Сергеј Лавров: Тренутак истине у односима Русије и Запада

Пресудна изjава Сергеjа Лаврова, министра спољних послова Русиjе на XXII скупштини Савета за унутрашњу и спољну одбрамбену политику, Москва, 22. новембра 2014. године

Сергеj Лавров

Поштовани
приjатељи!

Излагање министра спољних
послова Русиjе Сергеjа В. Лаврова на
XXII скупштини Савета за унутрашњу и
спољну одбрамбену политику, одржаноj
у Москви 22. новембра 2014. године, обjављено jе 25. новембра на
енглеском, а тек 29. новембра 2014. на српском jезику. Ради се о изузетно
важном, геостратешком погледу на тренутна догађања на међународноj сцени, коjа
ће, као ретко коjи историjски догађаj, оставити дугорочне трагове у будућности,
а можда jе и укинути. Желимо да оваj
драгоцени докуменат као сведочанство времена у коме живимо, поделимо са
вама. Садржаj коjи вам презентуjемо сакупљен jе са више интернет-саjтова,
првенствено www.thesakersrpski.rs и http://stanjestvari.com .

Пресудна
изjава Сергеjа Лаврова

Лаврова сматраjу
веома “умереним” и његов jезик jе увек био строго дипломатски. Дакле, када
читате Лаврова, само замислите шта у другим руским министарствима мисле. Лавров
не криjе своj поглед на САД и америчке планове за будућност наше планете.
Читаjући његове речи, покушаjте да замислите шта амерички неокони осећаjу и
мисле и одмах ћете знати зашто америчка елита и мрзи и плаши се Русиjе. Лавров
отворено признаjе да су Русиjа и Кина сковале дугорочни стратешки савез (чиме
jе доказао да су погрешили они коjи су предвиђали да ће Кина забости нож у леђа
Русиjи). Ово jе, рекао бих, наjважниjи стратешки догађаj у протеклоj децениjи.
Наjзад, обратите пажњу на очигледан презир Лаврова према псеудохришћанском
“Западу”, коjи се не усуђуjе ни да проговори у одбрану прогоњених хришћана,
негира своjе корене, и не поштуjе ни своjу традициjу.

Оно чему смо сведоци, оно
што гледамо нашим очима ниjе нека ситна изjава о Украjини или санкциjама, то jе
Лавровљево признање постоjања фундаменталног сукоба цивилизациjа, али
не између неког потпуно имагинарног “Хришћанског Запада” и ислама, већ између
хришћанске Русиjе и постхришћанског Запада.

Русиjа ниjе желела оваj
сукоб. Русиjа jе урадила све што jе у њеноj моћи да га спречи. Али Запад ниjе
Русиjи оставио избора, и Русиjа сада отворено обjављуjе своjу спремност да се
бори и победи.

The
Saker

Излагање
министра спољних послова Русиjе С. В. Лаврова на XXII скупштини Савета за
унутрашњу и спољну одбрамбену политику, Москва, 22. новембра 2014. године

Задовољан сам
што ми се даjе прилика да учествуjем у овоj редовноj Скупштини Савета[1]. Увек jе приjатно сусретати се и осетити
стално присутни интелектуални потенциjал коjи омогућава овом Савету, његовим
руководиоцима и поjединачним представницима да реагуjу на оно што се дешава у
свету и оцењуjу догађања. Уз то – то су све темељне оцене без неке хистериjе,
оне су солидне и на неки начин доношене мало са стране – jер они коjи се налазе
у сред догађања jедва да су у стању да сами све обjективно процењуjу. Ми [коjи
смо тамо] смо неизбежно под утицаjем текућих процеса, па нам jе зато jош и
драгоцениjе оно што ви запажате, анализирате, излажете и сугеришете.

