SLOVO PRI NOVOROĐENjU ILI OPELO?

Jedno savremeno švajcarsko viđenje Srbije, juče, danas, sutra

„Veliki brat“ maše Srbima – od Vidovdana do Vidovdana – jednim od svojih famoznih datuma i to tako revnosno, da se sve teže vidi koje od njegovih osnovnih i neumoljivih pravila stoji primarno iza toga:

„Rat je mir!“, „Istina je laž!“ ili pak „Sloboda je ropstvo!“?

Biće, međutim, da su ipak sva tri podjednako važna.

„Veliki brat“, naime, za uzvrat ne traži mnogo, u krajnjoj liniji samo da Srbi „promene svoju svest“, da bezuslovno priznaju zakonodavnu snagu svih tih pravila, znači samo  

-da njegov rat protiv njih prihvate kao mir,

-sve njegove laži o njima kao istinu

-a „status dobro uhranjenog roba“, koji im on svakim svojim novim datumom obećava, svojom slobodom.

Kako u odnosu na ovu „realnost“ zapravo stoje njegova pre svega politička, ali i medijska i intelektualna „Mala braća“ iz novoosnovane beogradske filijale njegovog „Ministarstva istine“?

Iz koje se eto sve glasnije, samosvesnije i učestalije obznanjuje:

„Dolazeći Vidovdan će biti prvi pobednički Vidovdan u srpskoj istoriji!“

Vladajući srpski političari u Beogradu su rešeni da slede „Velikom bratu“ i da (naravno – „u ime naroda“) svojeručno legitimišu njegovo nasilno čupanje srca srpskog naciona, Svetog Kosova i Metohije.

Vapaji i protesti malobrojnih intelektualaca ne rađaju dovoljno snažan eho u srpskoj duhovnoj, političkoj i medijskoj pustinji, koji bi te „demokratske velmože“ naveo da promisle, šta oni upravo čine svojoj državi i narodu.

Jer ti političari su, Bože moj, „hrabri i mudri, dalekovidi, sa vizijom“… Oni, naravno, nisu ništa od toga, naprotiv, ali narod će njihovo porazno povijanje šije („u ime naroda“) dugo i skupo plaćati.

Sličnost sa njihovim donedavnim prethodnicima se iscrpljuje već u zajedničkom nedostatku političke dalekovidosti i državničke mudrosti, jer i ta njima prethodeća čeda titoizma su naime vrlo ignorantski previđala jasne pokazatelje razvoja balkanske, evropske i svetske politike.

A da i ne govorimo o onome, što je već nezaboravni i nezaboravljeni Švajcarac Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Ecoutez, Serbes!“, 1928. jasno predočio, naime, šta Srbi u budućnosti mogu (moraju!) da očekuju:

„Vaš neprijatelj, uprkos koracima koje danas čini, bio je i ostao čovek sa severa – Nemac. Verujte, ništa on nije zaboravio. Čim ponovo postane dovoljno snažan (…) nastojaće da povrati ono što je izgubio…“

Razlika današnjih vladajućih političara u Beogradu čak i od tih njihovih – ni u kom slučaju previše mudrih ili čak naročito srbofilnih – prethodnika leži u činjenici, da ovi današnji ne samo da spremno krčme pradedovinu čitavog naroda, već i revnosno učestvuju u više nego perfidnom pokušaju cementiranja tog stanja, po mogućstvu za sva vremena.

A to se teoretski može postići samo ukoliko se uspe, da Srbi izgube svoje istorijsko sećanje i svest, svoj karakter i mentalitet, svoju veru i nacionalni osećaj, ukratko – svoj identitet.

Ukoliko Srbi konačno prestanu da budu Srbi.

To su, naravno, shvatili i članovi nemačkog parlamenta („čovek sa severa“) i sasvim u stilu pobednika nedavno u Beogradu otvoreno obznanili svoj krajnji cilj: „Srbi moraju da promene svoju svest!“

To neumoljivo podseća na težište nekakvog govora „Velikog brata“ ili pak na poentu jednog saopštenja njegovog „Ministarstva istine“ (istina je laž!), koje je već veliki Džordž Orvel u svojoj apokaliptičkoj viziji „1984“ predvideo.

Shodno tome, čovek (Srbin) bi morao da bude zahvalan na ovolikoj nemačkoj otvorenosti, jer ona pomaže ne samo onim malobrojnim intelektualcima pri njihovoj borbi za istinu i pravdu, već bi trebalo da otvori oči i čitavom narodu (pa čak i političarima), kakvu sudbinu je „Veliki brat“ namenio eto i Srbima.

Da li je ovo objavljivanje nauma potpunog obezdušenja i anihilizacije jednog drevnog evropskog naroda, međutim, trglo taj narod iz letargije ili barem donekle doprinelo osvešćivanju njegove intelektualne i političke „elite“?

Ne, očigledno i nažalost, ne. Naprotiv?

Plašim se, da je to tako, pre svega u odnosu na aktuelne vladajuće političare u Beogradu. Jer kako drugačije shvatiti njihove unisone i besprimerne izjave u poslednje vreme: „Dolazeći Vidovdan će biti prvi pobednički Vidovdan u našoj istoriji!“

Dolazeći Vidovdan – pobedonosan? Za Srbe?

