Смјештај, исхрана и хигијенске прилике – Књига Јадовно 1.

Смјештај унутар комплекса усташких логора Госпић, у Јадовну, Слани, Метајни, Ступачинову и Овчари, унеколико се разликовао, али је у свима био готово неподношљив, чак и за кратко вријеме боравка. Зашто је то било тако, јасно је већ и из досадашњег излагања. То нису били логори грађени намјенски за дужи останак заточеника: са зградама, канализацијом, санитарним чвором и другим потребним просторијама, већ импровизовани логори, установљени уз минималне трошкове – углавном отворени ограђени простори, у којима су људи једва преживљавали посљедње дане или сате свог живота, прије но што би били насилно уморени. Једино је казнионица Окружног суда у Госпићу била у згради, али су и у њој заточеници били смјештени, поред казнионичких ћелија, и по ходницима и у дворишту, натрпани тако да нису могли ни сјести, па су били осуђени на стајање један уз другога. Канализације није било ни у овој згради, нити воде, осим једне чесме у самом дворишту, којој заточеници нису смјели ни прићи, да не би били кундачени, чак и убијани.

Исхрана затвореника је била таква да се од ње није могло ни живјети ни умријети. Сваког трећег дана су добијали мало круха и празну супу. За разлику од Јевреја и Хрвата, који су имали неке порције, иако не сви, Срби нису ни имали из чега јести. То су, као и све друге недаће, користили усташе, па су заточеницима продавали разне шољице, чак и пљуце, а они који нису могли ни то прибавити јели су из својих шешира или опанака, ако су их још имали, неки и из руку. Појединци су од глади и умирали. У казнионици су неки успјевали доћи до сплачина за прасад, коју је управник затвора Милан Старачек товио код своје куће. Лонци са сплачинама су се налазили у затворском кругу, уз кухињу у којој се кувало за стражарско особље, и свако ко би се домогао ове „хране“ био је неизмјерно срећан. Србима који су транспортовани камионима или одвођени пјешице у Јадовно усташе су одузимали и оне шољице које су им раније продали, а онда су их изнова продавали новим затвореницима, по цијени од 50-60 динара. Комадиће круха, које су цијенили 100-165 динара, кришом су продавали кажњеници Хрвати који су били затворени због крађе или неког другог криминалног чина. Продавали су и воду, бокалчић за 50-60 динара. Међутим, то су могли купити ријетки, они који су, ко зна на који начин, сакрили нешто новца, јер су усташе већ при хапшењу, а особито током пратње, па и на уласку у логор, сваког претраживали и одузимали све што би им се допало или им могло бити од користи.

Режим у госпићком мучилишту је описало више људи који су имали срећу да остану у животу. Владо Мађарић, који је преживео боравак у неколико логора, истиче да ни у једном није било тако страшно као у Госпићу, који се по злу не може упоређивати с неким од њих. Он пише: „На основу свега могло би се закључити да у лепоглавском усташком концентрационом логору и није било баш тако страшно. А заиста и није, ако се живот у том логору упореди с увјетима живота у другим логорима које сам прошао у Госпићу, Јастребарском и у ‘Даници’ код Копривнице.

За разлику од Госпића, нпр, гдје је у загушљиву тзв. ‘самицу’ било стрпано нас десетак, као сардине, с ‘киблом’ у соби и без најелементарнијих хигијенских увјета, гдје је једина ’шетња’ била кад смо сваког дана по двојица износили ’киблу’, гдје смо у три дана од прилике двапут добивали храну, заправо воду у којој се кухао грах, са по неколико зрна или љуски граха, гдје су нам штакори с прозора ноћу односили комадиће круха које смо сушили да бисмо бар нешто сачували као резерву гдје смо даноноћно били свједоци усташких звјерских поступака мучења, масовних и појединачних, у сусједним ћелијама и у дворишту зграде у којем смо били затворени, свједоци довођења колона похватаних Срба, од оних најстаријих, болесних и немоћних, до дјеце на рукама мајки, и њиховог одвођења на масовну ликвидацију у Јадовно.“[1]

Ово је само исјечак из онога што се дешавало и доживљавало у самици, што се видјело „кроз њене зидове“, други су запамтили и записали још страшније муке.