Како схватам, главни
нагласак током овогодишњих дискусиjа ће бити стављен на разматрање перспектива
за убрзани унутрашњи развоj Русиjе. Нема сумње да jе баш консолидациjа напора
свог нашег друштва у том правцу у интересу обезбеђивања свестраног развоjа
економске, социjалне и духовне сфере и гаранциjа за поуздану будућност Русиjе.
Међутим, услед [мог] професионалног аспекта, принуђен сам да се усредсредим на
спољнополитичка питања коjе ипак имаjу везу са дневним редом, jер у условима
међузависности и глобализациjе ниjе могуће изоловати унутрашњи развоj од
спољног света.

Председник Русиjе В.
В. Путин jе у оквиру Валдаjског клуба у Сочиjу и у своjим интервjуима у оквиру
посете Азиjи детаљно износио оцене садашње међународне ситуациjе. Због тога
ниjе данас могуће износити нешто концепциjски о тим питањима – jер све jе већ
речено. Па ипак, покушаћу да изнесем поjедине мисли коjе настаjу током наших
активности у практичноj спољнополитичкоj области.

Не претендуjем на
свеобухватну и стабилну прогнозу, jер било коjа прогноза – без обзира ко jе
износи – у данашњоj етапи била би веома релативна. Осим тога, и задатак делатника
у дипломатиjи ниjе да у размишљању рашчлањуjу догађаjе, него да покушаваjу да
утичу на сама догађања.

Немогуће jе не почети
од украjинског питања. Још и дуго времена пре избиjања тамошње кризе, у ваздуху
jе лебдео осећаj да се у односима Русиjа-ЕУ, као и Русиjа-Запад ближимо
своjеврсном тренутку истине. Било jе jасно да настављање одлагања решавања
проблема наших односа не успева и да jе неопходно учинити избор – или се
развиjати у правцу истинског партнерства, или да се почне – што се рекло, са „разбиjањем
посуде“. Без икакве сумње, Русиjа jе [увек] бирала прву вариjанту, а западни
партнери су се, нажалост, намерно, или не – зауставили на оноj другоj. У
суштини, они су почели у Украjини да иду на „va banque“ приступ[2], и кршећи сопствене принципе демократске
промене власти, подржали су екстремисте. Испало jе нешто слично као да се
играjу са Русиjом на то ко ће први трепнути [и одустати] – „Chicken“. Или – што`но кажу наши хулигани „взять на
понт“[3] (друкчиjе не могу да се изразим) – да нас
натераjу да прогутамо понижавање Руса и рускоjезичних становника Украjине.

Познати Л. Гелб[4], кога уважавам, написао jе да споразум о
асоциjациjи Украjине са ЕУ не би значио и позив на улазак Украjине у ЕУ, као и
да би на кратки рок то било усмерено само на то да се она спречи да уђе у
Царинску униjу.То jе процена непристасног и неангажованог човека. Али –
заборавили су на много што-шта када су кренули на заоштравање ситуациjе у
Украjини и то потпуно свесно, знаjући како ће то бити схваћено у Русиjи.
Заборавили су савете – између осталих и онаj савет Ота фон Бизмарка, коjи jе
упозоравао да би наjвећа могућа грешка била презирати милионе великоруског
народа.

Ових дана jе
Председник Русиjе В. В. Путин казао да током историjе ником ниjе успело да Русиjу
потчини свом утицаjу. То чак ниjе ни оцена стања, него констатациjа чињенице.
Па ипак, такав покушаj jе учињен ради утољавања жеђи за ширењем геополитичког
простора под контролом Запада, учињен jе због ћифтинског страха да се не
испусти ћар, коjи – како су себе убедили они од преко океана, припада Западу
као победнику у „Хладном рату“.

У новонасталоj
ситуациjи, позитивно jе то што jе [сада] све дошло на своjе место, и што су се
сви прорачуни у основи деловања Запада помолили иза [њихових] декларациjа о
спремности изградње jединственог евроатлантског простора и заjедништва у
безбедности, заjедничке европске куће. Како jе оно певао Б.Окуџава[5]: – “…а прошлост постаjе све jасниjа,
jасниjа, jасниjа“. А сада jе та jасноћа потпуно очигледна. Данашњи задатак нам
jе не само да разjаснимо прошлост (мада jе без тога немогуће), него jе оно
главно да мислимо о будућности.

