Cјећање на нашег оца Симу Будимира

Нисам имала ни 9 година када jе тата одведен. Увиjек je говорио: „Ко тебе каменом, ти њега хљебом“! чега се и jа придржавам. Али, на жалост за сва његова добра дjела, завршио jе на свиреп начин.

Када jе рањен на Церу, у страшним мукама од болова, у сну му се приказала Св. Петка. То jутро jе пронађен. Добио jе у Румуниjи у граду Јашир у цркви Св. Петке, плашт Св. Петке и крст са посветом а Бугарскоj мошти Кузме и Дамjана. Завjетовао се да ће подићи цркву у Подбрду код Мркоњића. Рат jе учинио да се жеља ниjе остварила и мама jе те светиње поклонила цркви у Мркоњићу гдjе се и данас налазе. Нисам стигла да усликам светиње, али плашт Св. Петке jе на десноj страни зида од олтара.

Тата jе имао велику жељу да отвори сточарску задругу, али му Мачековци нису дали. Био jе племенит а његова доброта се огледала код рођака, приjатеља и свих…

Помагао jе и шаком и капом, преко Привредника, Просвете, Беде, пољопривредника и др. Ниjе гледао на вjеру, њему jе био важан човjек.

Његовом заслугом, засађен jе диван дрворед у Бjелаjцу, 7 км jабука, а коjи jе посjечен постављањем асфалта. Пољопривреда, сточарство, ратарство, перадарство, пчеларство… Свему jе тата ударио темељ. Пчеларству ниjе дао темељ само у Мркоњићу већ и у околним општинама. Чак у Д. Вакуфу, Перо Поповић, добар домаћин, причао ми jе да jе прве кошнице добио од тате.

Једна интересантна прича, коjу морам написати. Тата jе из Беча донио кошницу дjеду Ђури, коjа jе дневни принос меда, приказивала на ваги.

Тата jе на нашоj земљи jедном сиромаху подигао споменик, на путу Подбрдо-Подрашница. Та земља нам jе касниjе одузета.

Тешко ми jе да пишем колико jе волио породицу – дjецу, мене, плакала би и залила сузама.

Могу само рећи да сам у овоj тузи срећна jер се коначно открило мjесто његовог страдања, Јадовно.

Мелиса Будимир

Шипово, 10.05.10.г.

Ватрогасно друштво Мркоњић Града (негде половином тридесетих година)

Хуманитарно друштво „Беда“ основано од стране Симе Будимира. Сваки први дан Божића, организован jе ручак за сироту дjецу, коjу jе такође и облачио. Мркоњић Град, 7. jaнуар 1934.

Симо Будимир, Предсjедник скупштине општине Мркоњић Град 1933.

Обучена деца Друштва „Беда“ – 07. jануар 1934.

Симо Будимир као припадник скиjашког одреда аустриjске воjске

Мелиса Будимир – парастос оцу Сими на Јадовну, jун 2010.

СИМО ЂУРЕ БУДИМИР

Биографиjа

Симо Ђуре Будимир рођен jе Мркоњић Граду 1889. године. Отац Ђуро, пољопривредник, повремено jе радио као трговац или гостионичар, али jе често пропадао, па се поглавито бавио земљорадњом, Маjка Јованка, домаћица.

Симо jе завршио основну школу у Варцар Вакуфу, како се раниjе звао Мркоњић Град. Стручну економску школу завршио jе у месту Геделе код Будимпеште. После тога постављен jе за среског економа у Мркоњић Граду.

Не знам у коjим jе све ратовима учествовао, а посебно не знам где jе био у време балканских ратова и у Првом светском рату до битке на Церу, где jе рањен. Међутим, jа поседуjем одлуку Земаљске владе у Сараjеву од 3. ИX. 1915. године коjом му се одређуjе годишња мировина у износу од 144 куне и „рањени доплатак“ у износу од 96 куна почев од 1.ВИИИ. 1915. године. Знам да jе пре Балканских ратова био у аустриjскоj воjсци, у скиjашким одредима, jер имам такву његову фотографиjу. Такође jе у неко то време са оцем радио у неким бугарских рудницима, одакле се вратио право у Србиjу.