У ћелијама казнионице, по ходницима и дворишту пуном заточеника, под ведрим небом, нужда се вршила ноћу у кибле, које су изјутра изношене и пражњене. За изношење кибли су најчешће одређивали православне свештенике, како би их што више понижавали. Тјерали су их да кибле очисте тако да се сијају, враћали их по неколико пута из самице у двориште, гдје су чистили голим рукама, комадићима случајно пронађеног папира или с мало пијеска, јер уколико не би изгледале као нове, морали су их језиком лизати. Усташе су се натјецали у понижавању и мучењу свештеника, а окрутношћу су се истицали Никола Фрковић, Павијан Бркљачић, Никола Светић, Никола и Стипе Милинковић и други.

Смрад у ћелијама, ходницима и дворишту је био неподношљив, алу су га невини људи за оно кратког мученичког живота морали подносити.

У логору Јадовно није било никаквих зграда, заточеници су дању били изложени жарком сунцу, ноћу великим хладноћама, сталним вјетровима и честим пљусковима. У логору није било воде ни за пиће ни за умивање. Људи су мучени глађу и жеђи, извргавани болестима. Храна је у овом логору била још слабија него у госпићкој казнионици. Срби су, како би и оно мало хране коју су добијали могли из нечег јести, израђивали кориташца, дубили их у дрвету, или су просто јели из ципеле, опанка или из голих шака. „Хрватима се давала нешто боља храна (гушћа), а Србима готово никаква.“[2] Хигијенске прилике су биле очајне. У једном прикрајку логора је у камену начињена јама за обављање нужде, ничим ограђена. Смрад се ширио дању и ноћу. Када би се јама напунила, затрпали би је танким слојем земље, коју би кише испрале, па би смрад поновно овладао.

Слично је било и у логору Слана на отоку Пагу. У њему је постојало неколико барака, које су могле примити мањи број заточеника, па је већина њих боравила под ведрим небом, у простору ограђеном жицом, гдје су лежали на голој земљи и камену. Били су изложени неподношљивим временским приликама, које су на цијелом отоку управо у Сланој биле најсуровије. У баракама су заточеници спавали на даскама постављеним на спратове, без покривача, а ако је неко и имао чиме да се покрије, усташе су му то одузимале. Српски дио логора је био лошије уређен од јеврејског и живот у њему је био још неподношљивији. Емерик Блум у својој изјави датој Орену Ружићу 3. јануара 1983. године каже: „По доласку на оток, довели су нас у православни логор, велика увала као фудбалско игралиште са више хиљада људи и наоколо митраљеска гнијезда. Људи су лежали на камену. Нетко је дошао и позвао Јевреје да се издвоје. Одвели су нас у јеврејски логор који је у односу на православни био прави Елдорадо. Ту смо имали храну, мјесто за лећи… Према јеврејском логору православни логор био је пакао.“[3]

Но, без обзира што је јеврејска опћина из Загреба плаћала „контрибуцију“ за „издржавање“ људи у логору Слана, храна је, у правом смислу ријечи, могла тек да им мученички докрајчи живот. Један мали војнички крух се дијелило на 25-30 заточеника. Дневно су добијали пола литре слане воде, неколико зрна граха или по два крумпира. Због слабости, измучени глађу и жеђи, људи су на изградњи путева падали у несвијест, а усташе би их тада још немилосрдније ударали кундацима…

Златко Вајлер истиче да се свакодневни живот у логору одвијао по устаљеној шеми: „Устајање у 5 сати, за доручак празан чај, у 6 сати одлазак на рад до 12 сати, затим ручак и одмор до 14 сати, а потом рад до 18 сати. Спавање у 21 сат. Рад се састојао од изградње пристаништа и пута широког 3 метра од пристаништа до логора. За храну смо добивали, доручак празан липов чај, за ручак као и за вечеру, чорбу од кромпира без трунке масти и соли.

Намјера усташа била је, да нас путем исцрпљујућег рада и слабе исхране ликвидирају у кратком времену. Путем исхране примали смо дневно 500-700 калорија, а познато је да је за одржавање голог живота у условима рада, потребно да човјек прима 3.500-4.000 калорија дневно. При томе, нељудско понашање наших чувара, батинање за вријеме рада, крајње нехигијенски услови живота и помањкање воде, увјетовали су да смо веома брзо исцрпили све своје резерве и почели формално да ’једемо сами себе’. Људи су се топили на очиглед, и од младих и здравих људи, ускоро смо постали живи костури.“[4]

Свједок Иван Лончарић износи да су изгладнели заточеници, као овце, јели траву, ако би је уопште нашли на простору на којем су боравили. Услијед глади и овакве исхране, посебно су страдала дјеца, која су оболијевала од дизентерије, што је још више погоршавало ионако рђаве хигијенске прилике у логору.

