Симболи венчања Истока и Запада

Чак и та државност ниjе до краjа остварена, а друго ниjе дониjела нешто што би човjеку омогућило личну срећу, тако да смо овдjе пред jедним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Као епископ, овдjе примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осjећам ту жудњу за нечим стабилним, што се не миjења, што чува неке људске вриjедности и врлине без поговора, да не могу да се миjењаjу са временом. 

Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викарни епископ патриjарха српског у Пећкоj патриjаршиjи, изабран jе за личност године већином гласова чланова уредништва недељника „Време“. Критериjум за награду jе, као и претходних година, позитиван допринос унапређењу друштвених институциjа у jавном интересу.

Колегиjум недељника „Време“ сматра да jе епископ липљански Јован, радећи у тешким условима, независно од дневне политике и испод радара медиjа, током 2012. године покренуо низ важних активности коjе су унапредиле и прошириле деловање Пећке патриjаршиjе, важне духовне и културне српске институциjе. Као секретар Одбора за Косово и Метохиjу Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве, руководио jе канцелариjом одбора у Пећкоj патриjаршиjи. У оквиру делатности Канцелариjе, поред унапређења библиотечког фонда Патриjаршиjе, основани су и архив Косова и Метохиjе, у коме се прикупљаjу материjална и нематериjална историjска и културна баштина Косова и Метохиjе, као и истраживачки центар где се организуjу конференциjе, истраживачки проjекти и друге активности коjи су ове године имали значаjан одjек у међународноj стручноj и заинтересованоj jавности.

Метохиjска земља, зелена и црна, тек узорана, пружа се до хоризонта коjи обрубљуjу планине под снегом. Албанска и много ређа, српска насеља дуж пута лако се разликуjу. У српским нема застава. Поред срушених кућа од коjих су остали зидови понегде су никле нове, типске, jош увек неомалтерисане. У албанским насељима такође jе пуно нових кућа, много већих, углавном голих спољашњих зидова. Виjоре се црвене заставе са црним орлом и оне са пругама и звездицама, америчке, споменици палим хероjима ОВК су на сваком кораку.

Заjедничко за албанска и српска насеља су гомиле смећа поред путева, корита потока и река начичкана су незамисливом количином пластичних кеса и отпадака, коjа jош више боду очи под огољеним зимским дрвећем. У оштром контрасту са плодном земљом, опори укус немаштине осећа се свуда.

Недалеко од последњих кућа у Пећи jе пункт КФОР-а, на коме словеначки воjник проверава долазећа возила. На месту где се Руговска клисура руши у долину, око пута коjи се наслања на зидове Пећке патриjаршиjе стоjе бодљикава жица и наслагани џакови са песком.

На Косову и Метохиjи, црква има улогу не сасвим схватљиву народу изван тих простора, чини се помало уморном од вишедецениjских прича о косовским проблемима и посебностима. На пример, Пећка патриjаршиjа jе духовни центар, али и место на коме се помаже у решавању земаљских проблема – социjалних, емотивних, комуналних, приватних. Још и више, црква jе гарант опстанка на просторима где се тешко траjе, на коjима стварност, по речима епископа липљанског Јована, „до подне подсjећа на Апокалипсу данас, од подне на Ало ало„.

У jедном дану, епископ липљански разговара о враћању некадашњег ловачког дома Патриjаршиjи, плановима за његову обнову коjима би десетак људи добило посао без кога нема ни нормалног живота, проблемима повратника у селу Љевоша, подели божићних пакетића за децу, и о томе коме ће отићи помоћ коjу jе за jедну породицу упутио Србин из Аустралиjе…

Епископ липљански Јован jе патриjархов викар коjи представља и заступа патриjарха у Пећкоj патриjаршиjи. Он jе и секретар Одбора за КиМ Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве, и руководи Канцелариjом Одбора у Пећкоj патриjаршиjи. У оквиру Канцелариjе су библиотека, архив, истраживачки центар, а Канцелариjа jе током прошле године покренула низ немерљиво важних активности за садашњи и будући живот Патриjаршиjе (види антрфиле „Библиотека, архив, истраживачки центар“). „Црква се бори за живе храмове, празни зидови не значе ништа. Пећка патриjаршиjа jесте Пећка патриjаршиjа ако остваруjе своjу функциjу, макар диjелом, да буде престоница српске цркве, ако људи око ње живе и ако она богослужбено живи. Онда она остаjе оно што стварно jесте“, каже епископ липљански.

„Једна од идеjа приликом стварања Канцелариjе Одбора за КиМ била jе да се она устали као стабилна, чврста институциjа коjа ће бити присутна у Пећкоj патриjаршиjи и на Косову и Метохиjи. Народ jе jош од почетка осамдесетих осjећао и изражавао потребу да светиње и света мjеста на Косову не буду само симболи у мученичкоj провинциjи него да буду реална, живећа мjеста у главноj струjи живота народа у цjелини.“

КОСОВО, АПОКАЛИПСА: Епископ Јован каже да jе на Косово и Метохиjу долазио више пута током деведесетих година, црквеним пословима као монах, али да jе 1998. година била посебна. наставак „Били смо тамо испред Радио Светигоре, радиjа Митрополиjе црногорско-приморске. Иза тога jе било дубоко увjерење тадашњег главног уредника Радиjа Славка Живковића и моjе да смо просто дужни да дођемо на Косово у таквом тренутку. Био jе краj августа ‘98. Нисмо знали ни jедан ни други да ћемо се обрести у много тежоj ситуациjи већ jуна наредне године.

Тог jуна, када jе НАТО ушао на Косово, спремао сам се да кренем на Свету гору. Послиjе свега што се издешавало, некако jе било потребе да човjек оде и просто олакша душу тиме што ће да се сакриjе у светогорске стазе и богазе, и да се моли Богу. Међутим, у том тренутку су већ на Косову били блаженопочивши патриjарх Павле, митрополит Амфилохиjе и владика Атанасиjе, jер ствари на Косову почеле су да се збиваjу потпуно супротно од онога што смо очекивали.

У Босни су тадашњи ИФОР и потоњи СФОР стали између двиjе стране тако да ниjе завладао хаос. На Косову и Метохиjи из неког разлога КФОР ниjе стао између двиjе стране и од самог почетка jе његова функциjа била потпуно неjасна. Имате код Тима Џуде у његовоj књизи Косово, Wар анд Ревенге, он jе улазио у провинциjу са Французима и видио jе како маса jедноставно пали, пљачка. Питао jе француског официра: ‘Како jе могуће да се ово збива?’ ‘Дозвољено им jе да пљачкаjу’, добио jе одговор. Мислим да jе приликом уласка КФОР-а на Косово и Метохиjу заиста почињен огроман злочин. За вриjеме КФОР-овог мандата таj огроман броj људи се иселио са Косова и Метохиjе, а ту jе било 60.000 воjника НАТО-а, коjима као што знамо ниjе приjетила никаква опасност од Воjске Југославиjе.

Оно што смо затекли овдjе ‘99. личило jе заиста на праву апокалипсу. Апокалипсу нашу, истовремено и албанску, и апокалипсу неког свиjета коjи jе себе називао цивилизованим и коjи jе тобож био ту да донесе мир. Нашу – jер нисмо изашли са Косова баш чистог образа, албанску – зато што су се они пониjели тако како су се пониjели, а апокалипсу овог свиjета зато што jе он краjње лицемjерно присуствовао jедном злочину, био у могућности да заведе ред и мир, а све jе учинио да тог мира и реда не буде.“

КОСОВО, ДРУГИ ПУТ: У првом периоду, епископ Јован jе био на Косову од 1999. до 2003. и одласка за Јерусалим, мада каже да jе и из Јерусалима често долазио у Пећ.

„Овдjе сам се у новоj улози вратио након свог избора за епископа липљанског маjа 2011, затекавши Косово и Метохиjу у много чему и различито и слично у односу на вриjеме када сам овдjе први пут боравио. Слично утолико што jе очигледно да се преко КиМ преламаjу далеко већи процеси, то jе на краjу и његова судбина, и 1389. године и касниjе кроз историjу. Преко нашег народа у XX виjеку су се преламали огромни свjетски догађаjи и то jе банална чињеница: од почетка и краjа Првог свjетског рата до тога да jе Хитлерова инвазиjа на Југославиjу имала и те како значаjне посљедице на судбину Другог свjетског рата, па се и у овом тренутку дешава нешто слично.

Што се тиче разлика, постоjе видљиве и мање видљиве ствари. Видљиво jе да jе улога КФОР-а далеко од оне коjу jе имао у свом првом периоду, видљива jе разлика и у квалитету КФОР-а. КФОР jе сада jедно мало друштво коjе ових дана непрекидно наjављуjе да би они повукли своjу стражу око Патриjаршиjе. Један дио КФОР-а jе у томе веома упоран, међутим онда се поставља питање: ако не чувате Патриjаршиjу и Дечане, коjа jе онда ваша улога? Боjим се да код jедног диjела КФОР-а, а то jе онаj исти дио коjи се jако лоше показао 2004. године, постоjи jедна инверзна идеjа: ‘Хаjде да се понашамо као да jе све у реду, па ће онда ствар постати у реду’. Хаjде да повучемо стражу око Патриjаршиjе, па ће онда некако и ситуациjа да се прилагоди нашоj идеjи, ваљда нико неће дирати Патриjаршиjу. То ниjе нова идеjа, она jе била овдjе на терену и 2001. и 2002. године, и показуjе само колико jе политика у стању да утиче на реалност. Политика ствара виртуелну реалност и онда вас тjера да у њу вjеруjете и тешко вама ако не вjеруjете, као оноj пословичноj жени из Његоша, ако не повjеруjе мужу да jе со сиjао.

Рекао бих да постоjи увjерење код Албанаца с коjима разговарам да су и они били инструментализовани од стране међународне заjеднице, и да на краjу оно што су добили ниjе баш остварење снова. Прво, тешко се живи, огромна jе незапосленост. Друго, живот jе постао много нестабилниjи, сложениjи, старе вриjедности коjе су чиниле стабилност jедног некада веома конзервативног и традиционалног друштва се губе, и умjесто њих ниjе дошло нешто ново што би можда то друштво трансформисало али задржало стабилност, до коjе jе албанском народу веома стало. Коначно, људи су схватили да су међусобно посвађани, да су међусобно под грлом jедан другом, а то не може тако, нико не може тако да живи.

