Cjećanje na našeg oca Simu Budimira

Nisam imala ni 9 godina kada je tata odveden. Uvijek je govorio: „Ko tebe kamenom, ti njega hljebom“! čega se i ja pridržavam. Ali, na žalost za sva njegova dobra djela, završio je na svirep način.

Kada je ranjen na Ceru, u strašnim mukama od bolova, u snu mu se prikazala Sv. Petka. To jutro je pronađen. Dobio je u Rumuniji u gradu Jašir u crkvi Sv. Petke, plašt Sv. Petke i krst sa posvetom a Bugarskoj mošti Kuzme i Damjana. Zavjetovao se da će podići crkvu u Podbrdu kod Mrkonjića. Rat je učinio da se želja nije ostvarila i mama je te svetinje poklonila crkvi u Mrkonjiću gdje se i danas nalaze. Nisam stigla da uslikam svetinje, ali plašt Sv. Petke je na desnoj strani zida od oltara.

Tata je imao veliku želju da otvori stočarsku zadrugu, ali mu Mačekovci nisu dali. Bio je plemenit a njegova dobrota se ogledala kod rođaka, prijatelja i svih…

Pomagao je i šakom i kapom, preko Privrednika, Prosvete, Bede, poljoprivrednika i dr. Nije gledao na vjeru, njemu je bio važan čovjek.

Njegovom zaslugom, zasađen je divan drvored u Bjelajcu, 7 km jabuka, a koji je posječen postavljanjem asfalta. Poljoprivreda, stočarstvo, ratarstvo, peradarstvo, pčelarstvo… Svemu je tata udario temelj. Pčelarstvu nije dao temelj samo u Mrkonjiću već i u okolnim opštinama. Čak u D. Vakufu, Pero Popović, dobar domaćin, pričao mi je da je prve košnice dobio od tate.

Jedna interesantna priča, koju moram napisati. Tata je iz Beča donio košnicu djedu Đuri, koja je dnevni prinos meda, prikazivala na vagi.

Tata je na našoj zemlji jednom siromahu podigao spomenik, na putu Podbrdo-Podrašnica. Ta zemlja nam je kasnije oduzeta.

Teško mi je da pišem koliko je volio porodicu – djecu, mene, plakala bi i zalila suzama.

Mogu samo reći da sam u ovoj tuzi srećna jer se konačno otkrilo mjesto njegovog stradanja, Jadovno.

Melisa Budimir

Šipovo, 10.05.10.g.

Vatrogasno društvo Mrkonjić Grada (negde polovinom tridesetih godina)

Humanitarno društvo „Beda“ osnovano od strane Sime Budimira. Svaki prvi dan Božića, organizovan je ručak za sirotu djecu, koju je takođe i oblačio. Mrkonjić Grad, 7. januar 1934.

Simo Budimir, Predsjednik skupštine opštine Mrkonjić Grad 1933.

Obučena deca Društva „Beda“ – 07. januar 1934.

Simo Budimir kao pripadnik skijaškog odreda austrijske vojske

Melisa Budimir – parastos ocu Simi na Jadovnu, jun 2010.

SIMO ĐURE BUDIMIR

Biografija

Simo Đure Budimir rođen je Mrkonjić Gradu 1889. godine. Otac Đuro, poljoprivrednik, povremeno je radio kao trgovac ili gostioničar, ali je često propadao, pa se poglavito bavio zemljoradnjom, Majka Jovanka, domaćica.

Simo je završio osnovnu školu u Varcar Vakufu, kako se ranije zvao Mrkonjić Grad. Stručnu ekonomsku školu završio je u mestu Gedele kod Budimpešte. Posle toga postavljen je za sreskog ekonoma u Mrkonjić Gradu.

Ne znam u kojim je sve ratovima učestvovao, a posebno ne znam gde je bio u vreme balkanskih ratova i u Prvom svetskom ratu do bitke na Ceru, gde je ranjen. Međutim, ja posedujem odluku Zemaljske vlade u Sarajevu od 3. IX. 1915. godine kojom mu se određuje godišnja mirovina u iznosu od 144 kune i „ranjeni doplatak“ u iznosu od 96 kuna počev od 1.VIII. 1915. godine. Znam da je pre Balkanskih ratova bio u austrijskoj vojsci, u skijaškim odredima, jer imam takvu njegovu fotografiju. Takođe je u neko to vreme sa ocem radio u nekim bugarskih rudnicima, odakle se vratio pravo u Srbiju.

Znam da je aktivno učestvovao u oslobodilačkim pokretima u Srbiji, jer je bio izrazito srpski orijentisani nacionalista. Od oca je nasledio, verujem, antiaustrijsku borbenost, jer mu je i otac, kao trgovac koga su kako je tvrdio „maltretirali“, i koji je stalno tužakao opštinske austrijske vlasti i zbog toga išao i u Sarajevo i u Beč kod ministra Revaja.

Bio je pripadnik nekih srpskih komitskih odreda, a u odredima Vojislava Tankosića bio je vodnik. Pre toga bio je u odredima Vojina Popovića i Babunskog.

Aktivan je učesnik bitke na Ceru. Tu je toliko teško ranje da ga njegov odred nije uspeo ni da izvuče iz bitke, pa su ga zarobile austrijske jedinice. Austrijanci su ga ranjenog prebacili u AUSTRIJU, ali kada su doznali da je pripadao Tankosićevim odredima sudili su mu i osudili na smrt. Zahvaljujući nekim srećnim okolnostima, u kojima je glavnu ulogu imao jedan Čeh /čini mi se lekar/, moj otac je uspeo da pobegne iz zatvorske bolnice upravo uoči izvršenja smrtne kazne, spase se i preko Italije vrati se u Bosnu, mislim nekako uoči samog oslobođenja i kraja Prvog svetskog rata.

Posle ovog rata Simo Budimir se u svim oblastima gde je radio posvetio ekonomskom, kulturnom i socijalnom podizanju i razvoju svoga kraja. Ponovo je bio sreski ekonom, zatim dva puta predsednik mrkonjićke opštine, a 1935. godine na parlamentarnim izborima na listi Bogoljuba Jevtića izabran je za narodnog poslanika sreza Mrkonjić Grad. Na izborima 1938. godine nije bio ponovo izabran, pa je posle toga ponovo bio upravnik rasadnika sve do Drugog svetskog rata.

Za svoje učešće u ratu dobio je tzv. dobrovoljačku zemlju u Opovu kod Pančeva, koju je zamenio za zemlju na Rogoljima, blizu Mrkonjića. Nosilac je nekoliko ratnih odlikovanja, kao i, kasnije, Ordena Sv. Save.

Kao predsednik opštine i narodni poslanik veoma se posvetio, kako napred rekoh, kulturnom, socijalnom i ekonomskog podizanju mrkonjićke opštine i stanovništva. Iza njega su ostali značajni uspesi i rezultati u razvoju naročito poljoprivrede i stočarstva, uvođenja rasne stoke, seoski vodovodi i česme, seoski putevi, drvoredi sa voćem pored puteva. Takođe je mnogo doprineo zadružnom organizovanju mrkonjićkih zanatlija. Mrkonjić je inače poznat po zanatstvu, naročito kosama poznatim pod imenom „Varcarke“. Bio je osnivač humanitarnog društva „Beda“ iz čijih fondova su školovana najsiromašnija deca, a svakog Božića potpuno je oblačio 40 do 50 siromašnih dečaka i devojčica iz osnovnih škola u gradu i sa sela. Aktivno je učestvovao u mrkonjićkom kulturnom i pevačkom društvu.

Možda treba pomenuti i to da se Simo Budimir kao poslanik u Skupštini najaktivnije borio protiv konkordata i glasao protiv Zakona o prihvatanju konkordata. Zbog toga je izbačen iz svoje poslaničke stranačke grupe. Njemu i nekolicini krajiških poslanika, koji su takođe glasali protiv konkordata, priređen je u Banja Luci veličanstven doček na železničkoj stanici. Ljudi su ih nosili na rukama kroz centar grada.

Odmah na početku Drugog svetskog rata, ni mesec dana po osnivanju Nezavisne države Hrvatske, Simo Budimir je prvi Srbin kojeg su uhapsili lokalni ustaški čelnici – 10. maja 1941. godine. Već sutradan odveden je u Crnu kuću u Banja Luci. U julu je odveden iz Crne kuće i ja sam dobio njegovu dopisnicu, poslanu iz Zagreba (sadržaj pisan njegovom rukom a moja adresa nekim drugim rukopisom) u kojoj kaže da ih vode u Liku. Više ništa nismo čuli o njemu, a smatramo da je kao i drugi ubijen i bačen u neku jamu, kao što je Jadovno. Ni moj stric, Simin brat, Milan Budimir, profesor univerziteta u Beogradu, koji je bio dobar i prijatelj sa tadašnjim ustaškim funkcionerom Milom Budakom, nije uspeo da Simu preko Budaka spase.

U 1925. godini oženio je Jelisavetu Čebedžić, takođe iz Mrkonjić Grada, sa kojom je imao četvoro dece: Velimira /1926./, Svetomira /1929,/, Melisu /1931./ i Smiljku /1941./

U Beogradu, 10. septembra 2001.

Velimir Budimir

Link: O Simi Budimiru na Wikipedia