Нада Фојерајзен, која је једно вријеме била заточеница у Метајни, те у логору Слана, у својој изјави каже да круха нису добијали, већ само једном дневно по неколико зрна граха, куваног без зачина. „Воде није било довољно. Један мали извор налазио се у висини морске разине, те се вода увијек мијешала са морем кад су били валови. Под оваквим начином живота избила је у логору дизентерија.“[5]

И овдје је, као у Јадовну, за обављање нужде била ископана јама, чија је само једна страна имала ограду од пола метра висине, која је штитила људе од погледа из барака, с других страна су били изложени погледима усташких стражара. Смрад се осјећао још више, јер није било ни онолико земље колико се могло ископати у Јадовну. За јачих пљускова се нечист излијевала по цијелом логору.

Јосип Балаж из Дарувара је, описујући услове живота у логору Слана, 9. октобра 1970. године испричао: „Неољуштени кромпир стављен је кухати и на њега је наливено размућено сирово брашно и та бијела водена кашаста и одвратна храна била је цјелодневни оброк од чега се већина људи разбољела од дизентерије. Та наша група Даруварчана била је овдје смјештена међу непознате Јевреје, саме трговце, који нису могли поднијети такво јело и страшну глад. Повише барака, такорећи изнад глава, налазила се јама латрина у коју су се излијевале вјечно пуне кибле фекалија, но нису сви ни стигли на киблу или до латрине јер крвави прољев не допушта чекање на ред. Људи су били замазани од фекалија и на њима као и свагдје около су се сакупљали ројеви муха и заударао је несносни смрад који се ширио на све стране, а напосе под кровом надстрешнице. Епидемија дизентерије и глад исцрпљивали су људе те је свакодневно нетко нађен мртав. Куда су мртваце односили и сахрањивали, не знам…

Одавде су нас водили гонили свакодневно на ‘купање’ у једну увалу која је била препуна јежинаца од којих се дно црнило, али кад су нас натјерали у воду, добро се црвенила од људске крви. Људи су запомагали од силних болова, не само од пребијених ребара, већ и од убода, а тако је то трајало цијело вријеме док смо били на Пагу. Један другоме смо вадили бодље, многима је помогла чиста слана вода, а многима су се загнојили убоди, али су многи умрли од тровања. Тамо куд смо се сви морали ићи купати, жидовска дјеца су доносила отпатке из усташке кухиње да излију у море. Када су то излили, тада су се на те отпатке бацили и хватали тај отпад у ручице и гутали. Оглодане коре од лубенице биле су за њих неописива посластица. И данас тај призор имам пред очима па осјећам муку. И ми смо били бескрајно гладни, али смо имали свијест и понос, што јадна дјеца нису могла имати. То је за усташе био бајан призор, тако да су те догађаје сликали себи за успомену…“[6]

Исхрана и хигијенске прилике у Метајни, гдје су биле смјештене Српкиње и Јеврејке с дјецом, нису биле ништа боље. Понекад су, док су још имале неки динар, од усташких стражара могле, уз високу цијену, купити понешто хране. Усташе су са женама, како у логору Слана тако и у Метајни, поступали злочиначки. Уз глад, жеђ и силовање, мучили су их физичким радом, чији је једини циљ био да се организми жена што више исцрпе, како би их што безбрижније водили до јама, не плашећи се да ће нека и покушати да бјежи. Над јамама су углавном убијане ножевима.

Психичко и физичко изнуривање је посебно примјењивано над мушкарцима. Они су радили у каменолому, на цести од Башке Слане до увале Сушац, у правцу Метајне. Усташе су измишљали разне начине злостављања, како би заточени Срби и Јевреји издисали у најтежим мукама. На исцрпљена и испребијана људска тијела су товарили камење или бачве напуњене водом, што је и за најјачег човјека био неиздржив терет. Да би им увећали патње, израдили су и кревете од бодљикаве жице, на које су Србе и Јевреје бацали када би начинили било какав прекршај, по њиховој оцјени, а затим скакали по њима, како би се жица што дубље убадала у гола тијела.[7]