Четврто, чак и та државност коjа jе обећана и донекле остварена, у сваком случаjу власт на териториjи коjа jе остварена, прво ниjе до краjа остварена, а друго ниjе дониjела нешто што би човjеку омогућило личну срећу, тако да смо овдjе пред jедним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Та ситуациjа само обнавља улогу православне цркве као некога ко даjе стабилност, ко ту траjе, ко има љубави према свакоме и чиjа се одговорност заиста протеже на свакога. Као епископ, овдjе примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осjећам ту жудњу за нечим стабилним, што се не миjења, што чува неке људске вриjедности и врлине без поговора, да не могу да се миjењаjу са временом. Мислим да то страшно погађа свакога овдjе.“

РАНЕ ГОДИНЕ: Јован Ћулибрк jе рођен 16. априла 1965. у Зеници, како каже, случаjно, да би породица потом живела пет година у Травнику, чему захваљуjе jедну дозу блискости са централном Босном коjа jе касниjе преживела сусрет са Босанском Краjином.

„Риjеч jе о два посебна менталитета. То вам jе као разлика између Кочића и Ћопића на jедноj страни и Андрића на другоj. Има она добра шала за Црногорце како утврђуjу идентитет, изнесе вам породично стабло и каже: ‘Нађи се ође.’ Краjишник вам да Орлови рано лете и каже: ‘Нађи се овдjе.’ Сва срећа, Ћулибркâ код Ћопића има довољно.“

Основну и средњу школу завршио jе у Градишци. „По музици сте бирали друштво, оно се формирало на томе ко шта слуша. Почело jе то у петом разреду основне школе, и било jе споjено са много читања, наjвише ‘Џубокса’. Специфично jе да jе код нас читање почесто претходило слушању, читали сте о стварима коjе jош нисте чули или нисте могли чути. Занимљиво jе како та нехотична вjежба створи jедан маjндсет, посебно чуло. Сjећам се када сам отишао у манастир, тада jе био и рат, одвоjите се од свиjета и не пратите толико ствари, само овлаш. Онда сам чуо све више за Нирвану, читао сам о њима и увече сам у Богословиjи радио нешто а био jе укључен радио и ишла jе нека пjесма. Помислио сам: ‘Аха, ово би требало да jе та Нирвана’, и то jе била Цоме Ас Yоу Аре. Препознао сам jе на основу читања, али то су дуге године искуства, jер читаjући ‘Џубокс’ могли сте многе ствари само да замислите, а не да чуjете, поготово ако одрастате у градићу у Босанскоj Краjини.

Тих година у Југославиjи музика jе везивала људе без обзира на мjесто гдjе су се родили, без обзира на границе Југославиjе, не унутрашње, вањске. Сjећам се да jе пролазио некакав Енглез, откуд се он обрео у Градишци Бог зна, али с њим смо разговарали као са било коjим нашим познаником jер jе тема била музика, и ништа друго нас код њега ниjе ни занимало. Ја се све време чудим тоj идеjи да треба бити дио Европе или свиjета. Па ми смо одрастали тако, не знам шта то треба сада да урадимо па да будемо свиjет? Циjела идеjа о постаjању свиjетом, или да jе ‘Београд – свиjет’ – па он jе то по дифолту, шта то треба сада урадити па да буде тако? Све лежи заправо у погледу на свиjет, а не у томе гдjе смо. Ако одрастете онако како смо бар ми одрастали, онда границе дословно не постоjе. Постоjи то коме народу припадате, то jе у реду, али мjерила, доживљаj свиjета, он jе дат такав. Када сам отишао као млад у Хамбург, осећао сам се сасвим као код куће. Додуше, за мене jе Хамбург био мjесто где су свирали Битлси, али нисам примjетио неку радикалну разлику у погледу на свиjет.“

Епископ Јован каже да се његовоj генерациjи Други светски рат понекад чинио даљим од виjетнамског. „Јесте Други свjетски рат био мjерило свих ствари – а био jе то и у Британиjи, да не говоримо о Русиjи – али нама се дом културе у Градишци отвориоАпокалипсом данас, а сутрадан уjутру смо ишли у Стару Градишку, преко Саве, да гледамо Голе у седлу. То jе мала, али примjетна, разлика између провинциjе и Београда. У Београду се мање-више пратио западни образац, значи ако сте били наша генерациjа, ‘64, ‘65. годиште, сазрели сте ‘80. или ‘81, тада су дошли панк и нови талас и било jе прилично логично да будете панкер. Међутим, у провинциjи jе ствар била мало озбиљниjа, тамо jе претходна генерациjа била доминантна. Нећу рећи генерациjа хипи покрета, искрено речено мало jе ко слушао Џеферсон Ерплеjн или Греjтфул Дед, али Лед Цепелин, Дип Парпл, Пинк Флоjд, Џенезис апсолутно, то jе било све, нисте могли одрасти без тога. Међутим, то jе у ствари значило jедно богатство jер сте могли ствари да гледате у перспективи и диjахрониjи и да имате много ширу визуру: разумjели сте како су се развиjале стилске формациjе унутар поп-културе, у каквом диjалектичком односу су рецимо Пинк Флоjд, Магазин и Дед Кен Денс.

