Писали су у Београд и тражили помоћ, посебно у вези са стопирањем продаје имовине. Понудили су да „по праву прече куповине“ откупе имања у власништву Срба, бивших комшија, родбине и пријатеља, али то није наишло на разумијевање
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК
У селу Сливово, ослоњеном на магистрални пут Приштина-Гњилане, удаљеном од Грачанице десетак километара, српство нестаје, гасе се оџаци, а по њивама нови власници Албанци засађују малињаке и аронију.
„Нестајемо. За годину-две у овом селу више неће бити живе српске душе. Остаће само гробље и остаци некадашње рудничке жичаре, који ће подсећати да је у нашем селу у неких 160 домаћинстава до 1999. године живело близу 1.000 Срба“, каже Миро Павић, бивши матичар и шеф Мјесне канцеларије у Сливову.
Уз општу продају по цијенама од највише 100 евра по ару, преостале мјештане Сливова забрињава то што је број ђака пао на свега пет, а од сљедеће школске године и на четири ученика.
„Људи одлазе. Село се гаси. Остало је укупно 12 српских кућа – свега 44 лица српске националности, углавном стараца“, наводи Павић за Срну.
Он напомиње да је десетак засеока угашено у Драговићима, Перовићима, Микинцима, Симићима… ту више нема ниједног Србина.
„Пре неки дан човек је продао седам хектара по цени од по 50 евра по ару. Не желе људи да их више било шта везује за родно село у коме су петнаестак година преживљавали ишчекујући да их бар неко од званичника државе Србије посети“, наводи Павић.
Срђан Станковић, један од млађих становника Сливова, тврди да село од рата 1999. године до данас нико није посјетио или бар примио к знању бројне дописе упућиване државним органима Србије, међународним мисијама на Косову и, посебно, људима који се баве истрагом злочина који су почињени над Србима.
Образлажући расељавање и пустошење Сливова, он наводи да су Албанци јуна 1999. године убили четворицу Симића и киднаповали Горана Маринковића.
„Иживљавање Албанаца је настављено. Силована је, а потом и опљачкана старица. Украдено је више десетина крава. Обијена скоро свака кућа и нема домаћинства коме Албанци из године у годину не чине штету на пољима засејаним пшеницом“, наводи Станковић и објашњава да ја узалудно ићи у полицију или КФОР.
Tренутно, у Сливову се држи једино махала Павићи, управо због одлучности Павића да опстану на своме – али ни тај дио села није повезан асфалтним путем и нема воду за пиће.
Писали су у Београд и тражили помоћ, посебно у вези са стопирањем продаје имовине. Понудили су да „по праву прече куповине“ откупе имања у власништву Срба, бивших комшија, родбине и пријатеља, али то није наишло на разумијевање.
„Испада да је боље да Албанцу продају по цени од 50 до 100 евра по ару него мени као Србину по цени увећаној за десет одсто од највише цене коју понуде Албанци“, каже Станковић, увјерен да су његове бивше комшије застрашене и уцијењене да ни по којој цијени не смију продати Србима.
Сливово је обишао Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак у привременој влади самопроглашеног Косова.
Мјештанима обећава да ће током љета бити асфалтиран пут до махале Павићи, те да ће до јесени бити сачињен списак свих домаћинстава која желе да се баве малинарством, као и да ће саднице бити бесплатно испоручене.
Извор: СРНА
Везане вијести:
Битка за Бинач – остају упркос свему
Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као да не постојим!
У Девет Југовића остало девет Срба
Храбра српска бака: Aлбанци ме терају али извор не дам!