Smrdljivo kukavičje jaje „Hrvatske televizije“

Piše Ratko Dmitrović

Kad se već umirite u ubeđenju da iz Hrvatske, posle svega, ne može doći ništa što bi vam uzdrmalo nervni sistem, pojavi se izmišljotina na granici fantastičnog, laž na nivou
tvrdnje da su Jevreji za vreme Drugog svetskog rata četiri godine u konclogorima
ubijali Nemce.

Ko god da je na vlasti u Beogradu, odnos između Hrvatske i Srbije biće na štetu Srbije. Tako je
decenijama, od vremena stvaranja zajedničke države, velikih ustupaka Hrvatima
kuće Karađorđevića, preko odnosa u Titovoj Jugoslaviji u kojoj su ključne i po
Srbe pogubne poteze i odluke osmišljavali Hrvati i Slovenci, a prihvatali i u
praksu ih sprovodili srpski komunisti, pa sve do ovih taze godina u kojima
Srbija u odnosu na Hrvatsku beleži samo poraze, minuse, uvrede… upakovane u
svilene jezuitske prekrivače sa nalepnicama od montiranih osmeha.

MARKETINŠKO USLOVLjAVANjE
Evo već dvanaesta godina kako nijedan beogradski medij pod kontrolom države – a
svi su pod kontrolom države, što direktnom, vlasničkom, što kroz mehanizam
marketinškog uslovljavanja – nije objavio nijedan studiozan tekst, televizijski
prilog ili ne daj bože emisiju za koju bi se moglo reći da ne ide u korist
Hrvatskoj. Da joj, uzmimo, šteti. A razloga i povoda je mnogo. Ako ne svakoga
dana, ono sigurno svake nedelje. Ni službena Srbija, ni njeni „državni,
demokratski, novinari“ ne smeju javno da postave pitanje zbog čega Hrvatska ni
godinu dana posle službenog popisa stanovništva neće da objavi koliko Srba živi
u Hrvatskoj. Bar to…
Ni zamisliti se ne može da „Radio televizija Srbije“, uzmimo, pošalje TV ekipu u
Hrvatsku, tamo na zarasle i gotovo puste predele Krajine, kako bi snimila i
srpskoj javnosti predstavila potresne slike razrušenih i mrtvih sela, pravo
stanje Srba u Hrvatskoj, bitno drugačije od ove ružičaste panorame koju sluđenom
narodu pod nos poturaju Tadić i Josipović. Ovaj drugi zna zbog čega, od prvog
odavno ništa ne očekujemo.
Ko od građana Srbije ne bi sa velikim interesovanjem pogledao emisiju o tome
kako danas žive Srbi u Zagrebu, koliko ih ima, da li su izloženi asimilacije,
koliko ih je promenilo prezime, veru i nacionalnu pripadnost. Na to upozoravaju
i o tome otvoreno govore predstavnici Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu,
sociolozi, neki ugledni i nezavisni intelektualci. Svetozar Livada i Jovan
Mirić, na primer. Nećete, majci, tu priču videti na „RTS“-u. To bi uznemirilo
Borisa Tadića, Sonju Biserko, Čedu Jovanovića, Žarka Koraća… i zato Tijanić
godinama na ovoj priči Srbima privodi uštrojenu programsku šemu, oslobođenu
svakog samopoštovanja i pravila koja nalaže njegova profesija.
Za to vreme „Hrvatska televizija“ („HTV“) ne propušta nijednu šansu da Srbiju
svojoj javnosti predstavi kao potencijalnu opasnost, neprijatelja, leglo fašizma
koje se povremeno trese i izbacuje razne monstrume. U ovoj raboti koriste se
različite forme; od priloga u Dnevniku, preko tematski postavljenih emisija,
specijala, panel-diskusija u serijalu „Otvoreno“, do TV „Kalendara“… Sasvim
neočekivano, ovo poslednje, svakodnevno podsećanje na događanja iz prošlosti,
pretvorilo se u izvor mržnje i antisrpstva.