Епископ липљански радо прича о музици и анегдотама коjе га због музике и данас понекад прате. „Био сам прошлог априла на улици у Харлему, у Њуjорку, када jе jедан црнац почео да виче ка мени: ‘ZZ, ZZ, it’s you! I love your music man! I listen to your music for years, and finaly I met you! Give me five bucks!’“

Када се замонашио, отац Јован Ћулибрк jе спалио све фотографиjе из „претходног“ периода. Каже да не жали због тога, а зна да има и приjатеља коjи те фотографиjе имаjу, углавном криjући их од њега. Оно што му недостаjе jесте писање критика и есеjа, коjих jе иза њега остало много (види антрфиле „Рок критика“), а коjе jе следило после љубави према књигама.

РАНИ РАДОВИ: „Као диjете доста рано сам почео да читам. Ми смо били благословени тиме да jе Југославиjа била фифти-фифти подиjељена између Запада и Истока. Пошто то ниjе било физички него очигледно по стратумима, jедан дио у коме се то испољавало jе била и култура. Култура бивше Југославиjе jе била фасцинантна, сjећам се у библиотеци у моjоj кући, у jедноj обичноj породици, могле су се наћи наjфасцинантниjе ствари. Наравно, jа сам као диjете читао све оно што jе било ‘омладинска књижевност’, како се то лиjепо звало, или књижевност за дjецу – од издања ‘Ластавице’ до Винетуа. Читао сам jако много. Онда jе дошао период када jе поп култура постала главно интересовање, када се осим лектире и понеке књиге углавном читао „Џубокс“, по три стотине и три пута; мислим да моjи приjатељи из тог времена и jа неке текстове и данас знамо скоро напамет. Интересовање за књижевност се дословно вратило у jедном тренутку, од оних какве памтите заувиjек. Било jе на првом полугодишту гимназиjе – оне праве гимназиjе коjа jе у Босни постоjала до 1983. године, jер jе Босанцима очигледно било потеже да сконтаjу шта то Шувар заправо хоће с тим усмjереним образовањем. Сређивао сам породичне књиге по кући, отворио сам прве странице књиге Џеjмса Џонса Од сада до вjечности, у загребачком издању, и дошао до хиљадите странице те књиге за непуних 48 часова.

Тада jе дошло до уобличавања модуса кроз коjи циjели живот гледам на свиjет, а то jе да jе култура неодвоjива од живота, и да се она на краjу провjерава животом: Игор Шафаревич мудро каже да су сви тоталитаризми пропали jер нису могли да одговоре обичним, људским животним захтjевима. А Џонсова књига jесте о томе како државна машина меље jедног обичног човjека, Роберта И. Лиjа Пруита. Но, с друге стране, ова књига jе означила и захтjев да се о животу учи и промишља да би се он могао разумjети и живjети у пуноћи.

Тек касниjе сам схватио да сам своjу фасцинациjу том књигом диjелио са циjелом бит генерациjом коjа jе практично проистекла из три књиге написане послиjе Другог свjетског рата у Америци, из Младих лавова Ирвина Шоа, Голих и мртвих Нормана Маjлера иОд сада до вjечности. Онда с временом схватите да диjелите ту фасцинациjу рецимо и са Деjвидом Боувиjем: не заборавите да су сцене у његовом споту за Цхина гирл у ствари омаж филму Од сада до вjечности, и коначно са Ником Кеjвом, коjи први самостални албум назива Фром Хер то Етернитy, Од ње до вjечности, уз игру риjечи. Тако да су некакви различити периоди живота имали везе са том првом важном књигом.

Књига Џеjмса Џонса jе с друге стране подстакла и уобличила други важан елеменат за нашу генерациjу, а то jе елеменат побуне. У то неко вриjеме негдjе сам из читанке – у тоj повеликоj књизи биле су и Изреке неба и пакла – позаjмио и двиjе ствари од Вилиjама Блеjка. Да будем искрен, питање jе колико бих сам обратио пажњу на Блеjка да ниjе било Морисона и Дорса, али сам запамтио двиjе изреке коjе су ми одредиле животне почетке и приступ животу, коjи се наравно касниjе у много чему надограђивао на том младеначком инстинктивном утиску. Прва jе ‘Пут претjеривања води у замак мудрости’, и ако гледам по ономе што ми jе Бог дао до данас и искуству животном, то jе значило да оно чега се прихватиш у животу мораш живjети до његове пуноће, да се мораш потпуно погружити у то што си изабрао. То ‘претjеривање’ Блеjково значи да нема живота с пола срца, да идеш до краjа у ономе што чиниш. Онда ћеш томе додирнути исконско биће и видjети га какво jест; тек тада можеш заиста да прихватиш или да одбиjеш нешто. Ако си музичар и бавиш се музиком, бави се њоме до краjа, ако си хришћанин, потруди се да будеш то до краjа. То живљење до краjа, посвећеност, jедино доноси плодове.

Друга Блеjкова изрека jе jеднако тврда, и каже: ‘Вози своj плуг преко костиjу мртвих’. Е сада, разумjети то данас значи разумjети живљење у социjалистичкоj Југославиjи, jер унаточ свему што говоримо о култури и другим областима у коjима jе било слободе, то jе ипак био тоталитарни систем, у коме jе лаж све више постаjала доминантна, поготову пред краj његовог постоjања. И та лаж jе полагала право на цjелокупан ваш живот, од рођења до смрти. Стара Југославиjа jе била маjстор у лажи, она jе себе лагала до ‘91. године да jе неразрушива. Замислите тек непосредно пред Титову смрт, послиjе Титове смрти, та лаж jе била толико опипљива да jе бола и смрдила свуда око себе и против тога се млад човjек по природи буни, тражи нешто, способан jе да нагонски осjети лаж. Не зна он увиjек како да се бори с њом, осjећа да га гуши, не зна шта хоће, зна само да хоће да се избори са тим гушењем, и управо ту негдjе поп култура за нас jесте имала значење коjе jе суштинско, имали сте начин да кажете: ‘Ја нећу ово, хоћу оно’, или макар: ‘Овуда хоћу, нећу са вама’.“

ВОЈСКА И ИДЕНТИТЕТ: „Побуна свакако има циjену, па – уз све остало што вам спада када сте криви падеж – када jе дошло до служења воjске, могло вам jе запасти само нешто тешко, што ниjе припало онима коjи су били добри чланови ССОЈ-а или партиjе и завршили недалеко од куће или у неком лаком роду. Ја сам завршио у понтонирскоj инжињериjи у Новом Месту, што баш ниjе било далеко од куће (друга могућност коjа ми jе била понуђена било jе да будем везиста у Призрену; то сам ипак био оставио за касниjе), али сам имао одређене здравствене предиспозициjе са коjима jе гажење воде по словеначкоj зими чинило примjерену ‘награду’ за неуклапање у шаблон.

Када сам дошао у воjску, почело jе нешто што ће нас све пратити као генерациjу, а то jе чињеница да су наши лични животи у jедном тренутку постали дио свjетске историjе. Командант у Новом Месту jе тада био маjор по имену Станислав Галић, потом познат као командант Романиjског корпуса и житељ Хага, jедан од наjтеже осуђених. Деведесетих се испоставило да су из мог села и Маноjло Миловановић и Славко Лисица (а Атиф Дудаковић из сусjедног), и почео сам да се навикавам на то да нам jе дата чудна судбина да као народ у jедном тренутку живимо у средишту историjе свиjета, хтjели ми то или не.

С друге стране, на личном нивоу, за вриjеме служења у ЈНА, десило ми се неколико момената коjи су на граници сазриjевања и епифаниjе, послиjе коjих нисам био исти. Први jе био моменат када сам одjедном схватио да jе мени jедна конкретна држава узела годину дана живота. Воjска jе нешто што се морало, али човjек онда доживи да у ствари постоjи неко ко вам одређуjе живот на оваj или онаj начин; али ако он од мене захтиjева дужност, коjа jе одговорност тога коjи управља? На шта jе он обавезан? Морам признати да jе за мене као младог човjека оно што сам видио своjим очима било поразно: ЈНА у коjоj сам био припремала се за све осим за то да буде употребљена, школа у коjу сам ишао била jе пуна лицемjерjа, кариjеризма и лажног заклињања у jучерашње идеале до коjих више нико ниjе искрено држао. Лаж jе била свуда, а њене посљедице су се могле намирисати.

Други догађаj jе везан за познанство и приjатељство са Деjаном Кнезом, jедним од оснивача Лаjбаха. Мене су наиме прекомандовали у Љубљану, у воjну гимназиjу, гдjе сам био помоћник васпитача, што jе био jош jедан доказ да ЈНА пропада. Била jе то 1984. година, љубљанска сцена jе имала своj хеyдаy: Марина Гржинич jе водила програм ШКУЦ-а, Лаjбах су се били тек вратили са Турнеjе по окупираноj Европи и издали први ЕП, те године jе био отворен и К4… Деjан и jа смо се понекад налазили суботом, тада jе била бувља пиjаца на Старом тргу код ШКУЦ-а, и тамо разговарали, заjедно пазарили. Једном, изнебуха, он ме jе питао: ‘Шта тебе у ствари суштински занима?’ Одговорио сам му питањем: ‘Шта тебе занима?’ ‘Па мене занима да прожмем моj словеначки идентитет са оним што jесте савремена култура.’ Нисам му одговорио шта jа стварно хоћу, али те ноћи сам дуго био будан и питао се: ‘У реду, а коjи jе то моj идентитет?’ Сjећам се, пролазећи кроз то, човjек се сjети многих ствари: Првог свjетског рата, рецимо, ‘Србиjе међ’ шљивама’… Све jе то било дио мене, али jе остављало простора за jош нешто веће. Таj мимоход архетипских слика ишао jе полако, сатима, и у jедном тренутку преда мном се поjавила Студеница, симбол вjенчања Истока и Запада. Тада, све се умирило: ‘Да, то сам jа.’ Сjећам се jош увиjек олакшања с коjим сам тада утонуо у сан.

