Slobodan Antonić: Vampirski nacionalizam iz Sarajeva proglašava Srbe za naciste

Ovakvo neznanje nije smešno. Spojeno s izrazitom malicioznošću, ono postaje opasno, ne samo za Srbe u BiH koji se žele rasrbiti već i za nas u Srbiji, koje Senadin Lavić hoće da „oslobodi virusa“.

Već sam pisao (ovde) o knjizi Kosovo na kraju istorije (2019), u kojoj se prikazuje etnička grupacija koja za sebe tvrdi da je starosedelac na Balkanu – gde, navodno, prebiva hiljadama godina – a da ne može da pokaže svoje spomenike, crkve i manastire (ili druge bogomolje), svoje povelje, mape ili toponime… Stoga bezobzirno prisvaja tuđe.

Takav nacionalizam je parazitski, avetni, zombi-nacionalizam. On hoće do kraja da uništi domaćina, kako bi zauzeo njegovo mesto.

Čitajući jedan tekst na portalu Radio Sarajeva, shvatio sam da, u bošnjačkoj varijanti, ovakav nacionalizam postaje i pervertiran, te da za svog domaćina počinje da tvrdi da je on zombi i da ga kao bolesnog valja likvidirati.

Reč je o tekstu Senadina Lavića Militarna destrukcija Bosne i genocid nad Bošnjacima.

Lavić je, inače, profesor na sarajevskom FPN, gde predaje temeljne metodološke predmete, kao i glavni urednik časopisa sarajevaskog univerziteta Pregled. Smatraju ga „uticajnim sarajevskim profesorom i nacionalnim ideologom“. Bio je dugogodišnji predsednik Bošnjačke zajednice kulture „Preporod“ (2010-2019).

Članak je izvorno objavljen na portalu vijesti.ba, a Radio Sarajevo (ne treba ga mešati sa BHR1) prenelo ga je, posebno zacrnivši delove teksta koje smatra bitnim.

Evo jedne rečenice: „Potčinjen krivotvorini povijesti, srpski narod je zarobljen u monstruoznu politiku velikosrpstva i velikosrbijanstva kao smisao postojanja“.

Dakle, Radio Sarajevo je smatralo potrebnim da naglasi stanovište profesora Lavića, da je ceo srpski narod – ne samo njegovi političari ili njegovi nacionalisti, već svi: žene i mupškarci, odrasli i deca, mladi i stari – „zarobljen u monstruoznu politiku velikosrpstva“.

Ako je išta „monstruozno“, onda su to diskvalifikatorske tvrdnje koje se odnose na čitav narod. I takvi iskazi dolaze od profesora univerziteta? I dobijaju promociju i publicitet?

Iz citirane rečenice vidimo da je naglašavanje Radio Sarajeva stalo kod reči „velikosrpstvo“, te da nije obuhvatilo „velikosrbijanstvo“. Pretpostavio sam da su i urednici Radio Sarajeva, kao i ja, bili zbunjeni ovim metodološkim novumom – pravljenjem razlike između „velikosrpstva“ i „velikosrbijanstva“.

Međutim, kada sam pogledao šta još Lavić piše – recimo, polemiku s prof. Kecmanovićem na ovom portalu (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde) – shvatio sam u čemu je razlika: kada se Velika Srbija hoće napraviti iz Beograda, to je „velikosrbijanstvo“; a ako se pak pravi iz Banja Luke, to je „velikosrpstvo“.

Ova distinkcija, kako je uočio prof. Kecmanović, potrebna je Laviću da bi rat u BiH 1992-1995. okvalifikovao kao „velikosrbijansku agresiju“ došlu iz Beograda. Taj rat, naime, Lavić ne želi da vidi kao stvar bh. Srba, Hrvata i Bošnjaka, pošto on bh. Srbima hoće da odrekne politički i istorijski subjektivitet.

Za Lavića, naime, bh. Srbi čak nisu imali ni autentičnu želju da se otcepe od BiH i priključe Srbiji, zbog čega je izbio rat (tada bi se morao upotrebiti izraz „velikosrpska agresija“). Ne, Lavić već kroz sam pojam „velikosrbijanska agresija“ implicira da su bosanskohercegovač Srbi, kao i svi drugi Bošnjani, zapravo bili dobri i lojalni građani BiH, ali da su iz Srbije došli agresori, kako bi podbunili pravoslavne Bošnjane i izvršili genocid nad muslimanima.