Приче о изолациjи
Русиjе не заслужуjу да се о њима озбиљно размишља. У овоj сали и пред овим
друштвом о томе не вреди да се посебно говори. Наравно, могуће jе нанети штету
нашоj економиjи, и она се наноси – али не без тога да штету сносе и они коjи
предузимаjу одговараjуће мере, и – што ниjе мање важно, рушећи систем
међународних економских односа – принципа на коjима они почиваjу. Када су се
раниjе предузимале санкциjе (тада сам радио у Сталном представништву Русиjе у
ОУН) – наши западни партнери су, ако се радило о Кореjскоj Народноj Републици,
Ирану, или другим државама, говорили да jе неопходно формулисати рестрикциjе на
такав начин да оне не прелазе хуманитарне границе и не наносе штету друштвеноj
и економскоj сфери, него да треба да буду селективне и тако циљане да ударе по
елити. А сада jе све обрнуто – лидери Запада jавно говоре да jе потребно да
санкциjе буду такве да руше економиjу [Русиjе] и изазиваjу народне протесте. То
jест – што се тиче концепциjског прилаза у коришћењу принудних мера – Запад
jасно показуjе да се не ради о томе да он жели да промени политику Русиjе (што
jе и само по себи илузорно), него хоће да jоj промени режим – и то практично
нико не пориче.

Недавно jе председник
Русиjе В. В. Путин у разговору са новинарима говорио о ограниченом хоризонту
планирања политичара на Западу. И заиста, опасно jе када се одлуке о
наjважниjим питањима коjа се тичу развоjа света и целог човечанства доносе
полазећи од кратких изборних циклуса: у САД то jе на сваке две године – а за
сваки од њих jе потребно нешто измислити како би се привукли бирачки гласови.
То jе негативна страна демократског процеса – али не можемо да jе пренебрегавамо.
Не може се прихватити логика да нам предлажу да се [с тим] помиримо, омлитавимо
се и то прихватамо као нешто унапред дато: да сви мораjу да пате због тога што
у САД кроз сваке две године долази до избора. То неће успети. Ми се с тим
нећемо мирити, jер сувише су велики улози у борби против тероризма, претњи
ширења оружjа масовног уништења и многих крвавих конфликата чиjе негативне
последице далеко превазилазе границе одговараjућих држава и региона. Стремљење
да се учини нешто, било то ради осваjања jедностране предности, било да се
допадне бирачком телу пред следеће изборе, доводи до хаоса и потпуне неjасноће
у међународним односима.

Свакодневно слушамо
понављану мантру како Вашингтон схвата сопствену изузетност и обавезу да носи
то бреме – да води цео остали свет. Р. Киплинг jе већ говорио о „бремену белог
човека“. Надам се да то ниjе покретачка снага Американцима. Данашњи свет ниjе
ни бео, ни црн – него jе разнобоjан и разноврстан. У њему се лидерство не може
обезбедити само аутосугестиjом о сопственоj изузетности и Богом даноj обавези
да будеш одговоран за све, него само способношћу и умешношћу стварања
консензуса. Када би [наши] амерички партнери своjу моћ усмерили на то – били би
драгоцени, и Русиjа би им помагала.

Амерички
административни ресурс jош увек ради у оквирима НАТО-а, па и то уз битна
одступања – док ван граница НАТО-а то уопште ниjе норма. Узгред – о томе
сведоче и резултати америчких покушаjа да “построjе у потиљак“ светску
заjедницу око антируских санкциjа и мера. Више пута сам говорио, а имамо и
многоброjне потврде да широм света амерички амбасадори и емисари покушаваjу да
испослуjу сусрете на врху и говоре да земље у коjима бораве имаjу обавезу да
Русиjу казне у заjедници с њима, иначе ће они бити присиљени да у односу на те
земље донесу своjе закључке. А то се чини у свим државама без изузетка,
укључуjући и код наших наjближих савезника (како изгледа, Вашинтон има такве
аналитичаре). Огромна већина држава са коjима настављамо диjалог без икаквих
ограничења и изолациjе, како видите, цени самосталну улогу Русиjу на
међународноj арени. То – не зато што им се допада кад неко противречи
Американцима, него зато што схватаjу да светски поредак у коме нико не може
наглас изнети своjе мишљење, не може бити одржив (мада „испод жита“ наjвећи
њихов броj ипак изриче своjе мишљење, али то не желе да раде jавно због страха
од репресалиjа из Вашингтона).

Многи разумни
аналитичари схватаjу да између глобалних амбициjа владе САД и реалних
могућности те државе расте несразмера. Свет се мења, и – како то увек у историjи
бива, онда када нечиjи утицаj и моћ достижу врхунац – затим долази до процеса
када неко други почиње да се развиjа jош брже и ефикасниjе. Треба проучавати
историjу и полазити од реалности. „Седам“ економиjа у развоjу, на челу са
БРИКС-ом, већ има бећи БНД од западне „седморке“. Треба полазити од чињеница из
живота, а не од лажно схватане сопствене величанствености.

Постало jе модерно да
се мисли да jе на Криму и у Украjини Русиjа водила и води некакав „хибридни
рат“. Интересантан jе то термин – али jа бих га применио у односу на пре свега
САД и америчку стратегиjу рата – таj рат jе истински хибридни и управљен jе не
толико воjну победу над противником, колико на промену режима у државама коjе
воде политику коjа jе непожељна Вашингтону. Користе се финансиjски и економски
притисак, информациони напади, повећање притиска преко других дуж граница такве
државе и, разуме се – информативно и идеолошко деловање уз ослањање на
невладине организациjе финансиране из иностранства. Зар то ниjе хибридни процес
и оно што зовемо ратом? Занимљиво jе поразмислити на тему поимања хибридног
рата: ко га води, и да ли се сав таj хибрид састоjи само од „зелених
човечуљака“[6]. Наравно, инструментариjум наших
америчких партнера коjим они у савршенству владаjу jе далеко богатиjи.

Покушаваjући да
наметну своjу доминациjу у условима када се jављаjу нови центри економске,
финансиjске и политичке моћи, Американци изазиваjу обратну реакциjу, у потпуном
складу са трећим Њутновим законом, и [невољно] потпомажу стварање структура,
механизама, покрета усмерених ка тражењу метода за решавање насушних проблема,
и коjи су алтернативни америчким рецептима за решавање насушних проблема. Ту се
уопште не ради о антиамериканизму, нити о формирању некаквих коалициjа уперених
против САД, него се ради jедино о природноj жељи све већег броjа држава да себи
обезбеде сопствене животно важне интересе, и да то ураде тако, како тоj
конкретноj држави изгледа исправно – а не онако како им се сугерише „иза брда“.
Нико се не спрема да игра антиамеричке игре само зато да би се „забиберило“
Америци. Ми се сударамо са [америчким] покушаjима и чињеницама њиховог
екстериториjалног примењивања националног законодавства САД, отмицама наших
држављана, без обзира на чињеницу постоjања одговараjућих споразума са Вашингтоном
коjи предвиђаjу решавање таквих питања преко правозаштитних судских органа.

У складу са доктрином
националне безбедности, САД имаjу право да примењуjу силу на било ком месту,
када желе, без обавезе да се обрате у СБ УН. Сада jе, без обраћања у СБ УН
створена коалициjа против “Исламске државе“ (ИД). Упитао сам државног секретара
САД Џ. Кериjа зашто се нису обратили у СБ УН. Он ми jе обjаснио да би у том
случаjу било неопходно некако фиксирати статус председника Сириjе Б. Асада. Па,
наравно – jер Сириjа jе суверена држава и члан ОУН (нико jе ниjе одатле
искључивао). Амерички државни секретар jе одговорио да то ниjе у реду, jер се
они боре против тероризма, а режим Б. Асада jе наjважниjи фактор коjи подстиче
терористе из целог света и као неки „магнет“ их привлачи у таj регион у редове
терориста ради свргавања тог режима. Сматрам да jе то потпуно изокренута
логика. Ако већ говоримо о преседанима (а САД се баш придржаваjу права
преседана), онда треба поменути хемиjско разоружавање Сириjске Арапске Републике,
када су одлично сарађивали са режимом Б. Асада и он jе [тада] био потпуно
легитимни партнер САД, Русиjе, Организациjе за забрану хемиjског оружjа и
других. Американци су такође водили, и настављаjу да воде, преговоре и са
талибанима. Када им се то исплати, Американци су веома прагматични. Не знам
зашто jе у овом случаjу преовладала апсолутна идеологизациjа њиховог става – да
Б. Асад ниjе партнер. Наjвероватниjе jе да то ниjе толико операциjа против
Исламске Државе, колико припрема терена за коначно свргавање режима „под велом“
антитерористичке операциjе.

