Село које обилазе само убице и мешетари

У центру села на темељима кућа страдалника никла су здања у власништву Албанаца, који нису бирали начин како да уђу у срце Старог Грацка

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

У Старом Грацку, код Липљана, познатијем по масакру над 14 српских жетелаца у јулу 1999. године, живот замире, а предстојеће зимске ноћи опомињу насљеднике страдалника да је ово село, настањено Херцеговцима, на мети албанских тајкуна и криминалаца.

Према подацима, у Старом Грацку на Космету до јула 1999. године живјело је нешто више од 1.000 Срба, који за себе воле да кажу да су Херцеговци.

Изузев на дан парастоса масакриранима, 23. јула, и окупљања у знак помена на жртве, у село више нико не долази са стране, ако се не рачунају мешетари –препродавци празних и напуштених кућа и имања.

Од овогодишњег парастоса када су се испред Спомен-плоче подигнуте на зиду дотрајале локалне школе окупили насљедници страдалника и политичких представника из Београда и Приштине, политичари више не долазе.

Никога није брига да бар сврати и саслуша муке и невоље са којима се преосталих 250 Херцеговаца свакоднено суочава.

Послије дужег времена навратио је Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак у привременој влади самопроглашеног Косова.

Дошао је да их види и да се увјери у сву горчину живљења у изолацији, да би „онима у Београду“ лично пренио утиске и незадовољство људи којима више ништа не значе празна обећања, дата током овогодишњег парастоса.

Већ 16 година преостали мјештани се жале и „исповиједају“ разним политичарима и „душебрижницима“ и апелују да се бар пронађу и казне убице жетелаца, али од тога до данас нема ништа.

То је један од услова какве-такве нормализације живота у овом заборављеном селу које нестаје, мада у њему и даље има 27 дјеце старе до 18 година, која се надају да ће једног дана моћи бар да шутирају лопту без пратње родитеља.

Соња Живић, супруга убијеног Радована Живића, каже Срни да је због немоћи и безакоња, те неодговорности и незаинтересованости оних који се испред табле са именима страдалих „заклињу у правду“, велики број породица продао имања.

„Не тражимо ништа друго изузев да сврате у Старо Грацко и чују да у овом селу има још живих“, каже Соња Далибору Јевтићу.

Она оптужује представнике власти из Београда и представнике Срба у институцијама самопроглашеног Косова да о старограцким жртвама причају само током избора и парастоса.

Огорчен је и предсједник села Зоран Ћирковић и наводи да су у центру села на темељима кућа страдалника никла здања у власништву Албанаца, који нису бирали начин како да уђу у срце Старог Грацка.

О убиству четрнаест жетелаца зна се сваки детаљ, планови и организација, зна се шта је група терориста под именом „Фортуна“ урадила и још ради. Знају се њихова имена, али се знају и имена оних који су злочин у Старом Грацку прекрили велом тајне.

Колико год преостале Херцеговце то бољело, још више их боли што су препуштени сами себи.

Далибор Јевтић је замолио руководство села да на папир ставе број кућа које треба изградити, број дјеце и самохраних мајки којима је помоћ хитно потребна, као и списак оних који су продали куће и имања и преселили се у централну Србију.

„После посете Старом Грацку свако коме је стало до опстанка Срба на Космету мора схватити да они не могу и не смеју платити цену одлагања примене бриселског споразума о заједници српских оштина“, сматра Јевтић.

Извор: