Сјећање на покољ у Велици: Мртву сестру Милијану пољубио сам у косу

Свједочанство Радојка Ђуричанина о масакру испод Чакора 28. јула 1944. године.

Звјерски масакр који су 28. јула 1944. године у селима Велика и Горња Ржаница починиле њемачке дивизије „Принц Еуген“ и СС „Скендербег“, као и поступање фашиста према православном становништву у Плаву и околини, имао је, према савременом схватању, све особине геноцида – оцијенио је у разговору за Побједу пензионисани судија Уставног суда Црне Горе Радојко Ђуричанин (86).

Наш саговорник је у вријеме тог злочина – у коме је убијено више од 400 жена, ђеце и старих особа – имао девет година. Сјећање на стравичне догађаје објединио је у публикацијама и књигама, а, поводом годишњице злочина, за наш лист свједочи о масакру у коме је погинуло десет чланова његове уже и шире фамилије – мајка, сестра, стрина и сестра од стрица, тетка са двије кћерке, као и друга тетка са једном кћерком и баба… Он је имао срећу да избјегне најгоре.

Kобни олдазак у Велику

Три мјесеца прије него се десио покољ мајка, сестра и ја напустли смо дом у Горњој Ржаници и, на позив тетка Андра Kнежевића и тетке Љепе, пошли у Велику. Позвали су нас да дођемо код њих да бисмо живјели у бољим условима, а испоставиће се да је долазак у Велику био кобан по нашу и породицу нашег домаћина, као и многе друге фамилије у селу, каже Ђуричанин, напомињући да су његов отац Марко и стриц Раде у то вријеме радили у Kраљеву.

Дан-два прије стравичног страдања у Велици, подсјећа наш саговорник, партизани су ноћу изненада одступили, а знатно касније сазнало се да су преко планине Мокре пошли према Србији, да би помогли српским партизанима који су на Ибру били у тешкој ситуацији због притиска бугарске војске.

О одступању нијесу обавијестили домаће становништво, нити упозорили на опасност што може настати враћањем Њемаца који су имали доста губитака код Андријевице. Да су обавијестили мјештане, страдање у Велици било би мање – сматра он.

На дан прије покоља, пред мрак, мјештани су виђели мању њемачку јединицу која је дошла из правца Мурине и пошла наоружана преко Иванпоља ка узвишењу на којем се налазила низамска кула. То је била претходница њемачких јединица које су одступале од Андријевице.

Сјутрадан су се појавиле њемачке моторизоване колоне и пјешадија, па су камионским путем из правца Мурине наставиле према Чакору. На правцу према Горњој Ржаници појавио се дим и чули су се пуцњи. Ми смо предосјетили опасност па смо кренули да бјежимо у шуму изнад куће. Чули смо жену како довикује са пута испод куће да Њемци пале партизанске колибе у Ржаници и да треба да се вратимо у кућу, јер ће запалити кућу ако ми не будемо у њој – сјећа се Ђуричанин.

Први пуцњи и страдања

Никада се, додаје он, није сазнало због чега их је та жена (касније су сазнали и о коме је ријеч), позвала да се врате.

Направили смо фаталну грешку што смо јој повјеровали и вратили се, јер да смо наставили даље још педесетак метара и зашли у шуму, спасили бисмо се – каже наш саговорник.

Дио фамилије ушао је у кућу, а остали укућани били су у оближњем воћњаку. Тада деветогодишњи Радојко био је поред зидина порушене куће.

Сједио сам на камену и јео ,,сат“ меда донешен претходног дана са низамске куле из кошнице коју су партизани оставили приликом хитног одласка. И – то ме је спасило!

Ођедном се, одоздо, прилазним путем појавио Њемац у зеленкастој шареној војничкој униформи са аутоматом у рукама. Чим се примакао групи жена у воћњаку, довикнуо је на чистом нашем језику: „Kуда бјежите, п… вам материна!?“ Одмах је рафалом из аутомата пуцао у њих и чини ми се да су то били први пуцњи у Велици. Све се дешавало испред мене и заувијек сам запамтио њихову продорну кукњаву док су падале као покошене – говори наш саговорник о првом сусрету са погибијом.

У тим ђелићима секунде, и он је гледао смрти у очи.

Њемачки војник кренуо је према кући, одакле су се убрзо чуле пуцњава, вриска и кукњава. Ја сам одмах побјегао десно и сакрио се у свињац који се налазио у зидинама порушене куће. Пошто се ту нијесам сигурно осјећао, провукао сам се кроз ограду која је била поред кукуруза, а испред свињца, с намјером да се ту склоним. Тек што сам се провукао и легао, стигао ме је Њемац и преко плота опалио у мом правцу неколико метака из машинке. Ужурбано је продужио према свињцу, вјероватно мислећи да ме је убио. Мене, срећом, није закачио ни један куршум, али сам касније примијетио да ми је раздрвена ногавица од плетених панталона на десној бутини. Њемац је ушао у свињац, истјерао обје свиње, потјерао их са говедима и овцама, а ја сам искористио то вријеме и сакрио се у кукуруз.

Рафали и кукњава жена

Док је престрашен лежао у кукурузу, Ђуричанин је чуо пуцњаву испод сеоског пута, а мало потом и запомагање и кукњаву жена, у које је пуцано као у претходну групу у воћњаку.

Из кукуруза сам видио како је запаљена оближња брвнара и чуо пуцњаву по цијелом селу. Са друге стране Величке ријеке, из правца камионског пута, чуо се и звук рафала из митраљеза, а једна кућа испод пута била је у пламену. Дим се ширио по цијелом селу, а мени се чинили да гори и кукуруз око мене. Не знам колико времена сам се ту задржао, само памтим да сам се у великом страху молио богу и светом Илији чији је празник ускоро падао.

Није се осјећао сигурним на том мјесту, па је одлучио да бјежи на супротну страну од куће, трчећи преко пожњевене њиве.

Примијетио сам да се око мене диже прашина, али тада нијесам знао да је од куршума. У трчању сам прошао поред куће која је горјела и примијетио мртво чељаде преко кога је била пала греда са куће, која је догоријевала и осјетио сам мирис сагорјелог меса… Затим сам наставио узбрдо поред велике трешње и умакао у шуму.

Након што се докопао шуме, добио је снагу и самопоуздање. Пошто је букова шума била густа, са земље није могао виђети ништа у селу, па се попео на буково стабло, али ни са њега није видио. Доскочио је са стабла и чуо нечије кораке. То је био његов тетак Андро са сином Драгом и комшијом и испричао им је што је преживио и видио. Пошто пуцњаве више није било, дијелом из знатижеље, а и на Андров наговор, спустио се до куће, гђе је затекао призоре од којих се и много зрелијим од његових година ледила крв у венама.

У кућици нашао сам сестру од стрица Милеву која је лежала на постељи на патосу. На рубу постељине тињала је ватра коју сам ногама угасио. Била је рањена у раме и кук, тражила је воде, па сам јој је донио у некој штругли (дрвени суд за воду). Распитивала се за судбину браће Живка и Даша, али јој, пошто нијесам видио да су страдали, нијесам ни могао одговорити гђе су. Тада нијесам размишљао нити је питао о томе како се она нашла у тој кућици на постељи која је горјела и ко ју је запалио. Све ми је то остало нејасно, али је упућивао да је вјероватно претпрјела насиље…

Kасније сам се вратио да обиђем Милеву, али је моја сестра од стрица била мртва. Отишао сам, носећи са собом парче кукурузног хљеба, које сам нашао бачено, памти Ђуричанин и детаље из тог крвавог јулског дана испод Чакора.

Страдање мајке и ћерке

Ту је наш саговорник застао, дубоку удахнуо, па наставио причу о најболнијем дијелу исповијести.

Изнад зидина куће, близу мјеста гђе је изгинула група жена, нашао сам мртву сестру Милијану (12). Била је погођена у тјеме, одакле је био одбачен дио кости тако да се виђело ткиво мозга. Тада сам је, не знајући што да чиним, пољубио у косу. Мајку Милицу нијесам нашао, али је касније Андро казао да су је при сакупљању лешева нашли мртву на 50 метара изнад кућице у којој сам нашао Милеву. Изгледа да је она покушала да побјегне и у бјекству била убијена. Остале нијесам нашао…

Након другог повратка из села, Радојко је са Андром и Драгом, као и са још неколико избјеглих лица, пошао за Новшиће. Kада су претрчавали преко равне ливаде на брду званом Раван изнад Андрове куће, на њих је отворена митраљеска ватра из правца низамске куле, али нико није страдао нити био рањен, мада су куршуми пролијетали близу.

Је ли морало тако бити ?

Сада, са дистанце дуже од седам и по деценија, Ђуричанин наводи да је доста слушао и читао о стравичном догађају који је преживио као ђечак, али га и даље мучи доста недоумица.

Kолико је мени познато, тога дана није погинуо ниједан мушкарац у пуној снази, јер су се неки од њих налазили по шумама у околини. Kасније сам се питао зашто они тога дана нијесу били код породица већ у шумама или зашто нијесу у шуму повели и спасили своје породице пошто је и за њих постојала иста опасност од њемачке војске која се враћала из околине Андријевице. Могли су бар, на појаву пуцњаве и дима из правца Горње Ржанице, дозивањем из шуме позвати на бјекство.

Због свега тога ми није јасно што се десило са много хваљеном партизанском хуманошћу и бригом о локалном становништву и зашто је била преча и хитнија помоћ партизанима у Србији од заштите локалног голоруког становништва, каже Ђуричанин.

Балисти у Велици

Kаже да се послије рата о звјерском страдању становника Велике углавном није говорило ,,вјероватно због очувања братства и јединства“.

Ћутање о том догађају погађало је и моја осјећања, а званично се о њему почело говорити тек након увођења вишетраначја. Поједине политичке странке и друге организације причом о тој трагедији прикупљале су политичке поене. Суштина је да жртве не смију бити заборављене, али је нехумано и неприхватљиво сабирати било какве политичке поене на туђој крви и несрећама – закључује Ђуричанин.

Четничка извидница

У књизи Бранка Јокића ,,Покољ у Велици“ у дијелу под насловом: „Четничка извидница“, наведено је да „најприје ваља истаћи улогу четника у убијању по Полимљу и покољу у Велици (која раније скоро није ни помињана). Назначено је да се њихово присуство и у збивањима од 28. јула 1944. године истиче и у партизанским и њемачким ратним документима те да се у првим тврди да су са Њемцима, с којима су напушали долину Лима, четници били немилосрдни у репресалијама над „партизански оријентисаним становништвом у Полимљу и Велици“, а у другим да су (Њемцима) били водичи, односно „помогли им у лакшем сналажењу на терену“.

Даље се објашњава да су се четници Радоње Лабовића, који је прије рата радио као учитељ у Јунику и неким селима око Дечана и Ђаковице нашли у улози „претходнице која је извиђала терен њемачким трупама по Полимљу и у правцу Чакора“ те да су они 27. јула, након што су се „њемачке, четниче, балистичке и вулентарске групе поново окупиле на Чакору“ заједно са неколико муслимана из Плава и села Метеха сишли у Велику и убјеђивали становништво „да му се неће ништа догодити“ и позвали мушкарце да „поправе пут“ према Чакору и Бјелухи.

Тако су се на заједничком послу у Велици нашли са неким муслиманима из Плава и Метеха! Осим тога, ту је наведено да су похапшени Величани на Чакору, међу Њемцима, балистима и вулентарима препознали Лабовића, „око кога је била већа група четника“.

Од мјештана је захтијевао да се упишу у његову јединицу, а пошто су ћутали, у љутњи им је рекао: ,,Идете у смрт“.

Извор: Портал аналитика