Знам да jе активно учествовао у ослободилачким покретима у Србиjи, jер jе био изразито српски ориjентисани националиста. Од оца jе наследио, веруjем, антиаустриjску борбеност, jер му jе и отац, као трговац кога су како jе тврдио „малтретирали“, и коjи jе стално тужакао општинске аустриjске власти и због тога ишао и у Сараjево и у Беч код министра Реваjа.

Био jе припадник неких српских комитских одреда, а у одредима Воjислава Танкосића био jе водник. Пре тога био jе у одредима Воjина Поповића и Бабунског.

Активан jе учесник битке на Церу. Ту jе толико тешко рање да га његов одред ниjе успео ни да извуче из битке, па су га заробиле аустриjске jединице. Аустриjанци су га рањеног пребацили у АУСТРИЈУ, али када су дознали да jе припадао Танкосићевим одредима судили су му и осудили на смрт. Захваљуjући неким срећним околностима, у коjима jе главну улогу имао jедан Чех /чини ми се лекар/, моj отац jе успео да побегне из затворске болнице управо уочи извршења смртне казне, спасе се и преко Италиjе врати се у Босну, мислим некако уочи самог ослобођења и краjа Првог светског рата.

После овог рата Симо Будимир се у свим областима где jе радио посветио економском, културном и социjалном подизању и развоjу свога краjа. Поново jе био срески економ, затим два пута председник мркоњићке општине, а 1935. године на парламентарним изборима на листи Богољуба Јевтића изабран jе за народног посланика среза Мркоњић Град. На изборима 1938. године ниjе био поново изабран, па jе после тога поново био управник расадника све до Другог светског рата.

За своjе учешће у рату добио jе тзв. добровољачку земљу у Опову код Панчева, коjу jе заменио за земљу на Рогољима, близу Мркоњића. Носилац jе неколико ратних одликовања, као и, касниjе, Ордена Св. Саве.

Као председник општине и народни посланик веома се посветио, како напред рекох, културном, социjалном и економског подизању мркоњићке општине и становништва. Иза њега су остали значаjни успеси и резултати у развоjу нарочито пољопривреде и сточарства, увођења расне стоке, сеоски водоводи и чесме, сеоски путеви, дрвореди са воћем поред путева. Такође jе много допринео задружном организовању мркоњићких занатлиjа. Мркоњић jе иначе познат по занатству, нарочито косама познатим под именом „Варцарке“. Био jе оснивач хуманитарног друштва „Беда“ из чиjих фондова су школована наjсиромашниjа деца, а сваког Божића потпуно jе облачио 40 до 50 сиромашних дечака и девоjчица из основних школа у граду и са села. Активно jе учествовао у мркоњићком културном и певачком друштву.

Можда треба поменути и то да се Симо Будимир као посланик у Скупштини наjактивниjе борио против конкордата и гласао против Закона о прихватању конкордата. Због тога jе избачен из своjе посланичке страначке групе. Њему и неколицини краjишких посланика, коjи су такође гласали против конкордата, приређен jе у Бања Луци величанствен дочек на железничкоj станици. Људи су их носили на рукама кроз центар града.

Одмах на почетку Другог светског рата, ни месец дана по оснивању Независне државе Хрватске, Симо Будимир jе први Србин коjег су ухапсили локални усташки челници – 10. маjа 1941. године. Већ сутрадан одведен jе у Црну кућу у Бања Луци. У jулу jе одведен из Црне куће и jа сам добио његову дописницу, послану из Загреба (садржаj писан његовом руком а моjа адреса неким другим рукописом) у коjоj каже да их воде у Лику. Више ништа нисмо чули о њему, а сматрамо да jе као и други убиjен и бачен у неку jаму, као што jе Јадовно. Ни моj стриц, Симин брат, Милан Будимир, професор универзитета у Београду, коjи jе био добар и приjатељ са тадашњим усташким функционером Милом Будаком, ниjе успео да Симу преко Будака спасе.

У 1925. години оженио jе Јелисавету Чебеџић, такође из Мркоњић Града, са коjом jе имао четворо деце: Велимира /1926./, Светомира /1929,/, Мелису /1931./ и Смиљку /1941./

У Београду, 10. септембра 2001.

Велимир Будимир

Линк: О Сими Будимиру на Wikipedia