Не тако давно, Ф.
Фукуjама jе написао књигу „Политички поредак и политичка трулеж“ , у коjоj
доноси закључак о смањивању ефикасности државне управе у САД, и о опадању
традициjа демократске управе у правцу метода [управљања] феудалним имањем. Ово
[кажем] поводом оног питања „живота у стакленоj кући“, и да ли тада треба да се
гађа каменицама. Све се то одиграва у атмосфери пораста реалних изазова и
проблема савременог света. Видимо продужавање „потезања ужета“ у Украjини,
jужно од граница ЕУ долази до невоље, разгорева се пожар. Не мислим да ће
проблеми региона Блиског истока и Северне Африке сами од себе нестати. У ЕУ jе
формирана нова Комисиjа, поjавиле су се нове спољнополитичке личности коjима
предстоjи да издрже озбиљну борбу око питања у ком правцу водити основне
ресурсе – на продужавање авантуре у Украjини, у Молдавиjи, итд. у оквиру
„Источног партнерства“ (за шта се залаже агресивна мањина у ЕУ), или да се
послушаjу ставови jужних чланица ЕУ и пажња усредсреди на оно што се догађа на
супротноj обали Средоземља. То jе веома озбиљно питање за ЕУ, а за сада претежу
они коjи се руководе не реалним проблемима, него идеологиjом да се што брже
приграби оно где су раздували пожар и што се налази у несређеном, гасовитом
стању. То jе жалосно. Извоз било каквих револуциjа – било да су демократске или
комунистичке, никада не доноси добро. У региону Блиског Истока и Северне Африке
долази до правог распада државних, друштвених и цивилизациjских структура.
Деструктивна енергиjа коjа се у том процесу ослобађа може да опрљи и државе
удаљене од тог региона. Данас терористи (између осталих и они Исламске Државе)
претендуjу на државни статус. Шта више, они већ почињу и да осваjаjу териториjе
ствараjући тамо квазидржавне органе, коjи се ипак баве и административном
животном делатношћу. У оквиру тога долази до прогањања мањина, укључуjући и
хришћане. Данас у Европи ниjе политички коректно да се о томе расправља, стиде
се тога, док их ми у ОЕБС-у позивамо да се тим поводом нешто заjеднички уради.
Они се, пак, бакћу са питањем да би то било некакво „истицање“ хришћана. А
зашто jе то „истицање“? У ОЕБС-у се одиграва читава сериjа мера коjе су
посвећене спречавању заборављања жртава холокауста и тог злочина. Пре неколико
година, у ОЕБС-у, на инициjативу Европљана, почело се са читавом сериjом мера
против „исламофобиjе“. А ми ћемо предлагати да се изврши анализа процеса коjи
воде „хришћанофобиjи“.

У Базелу ће 4-5
децембра бити одржана министарска седница ОЕБС-а на коjоj ћемо изнети таj
предлог. Али – већина чланица ЕУ се “склања у сенку“, jер се стиде да о томе
разговараjу – исто онако као што их jе била срамота да у Устав ЕУ у времену
када се припремао под руководством Жискара д`Естена, унесу реченицу о томе да
Европа има хришћанске корене. Ако се не сећаш и не памтиш сопствене корене и
традициjе, како ћеш онда уважавати традициjе и вредности других? То jе врло
логично.

