Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Смрт најдражих тежа од избеглиштва

Датум објаве: четвртак, 23 новембра, 2017
Величина слова: A- A+

Тешка животна исповест Косе Кошевић избеглице из Бенковца у Хрватској

Коса са сином Слободаном, Фото: Д. З.
Коса са сином Слободаном, Фото: Д. З.

Зубин Поток – Жеља ми је док сам жива да испричам нашу животну причу. Иако ми то неће помоћи да повратим најдраже, желим да олакшам душу. Да остане негде записано како смо прошли ми расељена лица из Хрватске .

оса Кошевић(70) из Бенковца, већ двадесет и три године избеглица у околини Зубиног Потока, прича своју избегличку причу.Нестрпљиво као да жели да се присети свих тешких тренутака, објашњава да је и њена тада петочлана породица кренула у збег те 1995 године.Из куће са бројем 32 кренули су каже после поноћи. Са нешто најосновнијих ствари које су носили у рукама, пешака су се придружили колони избеглица. Иако их је морила и жеђ и глад, ипак су, каже, тада извукли живе главе.

– Дошли смо на Космет и првих петнаестак дана били смо у баракама код језера Газиводе. Иако смо лежали на душецима на поду, барем нисмо више били гладни – прича Коса седећи на кревету у једној просторији викендице која им је додељена као принудни смештај.Иако се надала да ће ту наћи мира, њихове трагедије су, каже, тек уследиле.

– Најстаријег сина Душка (45), који је и по избеглиштву радио као војно лице у Куршумлији, убили су ми Дански војници КФОР-а. Дошао је да нас посети и првог дана негде између села Угљара и Вараге, зауставили су га војници КФОР-а да га легитимишу.Тада су му рекли да ће га убити ако га поново буду видели, али се он није надао несрећи. Ништа он није био крив, убили су га наредног дана када је кренуо да купи нешто намирница а засметао им је само што је Србин. Чула сам касније да су га прегазили тенком -наставља причу Коса ломећи руке које видно подрхтавају.Не може да се сети тачног датума несреће, али се присећа да су га држали четири дана мртвог и тек петог дана га вратили у сандуку породици. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, неколико година касније, марта 2013 године, умире јој и кћерка Милка(45), која није могла да се помири са братовљевом смрћу.

– Милка је преминула од срца у нишкој болници и тамо смо је и сахранили.Имала је нешто уштеђевине јер је била вредна и радна.Бавила се ручним радом и шивењем и тако је зарађивала по који динар-све успореније прича Коса тешу животну исповест.Од туге за сином и кћерком, пре три године умире јој и супруг Јован у седамдесет и првој години живота.А она са синовима, Слободаном(71) и Златком (31) наставља , каже, мученички живот.

– Иако сам наследила супругову пензију, најтеже ми пада што ми синови нигде не раде.Слободан је грађевинац по струци а има и куварски занат. Али нигде не може да нађе посао.Млађи Златко често иде у сечу дрва, али то му је јако напорно-прича ова жена које су недаће притискале остављајући трага на њено здравље.И док објашњава да најмлађи син има девојку, такође, избеглицу из Хрватске ,каже да би највише волела да се он некако скући. Јер у кући у којој су настањени недостаје много тога. Похабани намештај, каже, и не примећује, али јој је жао што тешко живе због синова.

– Ето , иако смо купили нешто мало дрва нећемо имати огрева за читаву зиму-каже Коса после дуже паузе док посматра Слободана како стоји крај старог шпорета покушавајући да се загреје.Мада је у просторији пристојна температура, каже, да је и њој и њеном сину хладно у души.Да им је најтеже да зацеле ране које су им отворене смрћу најдражих.

– Мада сам наследила супругову пензију, радо бих дала сваки динар само да су ми они живи-кроз сузе завршава своју мучну причу Коса, која се само нада да ће јој синови имати бољу будућност.

ПОМОЋ
– Пензија коју сам наследила од супруга је минимална и сигурно не бисмо преживели да не добијамо помоћ у храни и хигијени од Комесаријата за избеглице. И повереник у општини Зубин Поток, Младен Утвић често нам купи и донесе нешто од намирница. Тако да преживљавамо некако-прича Коса , која, као да предосећа питање шта им је најпотребније, брзо додаје да јој највише недостају чланови породице. Жао јој је и што нема више њихових слика,осим пар које држи залепљене на фрижидеру. Ту су јој каже стално на видику али у сећању су јој непрестано.

ИМОВИНА

-У Бенковцу смо имали кућу али смо се бавили и пољопривредом јер смо имали и имање на селу. Најстарији син који је радио као војно лице, имао је стан у Задру. Иако нам је сва имовина тамо остала све бих дала само да су ми син, супруг и кћерка живи-говори Коса док нас испраћа из једне од кућа у својеврсном избегличком насељу у околини Зубиног Потока,где живи још десетак породица избеглих из Хрватске.

Аутор: Драгана Зечевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као …

Крајина још живи у Бусијама: Репортери „Блица“ са Србима …

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top