Послиjе тога дана, коjег дугуjем Деjану Кнезу, све jе ишло своjим током и сjећам се тренутка када сам на Охридском jезеру изашао изнад Цркве Светог Јована Канеа и момента када први пут човjек Богу каже ‘Ти’. То jе било када сам први пут био на Охридском jезеру са Гораном Траjковским из Анастасиjе.“

СТУДИЈЕ, РАТ И МАНАСТИР: „Уписао сам књижевност сматраjући да jе то подлога општег знања и опште културе, коjа jе сигурно довољна да би човjек могао послиjе тога да студира нешто што стварно жели. И дан-данас ми jе драго што сам студирао прво у Бањоj Луци, прво што сам се сродио с тим у много чему посебним градом, а са друге стране што сам имао и срећу и благослов да ми професор теориjе и историjе књижевности буде jедан од великих људи коjе jе Бања Лука изњедрила, Предраг Лазаревић. Син посљедњег бањалучког бана, никада ниjе био члан партиjе, а предавао jе књижевност и практично формирао генерациjе људи коjи су носили културу Босанске Краjине. Образован у Београду (компаративну књижевност jе завршио у Кишовоj генерациjи), увиjек jе говорио екавски, као и покоjни Никола Кољевић, коjи jе такође био Бањалучанин. То jе било мало пош међу бањалучким интелектуалцима стариjих генерациjа, а и данас ћете у Бањоj Луци чути ‘две кафе’ или ‘где си’. Растао сам са неким ко jе био заиста велики човjек, коjи вас jе на наjплеменитиjи начин уводио не само у знање из теориjе и историjе књижевности, него у цjелокупну културу jедног народа и земље, и то културу коjа jе била широка и огромна. Њему сам дужан за то што се оно космополитско што jе ушло преко поп културе раширило на цjелокупну културу.

Завршио сам другу годину у Бањоj Луци и уписао трећу у Загребу. Одрастао сам у Градишци коjа jе на четрдесетак километара од Бање Луке, тако да ако хоћете да студирате код куће идете у Бању Луку, уjутру устанете на аутобус, одете и вратите се; вjероватно се мање возите него с перифериjе Београда до факултета. Друго мjесто гдjе су се рjешавали образовни и било коjи други проблеми били су Загреб и Београд: Загреб вам jе на стотинак километара, Београд на три стотине. Као и код свих аустроугарских градића коjи леже низ Саву, живите на отвореном, на раскрсници; изађете на аутобуску станицу или на пут и бирате куда желите. (Андрић jе писао о касабама стиjешњеним међу босанским брдима, нагнутим над рjечицама у коjима с мраком на људе слиjећу и наjчудниjе и наjмрачниjе мисли. Он ниjе знао много овакву Босну.) Четврто мjесто у коjем су се рjешавала егзистенциjална питања евентуално jе била Љубљана, а тек пето било jе мjесто у коjе смо као житељи Босне и Херцеговине силом прилика ишли на регрутациjу, али у коме jе риjетко ко студирао или се запошљавао мимо политичких структура – Сараjево. До рата сам у Сараjеву био десетак пута; до њега вам jе требало седам сати jахања преко босанских брда.

У Загреб на студиjе отишао сам превасходно због одређеног интелектуалног проседеа коjи jе постоjао тамо. Дипломирао сам на Црњанском на jедноj од чувених загребачких катедри, на стилистици; теориjа књижевности била jе у Загребу веома разрађена дисциплина, а мене jе превасходно занимало како се чита књижевност, коjа jе то таjна скривена у умjетничком дjелу и како се она раскрива? Уз то, то jе вриjеме када се поново откривала руска авангардна умjетност, наjвише кроз изложбеБерлин–Москва и Москва–Париз, а у Загребу jе предавао Александар Флакер, jедан од корифеjа науке о рускоj авангарди. Поврх тога, око ‘Полета’ jе била настала школа умних људи коjи су писали о популарноj култури и са Деjаном Кршићем ћу и радити на његовом проjекту НЕП – ‘Нова Европа’, са Јане Штравсом и Горданом Брзовић – гдjе се као нигде могло сагледати да jе револуциjа коjу су извели нови медиjи далеко дубља и свеобухватниjа од Октобарске револуциjе.

Дипломирао сам на Сретење, 15. фебруара 1991. године. Пошто jе морало да прође мало времена да би се завршила администрациjа, отишао сам по потврду да сам дипломирао априла ‘91. године, што jе било дословно на почетку рата.

Несумњиво jе да jе за нашу генерациjу рат од ‘91. до ‘99. године средишњи формативни тренутак наших живота, с тим што ћемо ми заувиjек остати распети у том погледу да када кажемо ‘приjе рата’ увиjек морамо да обjашњавамо да ли приjе Другог свjетског или овог рата, док млађе генерациjе у том погледу неће имати сумње. За њих jе рат оваj рат. Њихови хероjи су из тог рата, Вукови са Вучjака и други, а нама су у њиховим годинама хероjи били Генг оф фор. Ми смо прелазно покољење, заувиjек распето између времена у коме смо се родили и образовали и самог рата. Истовремено с тиме од августа ‘91, између осталог гоњен и свиме што се дешавало, био сам jедноставно приморан да донесем неке животне одлуке, и отишао сам у манастир.

О одласку у манастир човjек не размишља, не планира: то се деси. Пробудиш се jедног jутра и у срцу ти jе одлучено. Мислим да jе то мени постало jасно у jесен ‘90. године, на литургиjи коjа jе служена у параклису храма Светог Димитриjа у Солуну. У jедном тренутку jа сам знао шта ми jе намиjењено, шта желим. Ниjе да се нисам борио с тим, али jе резултат био извjестан.“

ИЗРАЕЛ И ЈАСЕНОВАЦ: После боравка у Митрополиjи црногорско-приморскоj и на Косову, епископ Јован отишао jе 2003. године у Израел на постдипломске студиjе jевреjске културе коjе су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату. „Једна од уобичаjених реченица српске деснице jесте да ми треба да се угледамо на Израелце. Наравно, то jе у реалности углавном празна прича. О Израелу знамо веома мало, везе са Израелом су донедавно биле веома танке, нажалост углавном из наше незаинтересованости и неактивности, иако jе било много разлога да са Државом Израел на разне начине успоставимо односе и у многим стварима се међусобно помажемо. Наjконкретниjа ствар jе болно питање Јасеновца, коjе jе сада већ мало другачиjе него што смо навикли да говоримо.