Жртве су из логора често изводили смишљајући разне подвале. Готово свакодневно су позивали болесне да се јаве, како би их одвели код љекара, или питали има ли кога ко жели да иде кући или у неки други логор. Сви они који би се пријавили, одвођени су у смрт. Понекад те несретнике нису ни везивали док су их изводили из логора, не би ли се они који то гледају и сами добровољно јавили за одлазак из логора, радујући се што ће из мучилишта ипак отићи својим кућама или бити смјештени на неком бољем мјесту, у другом логору или болници. Многи из госпићке казнионице су одлазили на Велебит и убијани над безданим јамама, а из Слане су укрцавани на бродове, којима би их повезане превозили иза једног рта, иза увале Сушац, гдје би их искрцали и пјешице одвели, уз кундачење и псовке мајки које су их родиле, на висораван Фурнажу. Ту би затворенике усташе искасапили ножевима и побацали их у јаме, које су жртве претходно саме себи ископале.[8] Тако су се, поред уобичајеног начина извођења логораша на стратиште, и на овај начин рјешавали једног броја заточеника. Неки заточеници су се, иако су знали да ће бити усмрћени, свеједно јављали, било за љекарски преглед било за премјештај, јер нису могли даље издржати.

У помоћном логору Ступачиново, као и у Јадовну, у простору ограђеном жицом, без воде и хране, без икаквих хигијенских услова, измучени и изубијани, мушкарци и жене с дјецом су, избезумљени, чекали на ред да буду изведени над јаме и ударени челичним или дрвеним батом по глави или заклани ножем и бачени у таму бездана. Догађало се да појединци, не могавши да гледају злочине над јамама, сами искоче из реда и живи се баце у њих.

Ни у једном од логора и сабиралишта није било болнице или амбуланти. Иако је међу логорашима било лијечника, они готово никоме нису могли помоћи. Но, на овом мјесту ваља споменути изнимку, према расположивим изворима, јединствену интервенцију доктора Драгутина Кона. Он се једно вријеме налазио у Овчари, у којој су услови живота били изузетно тешки, али су понекад логораши ипак извођени на обављање пољских радова, па су могли контактирати с вањским свијетом, а неко би дошао и до мало хране. Међутим, и у овом логору је било много болесних, најчешће старијих људи и дјеце. Тако су се разбољеле, прича доктор Кон, једна дјевојчица и једна дјевојка, које су, уз високу температуру, имале болове у грлу, са отоком и црвенилом крајника. „Искористио сам тај случај и тражио да говорим са заповједником страже. Кад је дошао, рекао сам му да се у логору појавила епидемија шарлаха и да болеснике треба отпремити у болницу. ’Нека крепају! Што ти мислиш да смо вас овамо довели на опоравак’ био је његов одговор. Када му је објашњено да се зараза може проширити на читав град, позвао је стражара који ме је отпратио до усташког таборника. Таборник је био неки младић у новој униформи који се за цијело вријеме док сам му говорио, љуљао на столици и забављао тиме што је замахивао усташким ножем и убадао га у стол за писање. Њему сам још црње показао опасност која пријети граду ако се болесници не пошаљу у болницу. Успио сам. Знао сам да се не ради о шарлаху, него о ангини, па сам се бојао како ће лијечници у госпићкој болници реагирати. Али, били су људи а не фашисти. Задржали су их у болници те су и данас живе. Мала цурица је сада лијечник у Загребу, а тадашња студеница је магистар фармације у Задру.“[9]

Жидовска богоштовна опћина у Загребу је настојала да помогне заточеницима у комплексу усташког логора Јадовно како обезбјеђивањем лијечника и лијекова тако храном и одјећом. Сачувано је више докумената који свједоче о бројим акцијама ове опћине. У неколико својих дописа она моли Министарство здравства НДХ да дозволи отпрему приручних љекарни у Јадовно и логоре на отоку Пагу, гдје се налазе припадници опћине који су тешко болесни и неопходно им је лијечење. У допису од 7. јула 1941. жале се да надлежне власти још нису успјеле да у те логоре упуте неког лијечника с потребним лијековима.[10] Жидовска богоштовна опћина је хрватске власти молила и да се обави превентивно вакцинисање против дизентерије и трбушног тифуса, као и провођење потребних хигијенских мјера за заштиту заточеника како се не би шириле акутне заразне болести. Такође је организовала и прикупљање одјеће и хране и у неколико дописа молила усташко редарство, односно његов жидовски одсјек у Загребу, да дозволи отпрему допунске хране за болесне и дјецу у Јадовну, Слани и Метајни. Помоћ је тражена и од хрватског Црвеног крижа, па се и Друштво Црвеног крижа НДХ обраћало Жидовском одсјеку усташког редарства у Загребу с молбом да Јеврејима у концентрационим логорима прослиједи прикупљене пошиљке хране, рубља, одјеће и лијекова. Из дописа Усташког редарственог повјереништва жидовски одсјек, под бројем 1848, од 23. јула 1941, види се да је хрватском Црвеном крижу одобрено да прикупља и отпрема допунску храну за Јевреје заточене у поменутим логорима, о чему је Друштво Црвеног крижа НДХ 25. јула обавијестило Жидовску богоштовну опћину у Загребу. Своје писане молбе је Жидовска богоштовна опћина образлагала женевским конвенцијама, према којима заточеници имају право на помоћ и право да се једном до два пута мјесечно јављају родбини отвореним дописницима Црвеног крижа, и тиме да су многи одведени у логор без нужне одјеће и обуће, а временске прилике на Велебиту су неподношљиве и изискују заштиту и због могућности епидемије, која може угрозити и становништво ван логора.

