Sine! Ratniče! Ženo! Majko! Ima Boga i za nas Srbe.

Javio se. Više nismo sami, sjedinjeni smo s Bogom.

Na koridoru negde kod Modriče.

Mlad, pokušavam sve ali osećam da ga gubim a on me smireno pita: Doktore Srbijanac na koju je stranu Beograd ?

Tamo junače, pokazujem rukom.

Okreni me Doktore tamo, hoću da umrem gledajući u Srbiju.

Radio sam kao lud, kao natčovek. Verovatno sam od samog Boga crpeo snagu. Od Srpstva kroz vekove punio sam se silinom i moći.

Krv i smrt, vrisak tuge, hropac odlazećih duša, i opet, radost pobede nad smrću.

Zahvalnost najbližih, zahvalan pogled spašenog, upijali su se u moju dušu.

Sine! Ratniče! Ženo! Majko! Ima Boga i za nas Srbe.

„Doktore, ljudino, Bog pa ti! „

A opet, kad mi ode drag borac, dete, čovek, vrisnem: „Ima li te, Bože?! Postojiš li?! Zašto mi ode borac iz Neđarića baš na Božić u dva ujutro?!

Bože, ti se rodi, zašto uze njega?! Ima li te?!

Sećam se Svetog Nikole 1992. godine – tri teška ranjenika, tri dečaka, sva tri umiru. Ne možemo da im pomognemo.

Zašto Sveti Nikola?! Moja slavo! Zašto baš ti?!

A onda Sveti Jovan ’93, Sveti Nikola ’93. i Božić ’94. Pobede nad smrću, radost.

Otpisani preživeše. Svi viču… čudo, čudo se desilo! „Ti si, doktore, Bog!“ Ne, ne, ima Boga.

Došao je, sišao na zemlju, među Srbe, sa svim svojim apostolima. Smilovao se našoj patnji, molitvama, našim žrtvama i pravednoj borbi. Javio se. Više nismo sami, sjedinjeni smo s Bogom.

Izvor: Odlomak iz Dnevnika ratnog hirurga dr Miodraga Lazića