PRIBEŽIŠTE RAZNIH
USTAŠOIDA
Čisteći Tuđmanove kadrove sa „HTV“-a, sredinom prošle decenije, tadašnji
direktor televizije Mirko Galić poslao je Obrada Kosovca, jednog od četovođa
hadezeovske bulumente, da pravi TV „Kalendar“. Da ga sklone od očiju javnosti.
Ko još gleda vremeplove. Ali… Kosovac je za vrlo kratko vreme skrenuo pažnju na
tu emisiju, naravno, i na sebe. Upumpao je u „Kalendar“ snažnu dozu hrvatskog
nacionalizma, „obogaćenu“ antisrpstvom (nema hrvatskog nacionalizma bez
antisrpstva) i nastavio da vija Srbe i „ratuje“ sa Srbijom. Ako vam Obrad
Kosovac zvuči kao srpsko i ime i prezime, u pravu ste, ovaj jeste srpskog
porekla, ali zar to u ogromnom broju nisu bile i hercegovačke ustaše? Ne znam
kada je postao Hrvat i hrvatski nacionalista, ali znam da je u dokumente dodao
još dva imena, pa se danas službeno zove Obrad Antun Martin Kosovac. U vreme
svoje komunističke karijere na Televiziji „Zagreb“ napravio je dokumentarni
film o „ratnom zločincu Alojziju Stepincu“. Film se zove: „Put izdaje“. Važan
podatak za ovu priču.
Prošle godine Kosovac je otišao u penziju, ali umesto da se bavi pecanjem ili
uređivanjem voćnjaka, Obrad se vratio „na mesto zločina“. Sa sobom je doveo
Miljenka Manjkasa, jednog od omiljenih Tuđmanovih djelatnika, na raznim
frontivima, sa kojim je Kosovac radio na „HTV“-u. Sve do dolaska Mirka Galića.
Iza zajedničkog delovanja Kosovca i Manjkasa na državnoj televiziji ostao je
debeo sloj nacional-fašističkog đubreta. Manjkas je bio urednik Informativnog
programa, svakoga dana, u neograničenim količinama, širio je mržnju i
netrpeljivost prema Srbima, ali i prema Slovencima, i kad je to prešlo svaku
meru, zasmetavši Hrvatskoj na putu ka EU, Sanaderova vlada poslala je Manjkasa u
„Večernji list“ – inače pribežište raznih ustašoida i na mržnji uspostavljenih
kreatura – za glavnog urednika.
Taj Manjkas vratio se ovih dana na „Hrvatsku televiziju“  serijalom „Jugoslavenske tajne službe“.
To je delo njegove filmsko-dokumentarističke kuće. On je producent, jedan od
scenarista i režiser serijala (snimljeno je, navodno, deset epizoda), a Obrad
Kosovac, potpisan kao autor sinopsisa, bio mu je desna ruka. O čemu se tu radi?
O prepravljanju istorije i zakopavanju istine.
Serijal gledaocima nudi priču o nastanku, delovanju i rezultatima rada tajnih
službi komunističke Jugoslavije, a na početku svake epizode ide „podatak“ da je
od operativaca KNOJ-a, odnosno UDBE „stradalo stotine tisuća građana
komunističke Jugoslavije, najviše Hrvata“. Serijal je dokumentarističko-igranog
karaktera, o tajnim službama govore poznati i manje poznati Hrvati, uz ponekog
Crnogorca i Srbina, a tamo gde se daju konačne ocene dominiraju hrvatski
istoričari poznati kao selektivni tumači istorije, žestoki nacionalisti, ljudi koji
se ne libe da javno pokažu razumevanje, čak i simpatije za NDH i ustaški pokret.
Možete sa lakoćom da pretpostavite šta je tu sve nagurano i kako je
prezentovano.