I to zato, jer ti isti političari tog dana uručuju „Velikom bratu“ ključ još jednog preteškog katanca na skoro već potpuno zakovanim vratima kazamata „Novog svetskog poretka“, u koji je bačeno srpsko Sveto Kosovo i Metohija?

Da li su ti političari, dakle, već promenili svoju svest, kao što je to „Veliki brat“ („čovek sa severa“) propisao – i prestali da budu Srbi – ili se i pri ovome pak radi samo o neumoljivoj poenti još jednog saopštenja, sada beogradske filijale njegovog „Ministarstva istine“ (istina je laž!)?

Ali – mora li se zaista biti Srbin, kritički intelektualac i za dotične političare kao i za sve njihove potrkuše i skutonoše samo neko, ko je „nerealan, nazadan, okrenut isključivo prošlosti, patetični zanesenjak, retardirani i neizlečivi mazohista i zaljubljen u poraze“ a da bi se shvatila bezdanost provalije, u koju nas sva ta „mala braća“ vode, vuku i guraju?

Pogledajmo kratko, šta o ovoj tematici piše na pr. član švajcarskog parlamenta, književnik i profesor nemačkog jezika Oskar Frajzinger:

“Okrutni vekovi doveli su osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak  i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu.

Ti gospodari rata su  samo  prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje  postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu.

Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje,  glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti  i bogatoj kulturi.

Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom.

U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive  volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen.

Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom  sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad  lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog.
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki  gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od  gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu, koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio.
Srbija  je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih  zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja.

Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom,  i da  mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim.

Evropska unija mu jedan takav  zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu  Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista.

Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto,  stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status  dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu.”

Ne mislim da sam „nerealan, nazadan, okrenut isključivo prošlosti, patetični zanesenjak, neizlečivi mazohista i zaljubljen u poraze“, ukoliko konstatujem sledeće stanje stvari:

„Bezalternativni“ put aktuelnih beogradskih upravljača ostatka Srbije podrazumeva, znači, da se istorijsko sećanje i svest, karakter i mentalitet, vera i nacionalni osećaj, ukratko – sopstveni identitet eto budzašto prodaju.

Zar je Srbima zaista potreban jedan Švajcarac, da bi im ukazao na činjenicu, da je taj vekovima građeni i negovani identitet itekako vredan življenja, da bi odricanje od njega predstavljalo ne samo duhovni suicid današnje i svih dolazećih generacija, već bi to čak „bio i veliki  gubitak za čovečanstvo“?

Ali to bi, po vladajućim srpskim političarima i njihovim glasnogovornicima, trebalo da je jedina „bezalternativna alternativa“ a kao protivrednost bivši Srbi bi eto dobili bezimeni status jeftine radne snage, zavisnih konzumenata i „topovske hrane“ svojih novih gospodara.

Oskar Frajzinger to, doduše, naziva „statusom dobro uhranjenog roba“… Jedan srpski intelektualac bi to teško smeo da izgovori, jer ko još voli da ga apostrofiraju kao „retardiranog i neizlečivog mazohistu“, zar ne?

Taj status bi potom bio zacementiran promenom tj. robotesknim uniformisanjem svesti, jer tek tada je posao završen, tek tada je humanistički duh zatrt i potrt i ne postoji više opasnost renesanse otpora vodećem sloganu „Laž je istina!“

Tek tada bi Srbi izgubili i poslednje, svoju dušu.

Nisam, doduše, siguran da bi finalni rezultat i vrhunac realizacije ove „bezalternativne alternative“ mogao da u sebi možda nosi i nešto utešno? Jer čudni su putevi Gospodnji, čudni i nedokučivi…

Po Džordžu Orvelu, naime, žrtva „Novog svetskog poretka“ u njegovoj viziji dobija pravo na sopstveno pogubljenje tek kada je u tolikoj meri uspešno radila na promeni svoje svesti, te da je započela da zaista voli „Velikog brata“.

Naravno – dobrovoljno… Da li i mazohistički? Možda čak i suicidno?

Da li je to krajnji i neminovni usud i političke, ali i medijske i intelektualne „Male braće“ iz novoosnovane beogradske filijale njegovog „Ministarstva istine“? Nije isključeno, zapravo i vrlo moguće, ali – sa kojim pravom oni to proglašavaju i neminovnim usudom čitavog naciona?

Da li nam je, dakle, gore citirani kritički intelektualac (još jedan Švajcarac) Oskar Frajzinger opet jedan veći prijatelj od nas samih? Da li ovaj njegov kratki psihogram srpskog naciona predstavlja jedno „Slovo pri novorođenju ili opelo?“ u odnosu na naš narod? Apel za renesansu i vaskrsenje nacije ili saosećajni ispraćaj u bezlično  ništavilo?

Na to pitanje samo Srbi mogu da nađu pravi odgovor.

Odgovornost za traženje i nalaženje istog se, naime, ne može prebaciti na dobronamerne Švajcarce ili pak na bilo kakve Papuance ili Tuarege, Marsovce ili Venerijance.

Pa čak ni na veliku i bratsku Rusiju.

I – ono se ne sme prepustiti „Velikom bratu“ i svoj njegovoj „maloj braći“.

Vladimir Umeljić

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“

Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog!

NEMAČKA REVIZIJA SRPSKE ISTORIJE

HRIŠĆANSKI PRAGMATIZAM U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“ (Na primeru Svetog Save Srpskog)

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?