Po Laviću, dakle, taj dobri pravoslavni živalj BiH zli nacionalisti iz Srbije „već stoljeće i po odvajaju od vlastite domovine i korijena (tj. od BiH – S. A), predstavljajući mu naracije o srpstvu kao staroj povijesti koja se mora krvlju odvojiti od vlastitog bosanstva“ (isticanje Radio Sarajeva).

Krvlju – znači genocidom. Zlo koje vlada u Srbiji Lavić ovako opisuje: „Miloševićev režim iz Srbije je organizirao i proveo genocid nad Bošnjacima u Bosni. Taj režim je 1990-ih pokrenuo negativne stereotipe o Bošnjacima i tako ih učinio predmetom mržnje nad kojim je `opravdano` izvršiti zločin. On do danas širi o Bosni negativne slike“.

Ovaj profesor FPN, očigledno, misli da Srbijom i dalje vlada „Miloševićev režim“ – iako je taj režim oboren pre 20 godina, a sam Milošević umro pre 14 godina. Istina, beogradska opozicija katkad galami da se današnja Srbija „vraća u devedesete“, ili da njom, kao i tad, vladaju „radikali i socijalisti“. Ali, ovde to gotovo svi doživljavamo kao politički folklor i propagandno penušanje. No, profesor Lavić izgleda ne. On, kao što vidimo, sasvim ozbiljno smatra da Srbija i dalje živi pod „Miloševićevim režimom“.

Šta još Lavić piše za današnju Srbiju? „Na razini svakodnevne srbijanske kulture, na svadbama i veseljima, sasvim je uobičajeno da se veliča genocidni čin nad Bošnjacima i da se prijeti Bošnjacima Sandžaka“.

U Srbiji je, dakle, „savim uobičajeno“ da ljudi na svadbama i veseljima veličaju genocid?

To je jedan apsolutno šovinistički kvalifikativ. Ne, to ne da nije „savim uobičajeno“ ovde, već se to dešava izuzetno retko, a i kada se desi nailazi na osudu.

Nedavno je, na Badnji dan, Sandžak pres objavio članak pod nazivom: „Zastrašujući snimak kruži društvenim mrežama“. Na priloženom snimku se vidi kako se igra uz stihove „Srebrenice tako si mi mila, dabogda se tri put ponovila; Oj Sjenice nova Srebrenice, oj Pazaru novi Vukovaru“.

Jamačno da je to bio izvor Lavićev tvrdnje da je u Srbiji „sasvim uobičajeno da se na svadbama i veseljima veliča genocid“.

Međutim, snimak je star sedam godina. Takvo „veselje“ je apsolutno osuđeno već tada i nije se više ponovilo. Jer, da jeste, i ono bi završilo na društvenim mrežama.

Pitam se: kakav je to profesor metodologije koji jedan slučaj – a neka je i deset – među desetinama hiljada, projektuje kao „sasvim uobičajen“ za celo društvo?

Štaviše, Lavić dalje piše da „pjesme koje se danas pjevaju po kafanama i veseljima, u kojima se slavi genocid nad Bošnjacima i prijeti novim, pokazuju do koje je razine ludačka infekcija nacizmom došla, kako se bjesnilo širi i obuzima svakodnevlje ljudi u Srbiji ili dijelovima Bosne“.

Opšta „infekcija nacizmom“ u Srbiji i Srpskoj? Da, upravo to tvrdi Lavić, smatrajući, dalje, da je „nacistička ideologija postala dominantna politika srpstva u 20. stoljeću“, te da vlada i danas Srbijom: „Srpski nacizam, o kojem je već jasno govorio R. Konstantinović, postao je metod i instrument vlasti, te se (u Srbiji) pokreće od režima do režima“.

