Šidski pisar u vihorima rata – „Memoari“ Nikole Tubića

„Prošlo je poduže vremena, kako sam prestao pisati moje memoare, nadajući se, da je valjda zlo za nas Srbe u Hrvatskoj prestalo i prema tomu neću više imati šta pisati, ali na našu veliku žalost, to zlo nikada ne prestaje i valjda će prestati onda, kada i poslednjeg Srbina u Hrvatskoj nestane.“

“Memoari” Nikole Tubića, pisara i službenika, rođenog u Šidu 1896. godine, čine dve rukom pisane sveske u kojima se sažela sva muka i stradanje Srba u Sremu. Slučajno pronađeni i velikodušno ustupljeni od strane porodice Tubić ,dragocen su dokument i podsetnik. Nisu pisani s namerom da zadive svet, niti da se mere sa slavnim, svetski priznatim Šiđanima, već da ostave sliku i atmosferu vremena kroz koja su se probijali obični ljudi : od Kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Srema u sastavu Austrougarske monarhije, do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, fašističke Nezavisne države Hrvatske, Kraljevine SHS/ Jugoslavije te FNRJ…

Brojni su razlozi iznošenja uspomena Nikole Tubića pred čitalačku publiku. Prvo, to je dokument prvog reda, svedočanstvo autora, svedoka dva velika svetska rata i stradanja običnih vojnika i građana. Autor, kao Srbin u NDH gubi posao, biva zatvaran, skriva se od stalnih racija, dok mu je jedan sin u partizanima, drugi na prinudnom radu a kći pomaže ilegalcima.
Drugo, neverovatno je da su ove dve sveske sačuvane u turbulentnim vremenima, kada je i jedna reč bila dovoljna da odleti glava sa ramena i tokom kojih su ratni vihori progutali vredne rukopise Srpske Pravoslavne Crkve, Narodne biblioteke u Beogradu/1/ ili tone knjiga i starih rukopisa uništenih tokom NDH i Tuđmanove nove Hrvatske/2/.

Treće, Tubić je u Prvom svetskom ratu pripadnik vojske Dvojne monarhije čijim se građaninom oseća. Od 1916.pisar je u, kako on veli, “bivšem 28.” (tada 42.-om pešadijskom puku) sastavljenom mahom od Hrvata i Srba. Očito je da, s obzirom na lošu reutaciju puka, Tubić izostavlja njegov pravi naziv te 1916. kada verovatno, počinje da piše.
Na mahove, čini se da je Tubić sledio put slavnog Šiđanina, Simeona Piščevića, koji je i sam počeo karijeru kao pisar u ratu. U dve sveščice ispisane ćiriličnim pismom, zelenim ili crnim mastilom, po gde gde razlivenih slova (od vode,kiše, suza?), Tubić opisuje ključne momente svoga života: majčinu smrt, školovanje, zaposlenje, regrutovanje i odlazak u Prvi svetski rat u kome, kao austrougarski vojnik-pisar, pravoslavac, ratuje u Bukovini i Italiji.

“Memoari” su dati u originalu, bez leksičkih i gramatičkih ispravki, kako bi se jasnije oslikao lik autora i lokalni šidski govor prvih decenija XX veka.
Ironija sudbine mladog pisara iz malog pograničnog mesta je da prvi put u životu putuje i to na Istočni front, potom u Italiju, pa nazad u Temišvar.Neki crni humor -ratni turizam.
U drugom delu “Memoara” Tubić svedoči o genocidu i strahovladi Nezavisne države Hrvatske/3/ nad Srbima tokom Drugog svetskog rata u Sremu.
Evo nekoliko odlomaka iz Tubićevih „Memoara“ koji treba da se objave u oktobru.