Јасеновац и уопште страдање у Другом свjетском рату у Југославиjи су предмет истраживања читаве генерациjе младих историчара коjи су докторате одбранили у Европи и САД – Емили Греjбл, Александра Корба, Љиљане Радонић, Емила Керењиjа – те jе потпуно депласирана тврдња да Јасеновцу треба истина jер jе он неистражен, као што jе то недавно лаички изjавио надбискуп београдски Станислав Хочевар. По његовим риjечима, папа неће доћи у Србиjу док Срби и Хрвати не оснуjу заjедно комисиjу коjа ће истражити Јасеновац, па ће се онда када се дође до истине о Јасеновцу ваљда створити услови за папин долазак.

Да поjаснимо мало како заиста изгледа ситуациjа: нормалне европске земље су до 1948. дониjеле процjену броjа жртава у Другом свjетском рату и онда основале институциjе коjе су се онда децениjама бавиле документовањем, сумирањем и заокруживањем онога што се десило. Те комисиjе или институциjе су негдjе краjем осамдесетих дошле до своjих мање-више коначних резултата. Негдjе се дошло до већих а негдjе до мањих броjева у односу на првобитне процjене. Добар примjер тога jесте Аушвиц: првобитне процjене о броjу жртава Аушвица говориле су о броjу од четири милиона људи да би се краjем осамдесетих дошло до данашње цифре коjа jе између милион и сто хиљада и 1,5 милиона жртава, што значи да jе изворно било и погрешне процjене али и манипулациjе. Не заборавите да су то поратне године, да се креира хладноратовски свиjет и да се манипулациjа заснивала на идеjи да они коjи су уложили више жртава имаjу право на већи дио Европе.

Нема разлога зашто погрешних процjена и манипулациjе не би било и у бившоj Југославиjи. Но, оно што се зна о Јасеновцу и о страдању у Другом свjетском рату углавном jе веома добро документовано у оквиру истраживања Другог свjетског рата, коjи jе био доминантна тема историjске науке у бившоj Југославиjи. Хиљаде томова су обjављене о том рату и ми о Јасеновцу знамо суштинске ствари: да jе био комплекс концентрационих и логора смрти, знамо ко су у њему биле жртве, знамо ко су у њему били џелати. Знамо имена џелата, углавном, знамо и из коjих разлога и са коjим мотивима jе то рађено, знамо такође и коjа jе била улога jедног диjела клера римокатоличке цркве у злочинима коjи су извршени за вриjеме Другог свjетског рата у НДХ. Та тема – укључуjући и ‘Пацовске канале’, начин на коjи су броjни нацисти и усташе избjегли руку правде и побjегли у Јужну Америку – jедна jе од великих тема науке о Холокаусту и геноциду: узмите књиге Маjкла Фаjера или Пола О’Шиjа на примjер, и видjећете да се они веома детаљно баве римокатоличком црквом у НДХ.

Наравно, приступ мора бити балансиран, трезвен. Не може се Степинца оптуживати на основу комунистичке оптужнице; штавише, заиста постоjе индивидуални случаjеви да jе помагао и Србима и Јевреjима. Додуше, избjегао jе да помогне Диани Будисављевић и њеноj групи у акциjи спасавања српске дjеце, што jе она и написала у свом дневнику, али он ниjе био наредбодавац злочина. Но, Степинац jе истовремено учествовао у стварању атмосфере мржње, и што jе jош важниjе – он ни на коjи начин ниjе реаговао на злочине коjе jе чинио клер коме jе он био на челу, што jе већ довољно да он буде веома контроверзна личност. Иво Голдштаjн jе извукао jедну реченицу коjа jако добро симболише таj његов приступ. Степинац jе писао Андриjи Артуковићу 1941. године, у тренутку када jе Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мjере против Јевреjа и Срба спроводе са поштовањем људског достоjанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на наjзвjерскиjи начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мjере’. Иво Голдштаjн jе тврдио, а jа се слажем с њим, да та реченица савршено описуjе парадокс у коме jе живио Степинац.

Оно што ми не знамо и jош ниjе потпуно научно утврђено, и ту заиста треба истраживање, jесте броj жртава у Другом свjетском рату. Не треба нико никог да заварава говорећи да се то зна: не зна се, и не може да се зна без институционализованог, усредсређеног, дугогодишњег рада. То jе ствар коjа изискуjе огроман научни труд, и око тога можемо да полемишемо и разговарамо. Једина институциjа коjа jе формирана на тлу бивше Југославиjе са искључивим задатком истраживања страдања у Другом свjетском рату jе београдски Музеj жртава геноцида, коjи jе основан 1992. године, када jе већина европских држава већ била свела суме страдалих. Оваj Музеj jе изузетно квалитетна институциjа и њен кадар има велику научну међународну репутациjу; да бисте заjеднички организовали научне скупове са Јад Вашемом, морате бити веома озбиљна институциjа. Једно од издања Музеjа jе и епохална монографиjа Јадовна др Ђуре Затезала, темељни научни рад од двиjе хиљаде страница. Стручњаке Музеjа нећете срести по медиjима гдjе се даjу лаичке изjаве, и у њега надбискуп Хочевар ниjе ни завирио.