Problem s „infekcijom nacizma“ u Srbiji je, piše još Lavić, prvenstveno to što srbijanska kultura „nije u stanju da se sama izliječi od njega“. Na drugom mestu on takođe kaže: „srpskom narodu danas treba nova politička kultura, ali pitanje je – ko će tu kulturu uvesti među Srbe?

U Srbiji, da se vratimo analiziranom tekstu, „bjesnilo je postalo vidljivo na svakom koraku“ (isticanje Radio Sarajeva), pri čemu je „bolest i kriza srbijanskog društva postala opasna za sve koji su u dodiru s tim društvom“. „Srpski nacizam“, naime, ugrožava „Albance, Bošnjake, Crnogorce i Hrvate“, koji se, „pošto se ne mogu posrbiti i asimilirati, onda ih se mora relegirati (izgnati – S. A) iz prostora i vremena kroz neki monstruozni zločin“. Zbog svega toga bi samo „ozbiljna hirurgija političkog uma trebala osloboditi (srpske – S. A) zombije opakog virusa“.

Da li razumete šta ovaj profesor poručuje?

1. Celo srpsko društvo, do nivoa svakodnevne kulture, inficirano je nacizmom.
2. Srbija smera da istrebi Albance, Bošnjake, Crnogorce i Hrvate.
3. Samo „ozbiljna hirurgija“ može da „osloboditi zombije“ – tj. Srbe – od „opakog virusa“ nacizma.
4. Ali, Srbija „nije u stanju da se sama izliječi od njega“.
5. Stoga, neko spoljatreba da uđe u Srbiju i „oslobodi zombije“, odnsno da izleči Srbe od „opakog virusa“.

Lavić u istom tekstu koristi izraze „pervertirani etnocentrizam“ i „pervertiranapovijesna situacija“, ne primećujući koliko ceo njegov pristup zapravo odiše pervertitskom paranojom: „Srbija hoće da nas uništi, stoga je mi moramo napasti i uništiti“.

Kao što uočava From (ovde 205), „dobar deo te (nacističke – S. A) propagande sačinjavaju paranoidne optužbe. Te optužbe uvek funkcionišu kao odbrana od razotkrivanja vlastitog sadizma ili rušilaštva. One se drže obrasca: upravo ti imaš sadističku nameru; ja sam stoga nevin”.

A Bloh objašnjava tipično nacističku „klevetničku laž“. Kod nje, „uspeh leži u tome da se ono što je čovek sam učinio ili planirao prebaci na neprijatelja (…): ‘Jevreji se prema esesovcima ponašaju drsko i bezobzirno’, stoga ponašanje esesovaca, inače puno obzira, daje sebi oduška tek na Jevrejima; komunisti u svom programu imaju mučilišta, koncentracione logore, otmicu žena i dece kao taoce; stoga i nacisti moraju da podižu mučilišta, zatvaraju žene i decu kao taoce, grade koncentracione logore, kako u Nemačkoj ne bi bilo mučenja, odvođenja taoca, koncentracionih logora” (ovde 106).

Pervertiranost Lavićeve pozicije vidi se i po tvrdnji da su Srbi, navodno, potčinjeni krivotvorini povijesti, dok je Lavić u stanju da sâm izrekne i ovakve povijesne istine:

• „Bosna nikada nije bila `jedna od srpskih zemalja`, a Tvrtko I Kotroman (…) nikada nije bio Srbin, niti je to neko bio iz bosansko-bošnjanske loze Kotromanića“
• „U Bosni u islam nisu ušli Srbi ili Hrvati – ne, pa to je jednostavno nemoguće! To su bili Bošnjani (…) krstjani koji su upravo doživljavali pogrom od ugarskih krstaša (1459). (…). Bošnjani su u Bosni prihvatili islam – to nisu bili `islamizirani Srbi`“.
• „Bošnjaci u Bosni su osnova iz koje su vremenom postali današnji Bošnjaci, bosanski Hrvati i bosanski Srbi“.
• „Srbiziranje bošnjačkog pravoslavnog naroda (…) počelo je 1863. godine. Tek poslije toga slijedi konstruiranje srpskog identiteta i ljudi se opredjeljuju za srpstvo“.
• „Od 1863. godine do danas traje taj strašni proces raskorjenjivanja bosanskih pravoslavaca, većine današnjih bosanskih Srba i njihovo mentalno-identitetno odvajanje od Bosne“.
• „Opravdano je pitati u Bosni – otkada ste prihvatili srpski identitet ili neki drugi? Otkada na bosanskoj zemlji živite posuđenu povijest?“

Ne treba biti poseban stručnjak za istoriju pa znati da ovakva Lavićeva fantastična „povijest“ protivreči kako istorijskim izvorima, tako i istraživanjima vrhunskih autoriteta – uključiv tu i muslimana.