Progon Srba u Šidu i ponosni pravoslavni duh
-U junu mesecu počeo je progon Srba u Šidu, na taj način što su Ustaše 19. juna 1941 u noći išli s puškama od kuće do kuće uglednijih Srba, iste budili, iz kreveta dizali i stražarno predveli ustaškom stanu, gde je svaki pojedinac Srbin od strane Ustaša detaljno po džepovima pretražen i najmanji predmet u džepu nađen, oduzet, a on na najbrutalniji način stavljan u mračan podrum u pritvor.
Kada se je tako i na taj način sakupilo do 28 uglednih Šiđana Srba, pozvani su od strane Ustaša ti Srbi iz podruma da izađu napolje i svrstaju se u dvorištu. Tu im je u dvorištu Ustaškog stana saopšteno, da ako bi koji pokušao pobeći, da će odmah biti streljan.
Pod zaštitom mraka u pola noći krenula je ta povorka Srba put željezničke stanice.
Ovu povorku Srba pratilo je isto toliki broj ustaša i policajaca s puškama do željezničke rampe, gde je čekao jedan marveni vagon u koji su svi ti Srbi morali ući.Pošto je i poslednji Srbin mučenik u vagon ušao, vagon je zatvoren i plombiran.
Treba se sada pitati kuda će sa tim Srbima.
Svaki od tih Srba osećao se potpuno nevin a nije ni jednog bilo, koji nije pomislio, da ga čeka kakova strašna kazna.Može se zamisliti utučenost tih Srba, koji su putovali u jednu neizvesnost zatvoreni u marvenom vagonu, a tek porodicama tih jadnih Srba koji su sutra dan saznali, da su im njihovi muževi, deca i braća oterani neznano kuda, bilo je stanje nepodnošljivo.Toga jutra videlo se mnogo lica uplakanih koja se raspituju za sudbinu svojih milih i dragih.
Tek posle par dana saznalo se, da se ti Srbi Šiđani nalaze u divizijskom zatvoru u Osijeku.Stanje u kom su se ti Srbi u zatvoru nalazili, bilo je očajno.Oni su ležali na golom betonu kao najveći zločinci čekajući, da jednoga dana budu pozvani na ispit.To njihovo čekanje otekglo se preko 20 dana. Za to vreme dok su ležali u zatvoru, ti Srbi neznajući od dosade šta da čine, osnovali su pevački hor od biranih glasova pevača, pa kako se u zatvoru s njima nalazio i jedan srpski sveštenik-prota, počeše oni, da služe liturgiju, sve po redu kao u crkvi. Za to svoje pojanje i služenje Bogu, tražili su odobrenje od svojih pretpostavljenih,
I dobili su.
I tako se ćelijama divizijskog zatvora u Osijeku orila pesma Bogu za spasenje svih onih, koji nevino dođoše u ćelije ovoga zatvora.

Genocid nad Srbima
-Na drugi dan našeg Uskrsa, dakle mesec dana ranije nego što su ovi Srbi oterani u Osječki zatvor, proneo se kroz Šid glas, da su nekoji Srbi noću dizani iz kreveta i terani u sreski zatvor, gde su bez ikakovog povoda dobijali batine kundacima od pušaka.Ustaše su kod deljenja batine bile tako revnosne, da su kundacima lomili rebra Srbima.Od toga dana zadan je svim Srbima strah i trepet tako, da su se oni plašili Ustaša kao žive vatre.Te ustaše bili su obučeni šokci iz okolnih sela u vojnička odela, koji su svojom pojavom ulivali svakom Srbinu strah u kosti.
Kako sam već napred naveo osnutkom nezavisne države Hrvatske, gube svi Srbi na teritoriji te Države svaka prava, pa i pravo na život.
Dovoljno je samo da si Srbin, pa da odmah budeš streljan bez prethodnog ispita o kakovoj krivici.U Bosni, Lici i Hercegovini, nastao je pravi pokolj Srba. Tamo su Srbi ubijani na svakom koraku.Tamo su sela Srpska ostala potpuno pusta, jer su Pavelićeve ustaše sve Srbe, žene, decu poubijali, kuće im popalili, a oni Srbi koji su bili svesni tog ustaškog postupka, napustili su svoje kuće još ranije, dok ustaše nisu stigle, i pobegli u planine i tamo organizovali četničke ustanke, koji su nemilosrdno ubijali ustaše Hrvatske.U Bosni se neprestano ratuje i tamo četnici vode glavnu reč.
Četnici tamo zarobljavaju Hrvatsku vojsku, od njih uzimaju oružje i odelo i onda ih puštaju kućama.A Ustaše ako se zarobe, njih jednostavno potuku. Naprama njima četnici nemaju nikakove milosti.Oni odmah budu kažnjeni po svojoj zasluzi.U Bosnu se nemili ići ni jednom Hrvatskom vojniku i svaki gleda da nekako umakne, da ne dođe u četničke ruke.

Progon SPC

-U oči srpskog Petrov dana 1941.god u noći mučki su pohvatani u svojim stanovima svi srpski sveštenici, koji su se još u to vreme nalazili na teritoriji Hrvatske i svi oterani u logor gde su kao najprostiji radnici zajedno sa svojim suprugama i decom obavljali razne poslove.
Oni sobom nisu od svojih stvari ništa iz svojih stanova uzeli, već su te njihove stvari ostale u stanovima, da ih kasnije ustaše razvuku i opljačkaju. Mesec dana kasnije, svi ti sveštenici bili su prebačeni u Beograd, da se više nikad ne vrate svojim kućama.U to vreme sve srpske crkve bile su od Ustaša zaključane i zapečaćene.
Kada su ustaše počele baratati po Srpskim Crkvama, oni su iz Crkava uzimali zlatne putire i časne Krstove i prenašali ih neznano kuda.- Nekoje Srpske crkve i Hrvatskoj i Slavoniji, a naročito u Bosni, porušene su po Ustašama do temelja.Po tome se vidi kakova su brača bili Srbi i Hrvati u Jugoslaviji.
Hrvat je mrzio Srbina, kao najvećeg svog neprijatelja i zato mu je uskratio svaka prava u svojoj državi, pa i pravo na život. ….
Nad preostalm Srpskim življem u Hrvatskoj vrši se strahoviti pritisak na pokrštavanje.Srpske su crkve zatvorene, sveštenici progonjeni i sada Srpski živalj u Hrvatskoj živi ,sedi i čeka svoje oslobođenje a vlasti ih gone na pokrštanje svakovrsnim pretnjama,da se oni koji se neće da pokrste, biti oterani u logor na prisilan rad,da će biti kolonirani bilo u Srbiju bilo u Rusiju,da će biti proganjani i mučeni its, itd., ali odlučni Srbi ćute i čekaju momenat, ako budu morali, da se prebace četnicima.

Stratište Lovka kraj Iloka

-U drugoj polovini meseca Jula 1941. strašne su se stvari u Šidu dogodile.U Ustaškom stanu bili su zatvoreni kao taoci najugledniji Srbi Šiđani.Oni su tamo dovedeni da bi se nad njima izvršila nečuvena nasilja.Nekoji Srbi, koji su se toga momenta znali snaći, platili su Ustašama basnoslovne sume novca, pa su ih Ustaše pustile kućama, a nekoji jadni, koji su mislili u svoju nevinost čekali su u zatvoru svoju sudbinu.
I zbilja jedne tamne noći, dođoše se u ustaški stan neki strani pijani ustaše sa kamionom i nađoše spisak zatvorenih Srba, iz kojega povadiše ove Srbe Šiđane Dr Nikolu Trumića,Iliju Jovičića, Stojana Jovičića, Vladu Krstića, Slavka Simića, Milivoja Tešića, Mirka,Branka i malog Đoku Đurina. Ovi svi ovde pobrojani srbi nađoše smrt u talasima hladnog Dunava na mestu zvanom “Lovka” kod Iloka. Njihova je smrt bila grozna, jer su pre nego što će biti odvezeni kamionom na „Lovku“ još u ustaškom stanu bili kundacima premlaćeni na mrtvo i onda polumrtvi bačeni u kamion, koji ih je odvezao na „Lovku“ gde su bačeni u talase Dunava, da ih on mrtve ponese neznano gde.
Ustaše koje su obavile taj posao, vratile su se u Šid zadovoljno sa pesmom, bez ikakove griže savesti a to njihovo delo ostalo je do danas ne kažnjeno jer u Nezavisnoj državi hrvatskoj dozvoljeno je činiti svaka nedela nad Srbima, pljačkati ih, paliti i ubijati i nato nitko ne snosi nikakove krivice.
….Nad preostalm Srpskim življem u Hrvatskoj vrši se strahoviti pritisak na pokrštavanje.Srpske su crkve zatvorene, sveštenici progonjeni i sada Srpski živalj u Hrvatskoj živi ,sedi i čeka svoje oslobođenje a vlasti ih gone na pokrštanje svakovrsnim pretnjama,da se oni koji se neće da pokrste, biti oterani u logor na prisilan rad,da će biti kolonirani bilo u Srbiju bilo u Rusiju,da će biti proganjani i mučeni its, itd., ali odlučni Srbi ćute i čekaju momenat, ako budu morali, da se prebace četnicima-

Stradanje Srba na Veliku Gospojinu 1942.

-Bilo je to početkom meseca avgusta 1942.kada je kroz mesto Šid obnarodovano, da je po naređenju glavnog ustaškog stana u Zagrebu imenovan za župu Vuka višim redarstvenim poverenikom neki Viktor Tomić.
Ovaj je odmah štampanim oglasima, koji su po Šidu izlepljeni, a i ostalim mestima Srema, stavio građanstvu do znanja, da je on došao za redarstvenog poverenika u župu Vuka, da očisti Srem i Frušku goru od partizana.
Odmah je poduzeo stroge mere predostrožnosti i naredio ograničeno kretanje od 5 sati ujutro do 8 sati u veče i da bez njegovog odobrenja nemože nitko nikuda putovati.
Po tome se videlo da je za Srem nastalo stanje ozbiljno.Svakoga dana govorilo se, da će početi čišćenje i to kupljenjem građana Srba po mestima.Tako se šuškalo da će i u Šidu početi čišćenje i tako se očekivao dan i sat.I zbilja u noći uoči Velike Gospojne 28. Avgusta 1942 otpočelo je čišćenje Šida ( i to ne od partizana , več od vrlih i čestitih i poštenih Srba). Eto i opet jednog dokaza da se u Državi Hrvatskoj želi Srbe potpuno uništiti.

…Dan Velike Gospojine (petak) bio je za Srbe tako crn i tmuran ( iako vedar i sunčan), da je izgledao kao veliki petak u vreme Isusovog mučenja na Golgoti.U Šidu na ulicama toga dana pre podne nisi mogao videti žive duše.Sve se zavuklo u mišje rupe i samo čeka suđeni čas, kada će po njega doći ustaše.Ustaše su za nas Srbe bili divlji ljudi oni su mučitelji Srba, oni su naše krvopije, oni su naši utamanitelji, oni su za Srbe bili strah i trepet, jer su kundaci od ustaških pušaka nemilosrdno padali po rebrima Srba do iznemoglosti.

Kada se je toga dana otpočelo sa „Čišćenjem“ ponajprije je ceo Šid po Ustašama i vojsci bio posednut (blokiran) tako, da nitko ni u Šid nije mogao doći, niti iz Šida izaći, i onda su one strašne, divlje zagrebačke Ustaše počele odvoditi Srbe u srez na ispitivanje i mučenje.
Svi Srbi koji su imali tu nesreću da budu odvedeni u Srez, pretrpeli su Isusove muke, jer su pod udarcima kundaka pijanih ustaša, padali od velikih bolova po zemlji i u teškim mukama grčili se.Za sada se tačno nezna koliko je Srba odvedeno, pa ću samo nabrojati ovde one za koje pozitivno znam a to su:
Stari dr Dragutin Grčić, Nova Debeljački sa sinom Gojkom, Šoka Marić, Milan Pešić, Milan Arsić sa sinom, Milan Beličević, Borivoj Perzić, Milan Pavlović, Iva Nešković i brat mu Milan, Nikola Kerešević, Ljuba Žunić, Ljuba Đaković,Kuzman Hinić, Boba Tomić sa sinom Vojom, Ilija Spaić, Miloš Vuković, Baća Kolarić, Luka Stankov,student Andrić, Dr Gaga Stanivuković, apotekar Jova Mirković, Sveta Ilić sa dva sina Nikolom i Branislavom, Dušan Kolarić sa sinom, Pera Jekić, Panta Marković, Branko Blagojević, Mika Koički, Paja Mileusnić, Dušan Brkić, Vasa Milinković, Sima Petek sa sinovima Rašom i Miloradom, Sima Ravetić, Toša Rajković, Parežanski Toma i Ilija, Duja Merdanović, Đura Širadović, Manojlo Vraić, Borislav Mirić, Stanko Grčić stari, Milan Grčić,kovač, Spasoja i Kuzman Slavujević, Sava Rakić i brat mu Gavra, kelner Steva Paić,Vlajko Mauković i sin, Branko Cikuša,kovač i Sava Šumanović (kasnije dopisano) i još mnogi drugi, koje neznam ovde nabrojati tako, da se broj sakupljenih Srba računa na oko (200) dve stotine.

Pod udarcima kundaka poginuli su: naša dobra prijateljica Vida Ilić, koja je braneći svoju decu da ih ustaše ne odvedu, platila životom, jer su je Ustaše prosto izmrcvarili. Ona je sirota, svoju decu kao kvočka piliće branila od napadača, ali joj to nije uspelo, orlušine su je rastrgle i njezinu decu zajedno sa mužem odveli.Isto tako platio je životom i Pera Dereta, a govori se da su tom prilikom poubijani još njih svega oko 9 na broju i odmah odvezeni na pravoslavno groblje i jednostavno bacani jedno na drugo u grobnicu Pere Dereta, koju su predhodno otvorili.Za sada se tačno nemože znati tko su svi ovi mučenici…
———————————-

Kako istoriju pišu pobednici, selektivno i prema svojim interesima, podložna je stalnom preispitivanju, istraživanjima i utvrđivanju činjenica. Svaki kamenčić u tom nepreglednom mozaiku upotpunjuje sliku dajući bolji uvid u realne događaje.Kao ni život, ni istorija ne može da se zakuje samo u jednoj dimenziji.
Istinski pobednici su, pak, oni koji uspeju da živu i zdravu glavu iznesu iz ratnih vihorova i smognu snage da žive i rade.
Neki i da ostave svedočanstva, otačestvu za nauk, poput Nikole Tubića.
———————————————————————————————————————
/1/ /  www.nedeljnik.rs/velike-price/portalnews/nepoznato-o-bombardovanju-narodne-biblioteke-srbije-noc-kada-je-gorelo-srpsko-secanje
/2/http://www.jutarnji.hr/kultura/knjizevnost/lesaja-devedesetih-smo-unistili-28-mil.-%E2%80%98nepocudnih%E2%80%99-knjiga/1540434//

http://www.slobodnaevropa.org/a/knjigocid-u-hrvatskoj-hronika-sramnog-vremena/25129713.html
/3/ NDH, Nezavisna Država Hrvatska (1941-1945) fašistička država u punom kapacitetu, priznata od sila Osovine, čiji su zločini I genocid nad Srbima, Jevrejima, Romima, ostali najmračnija stranica ljudske istorije https://www.ushmm.org/wlc/en/article.php?ModuleId=10005456’nacata
________________________________________________________________-
Priredila
Danka Kojadinović

Beograd, avgusta 2017.