На основу датих одобрења Црвеног крижа НДХ, бр. 7220-41 од 21. јула и бр. 1261-41 од 25. јула, види се да је Равнатељство усташког редарства у Загребу жидовски одсјек, издало дозволу доктору Миливоју Шварцу (Schwarz), лијечнику из Загреба, да отпутује у Госпић и понесе приручне љекарије и храну за Јевреје заточене у логорима Слана, Метајна и Јадовно. Али, нигдје нисам могао пронаћи податак да је иједан лијечник дошао с лијековима у помоћ заточеницима у комплексу логора Јадовно.

Навео сам тек неколико примјера бриге Жидовске богоштовне опћине у Загребу и њених акција помоћи заточеним Јеврејима. Било је потребно водити дугу преписку са усташким властима да би оне одобриле било какву помоћ логорашима. Ипак, неке пошиљке с храном и одјећом су стигле у Госпић и на Паг. Нажалост, због брзине масовног убијања, већина оних којима је помоћ била упућена није је доспјела ни видјети. С друге стране, и оно мало хране и одјеће што је доспјело у Госпић и на Паг заточеници су ријетко када добијали, а ако су нешто и добили, били су то остаци остатака, које су након пљачке пошиљки усташе предавали Јеврејима као доказ своје „доброте“ и „исправности“.

Доктор Радан у својој изјави каже: „У начелу нама је било дозвољено примање пакета, лично и колективно. Једном смо тако били добили пошиљку лимуна. Појели смо наравно све са кором и то тако да смо читавог дана држали у устима по комадић лимуна. Више се таква пошиљка није појавила… Једном сам био од куће добио пакет. Међутим, готово је сав пакет био опљачкан. У њему сам нашао један убуђали „Шубашић“,[11] једну једину „Гавриловић“ конзерву и трагове на папиру од наполитанки и других јестива. То је био читав пакет.“[12]

Друштво Црвеног крижа НДХ је 22. августа 1941. године писало Равнатељству усташког редарства жидовском одсјеку, да оно од Јевреја у Загребу прима пакете за заточене Јевреје, да су они према упутствима прегледани како у њима не би било недозвољених предмета и да их шаље Равнатељству усташког редарства у Госпић, а да пакети нису према договору уручени заточеницима: „Друштво је отпремило већи број таквих пакета, те нам је Равнатељство за јавни ред и сигурност Велике жупе Гацка и Лика својим дописом од 2. августа бр. 264/41 потврдило примитак наведених ствари. Примили смо међутим притужбе, да велика количина пакета није уручена насловницима, него да се и даље налазе у Госпићу. Ради нашег покрића молимо наслов, да нам убудуће дозволи прилагати пакетима доставнице, на којима би насловник могао потврдити примитак пакета. Уједно молимо наслов да нас упути камо да убудуће шаљемо пакете за заточене Жидове, јер су наводно жидовски логори у Великој жупи Гацка и Лика распуштени.“[13]

За вријеме док је та преписка трајала, од почетка јула па до поткрај августа, усташе су у комплексу логора Јадовно свакодневно убијали на стотине Срба и Јевреја. До тренутка када је наведена притужба упућена Равнатељству усташког редарства у Загребу, највећи дио заточених Срба, Јевреја и Хрвата је већ био ликвидиран. Наиме, због наглог ширења народноослободилачког рата на подручју Лике, Кордуна, Баније, Книнске и Босанске Крајине, на интервенцију италијанске војске, усташки логори су распуштени. Заточеници које усташе нису доспјели побити на брзину су транспортовани из Госпића у новоуспостављени логор Јасеновац и неке друге логоре, о чему ће бити више ријечи у даљем тексту.