USTAŠKI MINISTAR
Ono što je svakoga normalnog izbacilo iz stolice dogodilo se u trećoj epizodi.
Priča se odnosi na Stepinca, njegovo hapšenje posle oslobođenja Zagreba, držanje
pred komunistima i na kraju susret sa Titom. E tu se laž vinula u kosmos. Ali
ta laž nije ni naivna, ni slučajna. Stavljena je kao crni plašt preko jedne
strašne istine, sa ciljem da genocidnu formulu Nezavisne države Hrvatske,
smišljenu za uništenje Srba, isčupa iz hrvatskog bića i poturi je Srbima. Kao
odvratno, smrdljivo kukavičje jaje.
Naime, izrežirana je scena susreta Tita i Stepinca (igraju ih poznati hrvatski
glumci) i pošto Stepinac odbije Titovu ponudu da osnuje nacionalnu (hrvatsku)
katoličku crkvu i bratski savetuje Broza da bude mudar i ne ubija Hrvate, Tito
se duboko zamisli, a onda će Stepincu ekskluzivno saopštiti epizodu iz svog
života koju nikome pre toga nije ispričao. Prisetio se kako je za vreme rata,
preobučen u uniformu pukovnika ruske vojske (za ovo bi stvarno trebalo imati
bujnu maštu) otišao na sastanak sa Dražom Mihailovićem i da mu je Draža,
verujući kako razgovara sa Rusom, kazao ovo: „Moj plan za Hrvate je sledeći;
jednu trećinu pobiti, jednu trećinu istjerati iz domovine, a jednu podložiti.“
Ovo „podložiti“ na tzv. hrvatskom jeziku moglo bi da znači staviti pod
kontrolu, porobiti ili prevesti na pravoslavlje, u srpstvo. Videćete zašto.
Ovde se radi o do sada nezabeleženoj svinjariji. Svega i svačega smo se
nagledali i naslušali u poslednje dve decenije kada su Hrvati i nezavisna
Hrvatska u pitanju; kolosalnih laži, preinaka, uvreda, izmišljanja, potapanja
istina i zločina, zamene predznaka, svega, ali da jednu od najmonstruoznijih
izjava zabeleženih u Evropi u dvadesetom veku, ustaškog ministra Mile Budaka,
stave u usta jednom Srbinu, i to Dragoljubu Draži Mihailoviću, za to bi zaista
trebalo imati obraz debeo kao traktorska guma.
Mile Budak, ministar inostranih poslova NDH i ambasador te države u Hitlerovoj
Nemačkoj, ostaće zapamćen kao idejni tvorac rešavanja srpskog pitanja u NDH.
Njegova formula glasi: Jednu trećinu Srba pobiti, jednu iseliti, a jednu trećinu
prevesti na katoličanstvo.
Ništa se u Hrvatskoj, kada su Srbi u pitanju, ne događa slučajno. Ni ova laž
nije iz kuhinje Manjkas-Kosovac, nisu oni sami to smislili, bez obzira na to što
su im mozgovi odavno naštimovani na ustaške frekvencije. To je mnogo dublje i
mnogo ozbiljnije. Neću reći da iza ove monstruozne laži, nezapamćenog podmetanja,
strašnog falsifikata, stoji država Hrvatska, ali je čudno što niko ne reaguje.
Od službenog Beograda ništa ne očekujem, ta priča je poznata i žalosna, ali
ćutanje vlade Zorana Milanovića odjekuje jače od svake buke.
Zašto ćuti Vlada Hrvatske? Da li se slaže sa kolosalnom laži emitovanoj na
državnoj televiziji? Njihovoj televiziji. Šta je sledeće? Jasenovac? Hoće li
„Hrvatska televizija“, za koji mesec ili koju godinu, plasirati „istinu“ da su
u Jasenovcu Srbi držali koncentracioni logor u kojem su ubijali Hrvate? Da li
ste sigurni da je ovakav razvoj događaja nemoguć?

Izvor: pecat