• U istorijskim izvorima Srbi se na teritoriji današnje BiH pominju pre nego što je zabeleženo ime Bosna (Anali franačkog kraljevstva, 9. vek: „ad cuius adventum Liudewitus Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur“).
• I Porfirogenit (10. vek) i Letopis popa Dukljanina (12. vek) govore o tome da je rana Srbija bila razdeljena u dve pokrajine: Bosnu i Rašku (v. ovde 54-58; ovde 114). Bodin je na čelo Bosne postavio Stefana, a na čelo Raške Stefanovog brata Vukana; Stefan je prvi poznati vladar Bosne (ovde 9).
• Papa u pismu dubrovačkom nadbiskupu spominje Bosnu kao srpsku državu (ovde 148; 21). Ban Ninoslav u povelji Dubrovčanima stanovništvo svoje države naziva „Srbljima“ (ovde 8, 9-19). Ban Stefan II u ugovoru s Dubrovčanima 1333. g. (ovde 46) svoj jezik naziva „srpskim“.
• Tvrtko je sebe titulisao kao „kralj Srba i Bosne i Pomorja i Zapadnih zemalja“ („kralь Srьblѥmь i Bosnѣ i Pomoriю i Zapadnimь Stranamь“; recimo, u povelji Dubrovniku iz 1378. ili u darovnici Hrvoju Vukčiću, 1380); prvo je naziv naroda kojim Tvrtko vlada, a drugo su zemlje tog naroda; isto je i kod njegovih naslednika.
• U kapitalnom delu Islamizacija u BiH, koje je napisao Nedim Filipović (1915-1984), „najveći stručnjak za osmanski period (BiH) s ovih prostora“, na osnovu turskih izvora, pokazuje se da nema nikakvog brzog i masovnog prelaska krstjana/bogumila u islam, već da je reč o značajnom useljavanju pravoslavnih „Vlaha“ (iz Raške i Zete) na prostore u BiH prethodno ispražnjene od hrišćana, koji prihvataju islam i socijalne povlastice koje uz to idu, a njih sledi i deo preostalog starosedelačkog hrišćanskog stanovništva (pročitaj 85-117 ovde, 119-127 i 39-30 ovde).
• O tezi da Srba nije bilo u BiH pre 1863. smešno je uopšte raspravljati. Laviću je već savetovano da makar svrati u muzej Stare crkve u Sarajevu, u kom obilje dokumenata iz 17-19. veka „govore isključivo o srpsko-pravoslavnoj raji i čak imaju vezirovu ovjeru“, te da se svojim očima uveri kakav tačno identitet su, daleko pre 1863, imali njegovi „bosanski pravoslavaci“.

Mrzi me dalje da Lavićeve fantazije suočavam s elementarnim istorijskim činjenicama. Osećam se besmileno, kao da se, kako bih opovrgao Lavića, moram vratiti u prvi razred osnovne škole: Moma ima mamu. Mima ima mamu. Moma i Mima mâme mamu: „Mama, amo!“

Ali, ovakvo neznanje nije smešno. Spojeno s izrazitom malicioznošću, ono postaje opasno, ne samo za Srbe u BiH – koji se žele rasrbiti i svesti na „pravoslavne Bosance“, već i za nas u Srbiji, koje Lavić hoće da „oslobodi virusa“ tako što će ubiti „zombija“ u nama.

Pošto Srbija „nije u stanju da se sama izliječi“, likvidaciju zombija bi, po Lavićevim željama, uradio ko?

NATO?

Da se čovek naježi…

Oprema: Stanje stvari

(Sve o Srpskoj, 22. 1. 2020)