Поред настојања Жидовске богоштовне опћине да помогне затвореним Јеврејима, било је покушаја да се поједини заточеници, упућивањем молби разним представничким тијелима НДХ, ослободе из Јадовна и његових помоћних огранака. Тако Равнатељство усташког редарства Велике жупе Загорје у Вараждину, својим дописом бр. 542/41 од 31. јула, обавјештава Жидовски одсјек усташког редарства у Загребу да „овом уреду долазе непрекидно замолбе са стране Жидова, који су одвезени у Лику, тако и са стране повјереника у њиховим трговинама, да им се пошаљу новчани износи и одјевни предмети.“ Тражи се и тумачење у којој мјери треба овим молбама удовољавати преко великог жупана жупе Загорје, од које се тражи да се из интернације пусте Јевреји који имају дјецу са „аријевкама“, како би могли „склопити са дотичнима бракове“.[14]

Државно равнатељство за господарствену понову, својим дописом од 16. јула 1941. године, тражи од Редарственог равнатељства за јавни ред и сигурност у Загребу да се доктор Александер Бранко, који се налази у интернацији у Госпићу, допрати у Загреб ради прекупа његових предузећа и да се стави на располагање Равнатељству за понову.[15]

Загребачка творница слада је упутила молбу Равнатељству усташког редарства, односно његовом жидовском одсјеку, да се Бењамин Меов, који је крајем јула одведен из Сиска у Госпић, ослободи из логора, јер је неопходно да ради у пословници пиваре у Шибенику. На тај начин би био склоњен из НДХ у којој важе расни закони. Међутим, молба је одбијена 6. августа 1941. године, што је на њој дописано руком.[16]

Бранко Бахрах (Bachrach), у својој молби од 23. јула 1941. године, упућеној Усташком редарству у Загребу, тражи да се његовим родитељима, који живе у Загребу, одгоди ношење јеврејске траке и да се ослободе свих обавеза које су прописане у вези са законском одредбом о расној припадности. Истиче да се осјећа правим Хрватом, што поткрепљује потврдом усташког логора у Великој Горици од 17. јула 1941, и моли да као такав буде ослобођен из усташког логора у Госпићу.[17]

Интересантна је молба коју су потписала 72 сељака из Долића код Крапине, упућена великом жупану Велике жупе Загорје у Вараждин, којом траже да се Јосип Клајн, његова супруга Јосипа, синови Ивица и Мирослав и брат Људевит ослободе из логора Овчара. Сељаци наводе да се ова „породица увијек држала исправно па чак и гласала за хрватске листе на изборима и с народом се добро слагала“, и да је Јосип Клајн поднио молбу, у смислу уставне точке 6. Законске одредбе о расној припадности, да му се признају права која припадају „особама аријевског подријетла“. Потврђују да је Клајн био без приговора и да је за њихов сељачки крај његово пословање било у привредном погледу веома корисно, па и због тога није било разлога да се његова породица одведе у логор Госпић. Они моле да цијела породица буде пуштена из логора, како би могли наставити с радом код своје куће. Шта је са овом молбом било и да ли су Клајнови ослобођени, из постојеће документације се не може утврдити, једино се разабире то да је усташки стан у Крапини молбу регистровао.[18]

Владимир Фукс, бивши официр Југословенске војске, заточен у Јадовну, такође је упутио Министарству унутрашњих послова НДХ у Загребу молбу да му се признају права према тачки 6. одредбе од 30. априла 1941. године: „Одгојен сам по мојим родитељима који су већ по својим дједовима старосједиоци Хрватске, у духу исправног Хрвата, и као такав се осјећао, што сам у мојој најранијој младости и доказао, јер сам судјеловао искључиво у Хрватском Соколу и Хрватском Скауту (о чему прилажем потврду), а никада у ниједном југословенском друштву или организацији. Све моје наводе могу осим многих још потврдити и ови исправни грађани града Загреба, а моји бивши школски другови: Златко Дујмовић, Загреб, Грегоријанчева ул. 1. (сада код ХИС-а), др Миливој Уроић, Бошковићева 18, те др Анђелко Малинар, Врбанчева 56. Да сам моје осјећање исправног и честитог Хрвата проводио у дјело, види се коначно најбоље из прилога потписаног по г. Хорвату Драгутину и петорици његових војничких другова све самих исправних сељака Хрвата из околице Нове Градишке, Старог Петровог Села и Нове Капеле, што су исти учинили на властиту побуду.

Нарочито још истичем да сам као причувни часник исти дан кад је избио рат, кренуо из Београда гдје сам се налазио правац Загреба, гдје сам стигао уз велике потешкоће, управо правовремено да положим заклетву новој Независној Држави Хрватској, о чему имадем писмену потврду.

