СKУПШТИНА ЦРНЕ ГОРЕ СПРЕМНА ДА УKИНЕ И 13. ЈУЛ, ДАН УСТАНKА ПРОТИВ ФАШИЗМА

У Црној Гори, после брисања једног од најславнијих периода њене историје – херојске борбе црногорских јунака у Првом светском рату против Аустроугарске, уз претходно извојеване победе против дуговеког Отоманског царства, а у тим борбама црногорски народ поднео је огромне жртве, и после неки дан у Скупштини Црне Горе изгласане одлуке да се поништи одлука црногорске Скупштине о присаједињењу са Србијом и уласка у Kраљевину СХС, 1918. године – јављају се идеје да садашња Скупштина Црне Горе прогласи ништавним 13. јул 1941, Дан устанка црногорског народа против фашизма.

А све због жеље да се чим пре уђе у Европску унију. У коју су по заиста хитним и преким поступцима примљене земље које су биле на страни фашиста у Другом светском рату: уз Немачку и Италију, ту су Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Финска, Норвешка, Румунија, Бугарска, Хрватска…

Док државе јединих двају народа – Руса на једној и Срба и Црногораца на другој страни, који су одмах устали против фашизма и у односу на број становника поднели апсолутно највеће жртве у победи над том страшном авети 20. века, нису у том колу, односно у Европској унији. И, готово је сасвим сигурно да никад у то коло неће ни бити примљене. За разлику од Русије, Србија и Црна Гора упрежу се из петних жила како би што брже савладале тај пут који су горе наведене државе с лакоћом прошишале.

Али, све што вреди за Србију, за Црну Гору изгледа да неће вредети. Црна Гора је ушла, без референдума, у НАТО, па јој је пут у ЕУ много светлији. Да би тај пут био још просвјетљенији, да би се што пре стигло, почело је да се најпре одбацује све што је било када имало било какве везе са Србијом и српским народом. Иако су и Црногорци Срби, али с тим да су се неки одрекли припадања српском народу, одрекли се својих славних предака, своје историје. А све зарад тог пута… Kуда? У шта?

Да болесне амбиције једног диктаторског, кримогеног режима немају граница, живи је доказ владајући црногорски режим Мила Ђукановића. По свему судећи доживотног наизменичног председника Црне Горе и председника њене владе – онај ко понекад није у току, може лако да се збуни и да му – у навођењу тога шта је тог тренутка – замени те две функције.

Режим Мила Ђукановића почео је да мења историју црногорског народа, да брише поједине догађаје, датуме… Није први и једини у историји човечанства да то чини, да се то догађа. Па се сада могу чути гласови, мишљења, идеје… да се и 13. јул 1941, Дан устанка народа Црне Горе поништи. Да га Скупштина ове државе прогласи да није ни постојао, да се то није догодило. Може се лако десити да се Мусолинијеви фашисти, а Црна Гора је била окупирана од италијанских фашиста, прогласе за пријатеље, ослободиоце, имајући у виду управо изгласану одлуку о поништењу Скупштине, одржане 1918. године.

Може се такође десити да се донесе одлука да се Црногорци нису борили на Сутјесци, Тјентишту, да се никад нису борили против Немаца, Италијана, хрватских усташа, српских четника…

Може се десити да се Милован Ђилас, до 1953. године десна рука Јосипа Броза, прогласи искљичиво Србином… Може се свашта десити.

Kао што се може десити, али с много мање вероватноће него у Црној Гори, да немачки Бундестаг донесе одлуку и поништи Хитлера – није га ни било. Да донесе одлуку по којој 22. јуна 1941. године није било напада немачких фашиста на Совјетски Савез, да 6. априла 1941. године није било бомбардовања Београда и тако даље.

Свашта се данас у тој Европској унији и око ње може десити.

Данас по узору на Црногорце.

А сутра?

(Ј. Ш. Интермагазин)