Но, Музеj жртава геноцида jе занемарен, недовољно финансиран и скраjнут, што довољно говори о томе ко jе главни кривац што jош постоjе неуралгичне тачке као што jе броj жртава Јасеновца. Не заборавите да се распон у процjенама броjа жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што jе дао Радомир Булатовић, до двиjе и по хиљаде, што jе дала комисиjа Хрватског сабора. То jе неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац jесте броj имена убиjених до кога jе дошао Музеj жртава геноцида и коjих сада има око деведесет хиљада. Наравно, броj жртава Јасеновца jе много већи, али ово jе оно што имамо као сигурно. И ту нам не требаjу конференциjе, него рад.

Живjети у Јерусалиму значи заувиjек остати тамо. То ниjе чак ни питање фасцинациjе, то jе питање доживљаjа свиjета и тога да ли ваше срце одговара на онаj праисконски људски позив. На краjу, људска историjа практично почиње тамо, макар писана историjа почиње тамо: ми смо поjам памћења, историjе, добили са Светим писмом, са синаjским завjетом Бога и човjека. Свака стопа jе тамо заквашена тиме и то се осjећа. Тешко jе не одговорити срцем на мирис Свете земље, на боjу њеног сунца, ваљда свако остаjе њен заточеник.

Успио сам да обиђем и неколико других земаља на Блиском истоку. Нажалост, људи су у том региону као ми, гледаjу све у огледалу, траже од људи да се опредjеле. Не могу да схвате да неко може бити непристрасан у свему томе. Или идете међу Арапе или међу Израелце, а наjсумњивиjи сте ако идете и међу jедне и међу друге. А човjек мора да се отвори и да гледа. Сигурно jе да нема jедне истине када jе риjеч о Блиском истоку, али исто тако чињеница jе да таj Блиски исток кроз себе прелама циjело стање наше планете данас, и да се макар десетак година уназад главна збивања дешаваjу на Блиском и Средњем истоку.“

ЦИКЛУСИ ЖИВОТА И СМРТИ: „Овдjе на Косову и Метохиjи се ствари циклично дешаваjу, људи живе у заjедништву, да би онда настаjала апокалипса. Манастир Девич jе можда наjбољи примjер. Ту се не знам колико пута дешавало да околни становници убиjу свештеника, разруше и запале манастир, и онда послиjе неку годину сами дођу да га обнављаjу, да моле свештеника да дође и да служи ту. Данас имамо такав примjер с манастиром Зочиште, коjи jе срушен и онда jе, нарочито од локалног становништва, дошла тиха инициjатива да се он обнови, jер jе оно осjећало да му jе потребан. То jе нека чудна веза коjа jе на Косову постоjала и коjа ће сигурно постоjати, али коjа опет говори и потврђуjе да jе та жица свештености суштина Косова и Метохиjе, као и питање Свете земље, коjе се на краjу своди на питање суверенитета над Гором храма. Не може се ни живjети ни дjелати нити се односити према Косову и Метохиjи, не можете ништа са Косовом и Метохиjом, ако не разумиjете свештеност овога тла.

Што се тиче односа са Албанцима, клатно полако одлази у другу страну. Поjављуjе се испод свега jедно велико питање – у реду, а шта сад, ту смо, очигледно не можемо нестати ни ми ни ви, нешто се мора урадити, на неки начин морамо проговорити заjедно. Албанске институциjе су створене на начин на коjи су створене, у њих jе уписана посљедица тог времена у коме су настале, и оне су предодређене да иду тим путем. Њихова улога jе стварање државности овдjе на Косову и Метохиjи, државности коjа се по обичаjу наjвише види на томе да можете имати грбове, заставе, предсjеднике, предсjеднице, парламенте, али на краjу дође тренутак када та држава треба да дjела, да нешто омогући становништву коjе живи на одређеноj териториjи, а то jе на Косову и Метохиjи веома тешко, и што више вриjеме пролази то ће и посланици коjи се баве тиме увиђати то све jасниjе. На краjу краjева, тешко се живи, то jе суштински важно. Сви тешко живе. И у том смислу мислим да jе огромна подвоjеност између институциjа и људи у њима и обичног човjека коjи гледа како да живи и шта да ради.“

У двориште Патриjаршиjе улази комби бањалучких регистрациjа. Четворица људи истовараjу божићне пакетиће за децу. Један од придошлица нема руку. „Нас двоjица смо тандем из рата, мени jе мина одниjела ногу испод кољена“, са осмехом каже његов приjатељ. Док се из мрака чуjе хучање пећке Бистрице, комби одлази према Дечанима.

Момир Турудић

Извор: ВРЕМЕ

Везане виjести:

ЕПИСКОП ЈОВАН ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ О КОСОВУ

„Време“ изабрало личност године

Епископ Јован: ПУТОКАЗИ У ЈАСЕНОВЦУ СУ ПУТОКАЗИ НОВОГ ЈЕРУСАЛИМА

Порицање геноцида и холокауста у Јасеновцу

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа липљанског г. Јована

Хиротониjа новоизабраног Епископа липљанског Г. Јована (Ћулибрка)