Надаље поткрепљујем моју молбу и тиме да сам по мојем оцу у уској родбинској вези са покојним др Јосипом Франком, док је рођени брат мојега оца, Максо Фукс (Fucks), трговац из Бјеловара, сада активни судионик, а у покрету оца домовине др Анте Старчевића, већ уназад 40 година у Загребу, Сењу и Бјеловару, познат као борац данашњем цијелом водству Независне Државе Хрватске, па ће и они моћи потврдити као свједоци моје исправно национално схваћање.

Надам се да је из свега горњег видљиво, да се НИСАМ НИКАДА НИ У КОЈЕМ СЛУЧАЈУ ОГРИЈЕШИО О ИНТЕРЕСЕ ХРВАТСКОГ НАРОДА, ВЕЋ ДАПАЧЕ УВИЈЕК СЕ ОСЈЕЋАО И ИСТИЦАО КАО ХРВАТ, па држим да ће се моја молба уважити и обећавајући и надаље остати таквим,

МОЛИМ

ПРИЗНАЊЕ ПРЕУЗВИШЕНОГ ПОГЛАВНИКА НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ ПО НАПРИЈЕД НАВЕДЕНОЈ ЗАКОНСКОЈ ОДРЕДБИ, те у пуној оданости остајем

За Дом Спреман                                                             Владимир Фукс (Fucks), в. р.“[19]

И Владимиров отац Ернест је, 28. јуна 1941, упутио молбу Усташком редарственом повјереништву жидовски одсјек, да његов син, одан и вјеран хрватској држави, буде пуштен из логора. Међутим, Владимир је звјерски убијен у Јадовну.

И адвокат Еуген Сингер се обратио Предсједништву владе НДХ молбом да се његов син Никола, кога су усташе ухапсиле 30. маја 1941. године и затвориле у логор Даница код Копривнице, ослободи и врати на посао у фирму „Оптика“, Исе Вајса (Weiss), у Загребу. Његова молба је била прослијеђена Равнатељству усташког редарства 25. јуна 1941. године, а и Вајсова велетрговина, у којој је Никола радио, обратила се хрватским властима: „Дана 30. овог мјесеца (маја, прим. аутора) одвела нам је усташка опходња из радионице оптичарског помоћника Николу Сингера, 20 година старог, на присилни рад, па је унаточ наше особне неодвлачне интервенције јучер и отпремљен према Копривници. Молимо п. наслов, да имаде издати брзо и јавно наређење да нам се споменути помоћник што прије врати на посао по могућности тако, да већ у понедељак 2. 6. 1941. може бити у радионици.“[20]

И занатска комора је затражила да се удовољи молби, „јер у оптичарској струци влада велико помањкање стручних сила.“[21]

Жидовски одсјек је молбе одбио својим дописом од 6. јуна 1941. године, па је Никола из Копривнице одведен у Госпић и убијен у Јадовну.[22]

Антонија Штајнер (Antonia Steiner) се 14. јуна 1941. обратила Усташком редарственом равнатељству жидовски одсјек, молбом да њен супруг Бела буде ослобођен државног рада у Копривници, наводећи да је без средстава за живот и осуђена на потпуну пропаст. Молби није удовољено, што јој је јављено већ 21. јуна, а њен супруг је убијен у Јадовну.[23]

Било је појединаца који су се обраћали директно поглавнику Анти Павелићу. Тако Марија Кастл из Осијека 21. августа моли да њен супруг Људевит буде ослобођен из логора Госпић, наводећи у молби да је Људевит члан бивше ХСС и да је 1935. и 1936. године године гласао за Мачекову листу, о чему прилаже и доказ.[24]

Лота, супруга инж. Иве Голдштајна (Goldstein), власника књижаре у Карловцу, упутила је 10. јуна молбу Министарству унутарњих послова НДХ у Загребу да њен супруг, који је ухапшен 13. априла, буде пуштен из логора Даница. У молби наводи да је „већ више од два мјесеца затворен иако му се не може ништа приговорити, стога скромно молим славни наслов, да ми изволи одредити што је потребно да се инг. Иву Голдстајна из Карловца пусти на слободу након више од двомјесечног претрпљелог затвора, због тешких материјалних прилика у којима се налазимо, а имадемо двоје дјеце од којих је један свршио 2. разред пучке школе а старији 2. разред реалне гимназије, те нам је потребна очинска помоћ.“[25]

Међутим, ни за ову породицу, као ни за друге које су се код представника хрватске усташке власти заложиле за своје најмилије, није било милости. Иво Голдштајн је из логора Даница у жељезничком вагону за стоку одвезен у Госпић, а одатле пјешице у Јадовно, гдје је бачен у неку од јама. Оваквим и сличним молбама углавном није удовољавано, али је бар неко вријеме постојала нада, па је бол лакше подношен.

