске новине“, Јули-Август 1934, бр. 7-8, Год. 52, Београд, стр.536;

3.Новица Пешић, „Народ и добровољци бране Београд 1914 и 1915 године”, Добровољачки гласник, бр. 26, Год.XV, Децембар 2005, Београд, стр. 44;

5. „Извештаjи за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославиjе у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI,  14,75, 76, 77 ;

6. Никола Жутић, „Соколи“, Београд 1991, стр. 93; „Сахрана”, бр.19, „Дубровник”, 8.6.1937, Дубровник, стр. 1, 2 ; Стjепан Роца, ,,Бискуп, Соко и Југословен”,  ,,Соколска њива” Календар за соколско село за просту 1937 годину,   издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине  Југославиjе, стр. 84;

7. ,,Поп Дукаj и мађар Салкаj, воде крижарску воjну … “. ,,Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 jула 1933, бр. 209;

8. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127, 133, 169-171;
9.„Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осjек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осjек, стр.204;

10. „Једна потреба и jедно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.jула 1939, стр. 1;

11. Перо Скурић, ,,Соколство и племенско питање”, ,,Соколска њива”, Календар за соколско  село  за  просту  годину 1937, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославиjе, стр.129, 130;
12. „Лука Шипањска 7-VI”,  „Дубровник”,  Дубровник, 12 Јуни 1937, бр. 20, стр. 2;

13. „Пишу нам са Шипана”, „Дубровник“, Дубровник, 30 априла 1938, бр. 17, стр. 3; ,,Дописнику ,,Дубровника” тек приговор”, ,,Narodna Svijest”, бр. 19, Дубровник, 11. Свибња 1938, стр. 2;

14. ,,Стрељачка секциjа”, „Дубровник”,  16 априла 1938, бр. 15,  Дубровник; ,,Стрељачки одсjек”, „Дубровник”,  8 октобра 1938, бр. 40, Дубровник, стр. 4;

15. „Извештаj Управе Савеза Сокола краљевине Југославиjе о раду у години 1938 поднет IX редовноj годишњоj скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 10, 27, 32, 53, 77, 83, 98, 117;

16. Милош Тимотиjевић, „Соколи Чачка 1910-1941“,Чачак,2006, стр.42-43;

17. Владо Ивковић, ,,Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53, 54;   Саво Скоко, ,,Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд,  стр.77, 78;

18. ,,Жалосно”, ,,Дубровник”, Дубровник, 16 септембра 1939, бр. 37, стр. 3;

19. ,,У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;

20. „Резолуциjа“, „Око соколово“, бр.5-6, 15. маj 1940, Београд, стр. 73;

21. ,,Триумф вjере у Чилипима”, ,,Народна Свиjест”,  Дубровник, 4 Руjна 1940, бр. 36, стр. 1;

22. Владо Ивковић, ,,Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;

23. Саво Скоко, ,,Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд,  2012, стр. 98, 100, 101;

24. Владо Ивковић, ,,Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 108,  112;  Саво Скоко, ,,Антифашистичка невесињска пушка”, Невесиње-Београд,  2012, стр. 147,  151, 152;

25. Проф. др.Петар Мандић, „Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941”, „Просвета”, Гацко, 2003, стр.118, 122;

26. Милорад М. Лазић, „Крсташки рат Независне Државе Хрватске”, друго допуњено издање, Београд 2011, стр. 31

Везане виjести:

Недељковић: Судбина сокола у Орашцу код Дубровника

Лист ,,Дубровник” о борцима за ослобођење и уjедињење 1912 – 1918.

Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушаjима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославиjа у Дубровнику