Израелски политиколог
Ш. Авинери jе упоређуjући оно што се одиграва на Блиском истоку са периодом
верских ратова у Европи, истакао да резултат [тамошњих] савремених потреса
тешко може да буде оно што Запад подразумева под демократским променама. Тешко
jе симултано играти на више плоча. Американци покушаваjу да то чине, али им не
полази за руком. Током 2013 г. су посветили деветомесечни период да би
“средили“ израелско-палестински конфликт. Нећу залазити у разлоге, мада су
познати, али ниjе им успело. Сада су затражили jош неко време како би до краjа
(ове) године дошло до назнаке некаквог напретка и како Палестинци не би ишли у
ОУН на потписивање Статута Међународног криминалног суда, итд. Одjедном се
показало да они воде паралелно преговоре о Ирану. Министарство спољних послова
САД jе тако баталило Палестину, почевши да ради на питању Ирана.

Сасвим недавно сам се
с државним секретаром САД Џ. Кериjем договорио да поразговарамо о тоj теми.
Треба схватити да се не сме проблем Палестине стално држати „у дубоко
замрзнутом“ стању. Више од 70 година држање тог проблема у стању
нерегулисаности jедан jе од озбиљних аргумената оних коjи врбуjу екстремисте за
своjе редове: „Нема никакве праведности: обећано jе стварање двеjу држава;
jевреjска jе створена, а арапску неће никада.“ По гладним арапским улицама ти
аргументи звуче веома озбиљно, поjављуjу се позиви на борбу за праведност
помоћу других метода.

Речи Председника
Русиjе В. В. Путина на седници Валдаjског клуба у Сочиjу о неопходности нове
верзиjе узаjамне зависности су веома актуелне. Неопходно jе да водеће државе
поново седну за преговарачки сто и договоре се о томе како могу у некоj новоj
форми да се споjе законити интереси свих основних играча (не знам како ће се то
звати, али мора се ослањати на Устав ОУН), како ће се остваривати разумно
самоограничавање и заjедничко управљање ризицима у контексту демократских
међународних односа. Све ово проглашаваjу наши западни партнери када се односи
на догађања унутар неке државе: врхунска моћ права, демократиjа, поштовање
тачке гледишта мањина. Али – на међународноj арени они од тога одступаjу, па се
као „пионир“ принципа демократизациjе, праведности и врхунске моћи међународног
права jавља Русиjа.

Ново светско уређење
може бити само полицентрично и одраз културно-цивилизациjске различитости
савременог света.

Познати су вам наши
ставови о неопходности да се у пракси и у правном смислу установи недељивост
безбедности. Нећу се задржавати на тоj теми.

Хтео бих да подржим
тезе Савета за унутрашњу и спољну одбрамбену политику да jе убрзани развоj
источних региона наше земље неопходна претпоставка да Русиjа постане велика,
успешна самоуверена светска држава ХХI века.

С. А. Караганов[7] jе био jедан од првих коjи jе оформио ту
идеjу и у потпуности се слажем с њим. Квалитетни скок наших односа са државама
Азиjско-тихоокеанског региона jе апсолутно неопходан. У том смислу, Русиjа jе
деловала у Пекингу на самиту Азиjско-тихоокеанске економске сарадње (АТЕС) и у
ту сврху користила и самит „Групе 20“. У новим условима ћемо том задатку
прилазити узимаjући у обзир принципе Евроазиjског Економског Савеза (ЕАЕС) коjи
почиње да функционише од 1. jануара 2015. године.

Сматраjу нас [Запад]
за „унтерменше“[8]. Више од 10 година Русиjа покушава да
уреди партнерске односе са НАТО-м на линиjи Организациjе Уговора о колективноj
безбедности (ОДКБ)[9]. То она чини не само зато да постави НАТО
и ОДКБ „на исту раван“, него зато што се ОДКБ бави откривањем наркодилера и
илегалних миграната на спољашњим границама Авганистана – док НАТО представља
кичму међународних снага сарадње безбедности, коjе су, између осталог биле у
обавези и да се боре против терористичке претње и извора за њено финансирање из
трговине наркотицима. Стално смо „ударали главом у зид“, покушаваjући и милом и
постављањем енергичних захтева, све са циљем да уредимо ту сарадњу у систему
„реалног времена“, како би Натовци приметивши кретање каравана са наркотицима,
и немаjући могућности да га зауставе о томе саопштили на другу страну границе
како бисмо могли да га ухватимо уз помоћ снага ОДКБ. Они су, jедноставно,
одбиjали да разговараjу са нама. Наши приjатељи (у правом смислу те речи) из
НАТО-а су нам шапутали да таj савез из идеолошких разлога не може гледати на
ОДКБ као равноправну организациjу. Такав потцењивачки и уображени однос се све
до сада види и према евроазиjском економског интеграционом процесу. И то – мада
државе коjе формираjу и намераваjу да ступе у ЕАЕС имаjу међусобно много више
заjедничког у економскоj, историjскоj и кутурноj равни него многе државе ЕУ. У
ЕАЕС се ми не ограђуjемо ни од кога, него подвлачимо отворену природу те
заjеднице. Убеђен сам да ће то бити озбиљан елемент моста између Европе и
Азиjско-тихоокеанског региона.

Не могу а да не кажем
и о развоjу свеобухватног партнерства Русиjе са Кином. Ми смо донели велике
билатералне одлуке коjе омогућаваjу да се говори о формирању руско-кинеског
енергетског савеза, али не и само то. Постоjи све више основа да се може
говорити и о формирању руско – кинеског технолошког савеза. Данас, наш тандем
са Пекингом jе jедан од наjважниjих фактора подршке међународноj стабилности и
какве-такве равнотеже у међународним пословима, као и обезбеђења врхунске
владавине међународног права. Користићемо и у пуном обиму потенциjал односа са
Индиjом и Виjетнамом – нашим стратешким партнерима – затим и државама АСЕАН-а[10], а отворени смо и за наjширу сарадњу са
Јапаном, само кад би наши jапански суседи показали осећање схватања њихових
сопствених интереса и не буду се обазирали на неке тамо – преко Океана.

Без даљњег, ЕУ jе наш
наjвећи колективни партнер. Нико [од нас] се не спрема да „себи пуца у ногу“
одричући се сарадње са ЕУ, мада, разумљиво да jе сада већ „business as usual“ немогућ. Европски партнери нам то и говоре – али, ствар
jе у томе да нам такав „business“ и ниjе потребан. Они
су полазили од тога да Русиjа нешто мора, а ми смо желели да равноправно сарађуjемо.
Због тога „business as usual“-а више неће бити,
али jа сам убеђен да ћемо преовладати садашњи период, да ће лекциjе бити
научене и да ће се поjавити нова основица за наше односе.

Сада већ почиње наглас
да се говори о легитимности постављања задатка за формирање jединственог
економског и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока. Министар
спољних послова Немачке Ф-В. Штаjнмаjер jе jавно казао (мада ми о томе већ
одавно говоримо) да jе неопходно успостављање диjалога између ЕУ и ЕАЕС. Више
се не схвата као нека егзотичност оно што jе Председник Русиjе В. В. Путин
казао у Бриселу прошлог jануара – да jе као први корак потребно почети
преговоре о стварању зоне слободне трговине између ЕУ и Царинског савеза, с тим
да се ориjентише на 2020. годину. Све jе то већ у току и постало jе део
дипломатиjе и реалне политике. За сада jе на равни дискусиjа, али убеђен сам да
ћемо доспети до онога што се данас назива „интеграциjом интеграциjа“. То ће
бити jедна од „ударних тема“ коjу желимо да пропагирамо у оквиру ОЕБС-а на
Савету министара спољних послова у Базелу.

Русиjа ће постати
председник БРИКС-а и ШОС-а[11]. У Уфи ће се одржати два самита ових
организациjа. То су веома перспективне структуре нове епохе – то нису блокови
(нарочито не БРИКС), него интересна удружења у коjима су представљене државе
свих континената коjе деле опште погледе и приступе будућности светске
економиjе, финансиjа и политике.

http://stanjestvari.com/2014/11/29/сергеj-лавров-тренутак-истине-у-однос/

[1] Прим Ур.: Совет по внешней и
оборонной политике (СВОП) jе руска невладина друштвена организациjа основана
25. фебруара 1992. у Москви. Основала jу jе група политичара, руководилаца
удружења пословних кругова, предузетника, друштвених и државних функционера,
представника министарстава одбране и унутрашњих послова, воjно-индустриjског
комплекса, науке и масмедиjа. Задатак организациjе jе потпомагање формирања и
остваривања стратешких концепциjа развоjа Русиjе, њене спољне и одбрамбене
политике, успостављању Државе Русиjе и грађанског друштва у њоj. (http://svop.ru/about/ ).

[2] Прим. Ур.:концентрисање свим снагама
на добит без обзира на околности.

[3] Прим. Ур: у рускоj лоповскоj
терминологиjи – превеслати, надмудрити.

[4] Прим. Ур.: Leslie Gelb – почасни
председник америчког Council on Foreign Relations и члан
консултативног Савета The National Interest

[5] Прим. Ур.: Була́т Ша́лвович Окуджа́ва (1924 – 1997), jедан од
наjпознатиjих совjетских и руских бардова – песника, родитељи су га на рођењу
назвали Дорианом (у част Ваjлдовог jунака Дориана Греjа). Члан КПСС од
1955-1990, када jе изашао из ње. Пред смрт крштен и добио име Иван.

[6] Прим. Ур.: „Зелени човечуљци“,
односно „Учтиви људи“ („Ве́жливые
лю́ди“ – также „зелёные
челове́чки“) jе интернетски поjам лансиран од краjа фебруара
2014. године. У воjном смислу, под тим подразумеваjу воjнике специjалних
jединица Руске Федерациjе коjи делуjу на териториjама других држава без
сагласности тих држава, а носе воjне униформе без знакова распознавања и чинова
(https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%B6%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D1%8B%D0%B5_%D0%BB%D1%8E%D0%B4%D0%B8 )

[7] Прим. Ур.: Сергеj Александрович
Карагаанов (1952), руски
политиколог, Декан факултета светске економиjе и светске политике Националног
истраживачког универзитета „Висока школа економиjе“, Москва, Ст. Петербург,
Перм.

[8] Прим. Ур.: Расистички немачки термин
– „подљуди“, насупрот „уберменшу“, натчовеку.

[9] Прим. Ур.: Организациjа колективне
безбедности коjу сачињаваjу Русиjа, Белорусиjа, Јермениjа, Казахстан,
Таџикистан и Киргизиjа – за историjат,задатке, итд. вид.: http://ru.history.wikia.com/wiki/%D0%9E%D0%94%D0%9A%D0%91

[10] Прим. Ур.: АСЕАН ( Association of SouthEast Asian Nations) — политичка,
економска и културна регионална међувладина организациjа држава из Југо-Источне
Азиjе (чланице: Брунеи, Виjетнам, Индонезиjа, Камбоџа, Лаос, Малезиjа,
Миjанмар,Сингапур,Таjланд, Филипини).

[11] Прим. Ур.: (ШОС) Шангаjска
Организациjа Сарадње jе регионална међународна организациjа,
основана 2001 г. Чланице су: Казахстан, Киргизиjа, Кина, Русиjа, Таџикистан,
Узбекистан. Државе посматрачи су: Авганистан, Индиjа, Иран, Монголиjа,
Пакистан, а позиви на самите шефова држава се шаљу и Туркмениjи, Савезу
Независних Држава, АСЕАН-у, ОУН, ЕАЕС, САД.

Извори:

(Званични саjт Министарства спољних послова
Руске Федерациjе, 22. 11. 2014)

http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/DC5FF1F87726417FC3257D9800518D9A

https://www.youtube.com/watch?v=LYduEz9eBNM

www.thesakersrpski.rs/2014/11/25/the-saker-апсолутно-пресудна-изjава-сергеjа/

http://stanjestvari.com/2014/11/29/сергеj-лавров-тренутак-истине-у-однос/