Навео сам само неколико података који показују да је помоћ у храни и одјећи заточеним Јеврејима била како-тако организована и да су се они зато могли надати да ће понешто од онога што им шаљу породице или жидовска богоштовна опћина једног дана и добити. И заточени комунисти Хрвати су каткад добијали пошиљке од родбине и знанаца. Неки од њих су имали пријатеље у органима усташке власти, па су могли очекивати одређену помоћ. Појединци су подмићивањем стражара настојали изаћи у град, гдје би могли купити нешто хране и појести. Док су се поједини Јевреји могли надати позитивним рјешењима својих молби, заточени Срби нису имали баш никакву наду, нити су од било кога могли очекивати заштиту. Они су били осуђени на истребљење. Највећи дио логораша су чинили сиромашни сељаци и радници. Припадници малобројне српске интелигенције и трговаца су побијени још прије њих. Уколико је неки пакет однекуд и био упућен за њих, они га никада нису добили. Једину помоћ прије суноврата у провалију знали су им пружити сапатници заточени Јевреји. Више примјера свједочи да су Јевреји из Загреба у логору дијелили своје оскудне оброке са Србима.

Положај заточених Срба, цијели поступак према њима од хапшења до убијања, у потпуности одражава оно што је у усташким начелима зацртано још 1932. године: „У борби за свете циљеве сва су средства допуштена, па и она најстрашнија… НОЖ, РЕВОЛВЕР, СТРОЈНА ПУШКА И ПАКЛЕНИ СТРОЈ. То су идоли, то су звона која ће навијестити освит зоре и УСКРСНУЋЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ.“[26] Уништити Србе на сваки могући начин!

Свједочећи о Србима у логору Јадовно, Ото Радан каже: „Били су то углавном обични сељаци, православци. То је била сиротиња из кућа извучена полубоса, полуобувена. Од самог почетка поступак је са Србима био много гори него са нама. Нас још у оно доба, тј. прве дане, нису тукли, Србе су одмах тукли. Усташе су их звали четници, а ти људи нису ни видјели четнике. Сјећам се ови сељаци кад су били у скупу, нису ни смјели стајати, само чучати и то тако погнуто да их је стражар могао ударити ципелом у главу. Радили смо на истим пословима, али подијељено. С њима се није смјело проговорити ни двије ријечи, а они се нису смјели никоме приближити. Ми смо први пута дошли у везу с њима, као неки непосредни контакт, кад су их почели стријељати.“[27]

[1]   ХАК, кут. Јадовно.
[2]   Изјава Јакова Ратковића, АХ, ЗКРЗ, Зх-47918.
[3]   ХАК, кут. Јадовно.
[4]    Изјава Златка Вајлера, ХАК, кут. Јадовно.
[5]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2235, к. 11.
[6]   Земљар Анте, н.д., 8081.
[7]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2235, к. 11.
[8]   Изјава Орена Ружића-Јегора. ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[9]   Изјава Драгутина Кона, ХАК, кут. Јадовно.
[10]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф, Н.Г., инв.бр. 27783.
[11]   Народни назив за кукурузни крух који је уочи рата у Бановини Хрватској замијенио у градовима уобичајени пшенични ( прим. аутора ).
[12]   Земљар Анте, н.д., 57.
[13]   Архив ИХРПХ, Загреб, к. 280.
[14]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 281, инв.бр. 27980.
[15]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 280, инв.бр. 2773.
[16]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 281, инв.бр. 27965.
[17]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 281, инв.бр. 27990.
[18]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 281, инв.бр. 27026.
[19]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 279, инв.бр. 27595.
[20]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 278, инв.бр. 27242.
[21]   Исто.
[22]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 279, инв.бр. 27511.
[23]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 278, инв.бр. 27327.
[24]   Архив ИХРПХ, Загреб, ф. Н.Г, кут. 281, инв.бр. 27980.
[25]   ХАК, кут. Јадовно.
[26]   „Усташа“, Вјесник хрватских револуционара, фебруар 1932. Опширније: Јелић-Бутић Фикрета, н.д., 1340.
[27]   Земљар Анте, н.д., 72.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге