Slučaj Vojislav Šešelj – Licemerje Zapada i izdaja Srbije

Slučaj Vojislav Šešelj zaslužuje pažnju javnosti jer odslikava svu licemernost savremenog sveta i izdajstvo koje vlada u Srbiji. Možemo mi voleti ili ne voleti Šešelja, ceniti ga ili ne, biti njegov sledbenik ili protivnik, slučaj Vojislav Šešelj je pokazao svu dvoličnost savremene civilizacije i mentalitet srpske političke elite.

Sudjenje je odavno postalo farsa, što zahvaljujući samom Šešelju što Haškom tribunalu koji je izgubio kredibilitet, ali je još veća komedija srpska država i njen odnos prema osudjeniku i osudjenicima u Hagu. Srbiju baš briga za Šešelja, bolje da ga nema, što bi i Zapad želeo.

Da je kojim slučajem Vojislav Šešelj amerikanac ili englez, nikada se ne bi našao u Hagu ma kakav zločin da je napravio. Razmislimo malo o tome. Sjedinjene Američke Države ili Velika Britanija nikada ne bi dozvolile da se njihovom gradjaninu sudi van njihove zemlje. Ma koliko on bio kriv ili nedužan, Amerika bi Šešelja zaštitila i trudila se da mu sudi na svojoj teritoriji, po svojim zakonima. Nijedan amerikanac ili englez, ma kakav pas rata ili legionar bio, nije se našao u Hagu. Te zemlje se bore za svoje gradjane, jer je to kredo njihove državne politike. Oni štiteći svoje gradjane svuda po svetu u pravnom smislu, štite svoju suverenost. One na taj način daju svima u svetu do znanja da one sude svojim gradjanima, da su one države majke a ne države maćehe svakom svom čedu.

Da li je nekoj zemlji uspelo da od Amerike ili Velike Britanije dobije izručenje nekoga ko je osudjen u nekoj drugoj zemlji, kojeg ta druga zemlja traži zbog nečega? Ne. Oni ne isporučuju svoje gradjane drugim zemljama. Oni brinu o svojim gradjanima, to su odgovorne države. Možda ne principijelne, jer ono što važi za njihove gradjane ne važi za sav ostali svet, pa imamo slučaj da Amerika svuda po svetu juri one koji su se njoj zamerili, da ima Gvantanamo zatvor gde drži bez suda i zakona mnoge muslimane i ko zna koliko još tajnih zatvora za strance za koje mi i ne znamo.

S druge strane, u Srbiji kada se kaže „kum nije dugme“, na malo zajedljiv način pokušava se u šali reći da je kum nešto važno u životu pojedinca. I jeste. Kum je duhovni brat ili otac. Kum je bitan, posebno ako ste vi nekome kum, on kao vaše kumče očekuje da ga blagoslovite i da se brinete o njemu. A ako vam je on kum, onda je on vama duhovni otac i on se stara o vama, on vas blagoslovi i moli se za vas. Imati dobrog kuma je veliki blagoslov u životu. Slučaj Vojislav Šešelj je zanimljiv sa tog aspekta što je u kumstvo sa haškim zatvorenikom uključeno čak dvoje kumova, koji su bili ili jesu na najvišim funkcijama u našoj zemlji, ali su kumu okrenuli ledja. Za njih je Vojislav Šešelj dugme, kojeg bolje i da nema, neka se zagubi.

To je ono što je razočaravajuće za nas kao ljude, kao Srbe, kao duhovna i moralna bića. Taj odnos srpske elite prema našem gradjaninu zatočenom u Hagu. To je sudjenje u kome proces traje sve dok osudjenik ne umre, što pomalo liči na srpsko sudstvo. Ali to ne bi trebalo da liči na zapadne sudove koji se hvale svojom efikasnošću i pravdom, ali su oni pokazali takvo zastrašujuće licemerje da je to užasno. Zapad je okrenuo svoj moralni kompas, ali smo ga mi potpuno izgubili, jer se naša država ne brine o svojim ljudima, ne brani ih ma gde bili u svetu. To nas izmedju svih ostalih stvari i dovodi do mesta u istoriji i civilizaciji na kome smo. Ne može Srbiji biti bolje ako nije dobro i Vojsilavu Šešelju, našem gradjaninu o kome se država ne brine, a zapadni sud ga sudi licemerno da ga ne osudi, nego da ga umori, jer je njegovo zatočeništvo ustupak domaćim vlastima. Koliko je tu moralnih i svih drugih principa pogaženo, samo Bog zna i može da proceni. Spojili se zapadno licemerje i srpska izdaja na slučaju Šešelj.

Svako objektivan zna ko je Vojislav Šešelj, šta je radio, odnosno šta nije radio za vreme turobnih 90-ih. Očigledno je, da na njemu stvarno ima krivice zbog koje bi ga bilo lako osuditi, bio bi već odavno osudjen kao primer svima ostalima. Ali te krivice koju zapadne sudije traže nema, ima samo želje da ga zadrže što više, dok se svest prosečnog Srbina ne promeni pod upravom sadašnje vlasti i direktiva iz Brisela. Oni tamo i ovi ovde veruju da im Šešelj smeta, da možda može da smeta, da talasa i udara po vlasti koja nas vodi tamo gde nas vodi. Zato su svi spremni da zažmure na slučaj Vojislav Šešelj, da puste da vreme, stres i bolest učine svoje, i da Vojislav Šešelj zatvori oči a oni da zatvore slučaj. Nema presude, nema krivca, nema kazne, nema obeštećenja. Ničeg nema, sve je pojeo zaborav. Vojislav Šešelj, ma koliko u svom političkom delovanju i karakteru bio bahat, primitivan i lud, na kraju cele ove tragedije će postati mučenik i neko na kome se oslikala pala priroda savremenog sveta.

Srbija je prva zaboravila Šešelja, baš kao što je zaboravila i sve ostale koje je sila zarobila i osudila. Kum je zaboravio kuma, kumstvo je manje bitno. Ako je kumstvo nebitno, zašto bi onda čovekoljublje bilo bitno, čemu milosrdje, čojstvo. Kada toga nema, nema solidarnosti, nema društvene odgovornosti da se brani svoj i da se brani slabiji. Nema morala, svima je sve dozvoljeno, sve je nebitno i sve je za oteti ili prodati, lako je izdati.

Vojislava Šešelja su izdali i kumovi i država Srbija. Kad kum nije kum, nego dugme, država nije majka nego maćeha gradjanima, niko se ni o kome ne brine, sve je sebičluk i izdaja. Narod koji vodi elita bez moralnih principa onda postaje beslovesna raja.

Izvor: Intermagazin.rs

Vezane vijesti:

Večernje novosti, 13.11.2013., Srbiju u Hagu … – Jadovno 1941.

Rajko Doleček: Poseta generalu Mladiću u Hagu – Jadovno 1941.

VOJISLAV ŠEŠELj Osam godina robije – Jadovno 1941.

SUDBINA PORODICE STIJELjA: Oca i dedu ubili hrvatski …