Села као чекаонице смрти

Љетним доласцима удахне се живот у беживотна села испуњена свакодневним умирањем у којима једино расту гроблја као посљедњи трагови и чувари неког бившег живота

Љето српским повратничким селима, послије дуге зиме, ноћи без краја у самоћи и чекања умирања, хладних људских односа, ријетких сусрета и још рјеђих разговора, не значи само буђење топло вријеме, дуже дане испуњених радом, школски распуст, него много, много више. Значи живот, поновно рађање, сусрет са најмилијима којих се види од лјета до љета. Љетним доласцима удахне се живот у беживотна села испуњена свакодневним умирањем у којима једино расту гроблја као посљедњи трагови и чувари неког бившег живота. У тим беживотним просторима, само бујна вегетација својом подивљалом снагом говори о немилосрдном протоку времена по селима чија је судбина запечаћена већ дуже од двије деценије.

Типични примјери пустих, мртвих села, без дјечјег плача, без ђака и школе… без пута и намјерника, гдје су облаци једини пролазници, налазе се у непосредној близини личке престолнице Госпића. Опустјела села Дивосело, Орнице, Читлук, Почителј, села су која би остала позната само њиховим сељанима, да се није догодила акција Хрватске војске „Медачки џеп“ када је за њих дознала шира јавност преко књига о успјешним војним стратегијама и судским списима о свирепим ратним злочинима. У тим селима, почишћеним од било каквих људских трагова, не назиру се више ни куће, ни димњаци, ни плотови…

Професор Миле Рајчевић своје родно Дивосело и Госпић, гдје је радио као директор средњошколског центра, напустио је точно 19. септембра 1991. и више никада није крочио на личко тло. Од те ’91. себе тражи на београдској адреси, али како каже, још се није нашао.

„И данас када ми зазвони телефон у стану, или ме неко на улици упита, одаклен сам, ја ћу, без размишљања рећи, Миле Рајчевић, из Дивосела. А 26 година живим у Београду“, каже осамдесетогодишњи Миле који се свакодневно храни носталгијом и погледом у мислима упртима према Велебиту и Височици.

„Већина наших села су чекаонице смрти, али Дивосело више није ни то, тамо нитко не живи, само се статистички воде четири човјека у Попису становништва. У цијелом Дивоселу има само 11 обновљених кућа“, говори о свом родном селу претвореном у рушевине које се назиру кроз подивлјало раслиње и израсле шуме високих стабала старих већ четврт вијека.

Валове емоција и сјећања Мили Рајчевићу враћа сваки одлазак родбине и пријатеља у Лику, док ишчекује њихов повратак у Београду са вијестима да вијести у мртвом селу уствари нема.

„Људи обиђу, врате се са тугом и сјетом. Кажу да се тамо више ни птице не чују. Нема никога, немаш кога срести… Сви су путеви зарасли. То су села у којима више ни пошта не стиже. Нема писама. Чак ни рачуни не стижу“, говори о свом родном селу без лјуди Рајчевић.

Иако је крај срушених православних цркви и рушених огњишта преживио два рата, мирнодопски повратак није доживио, али преживио је народ, негдје даље, у туђини.

„Има нас доста у Београду, и кад год се нађемо нама је тема увијек иста – Дивосело и како се некада живјело. Причамо анегдоте о нашим људима: како се петком ишло на плац у Госпић, како смо организирали изложбе и промоције у нашем Спомен-дому у Дивоселу, како смо прву недељу у Јулу организирали осмодневна спортска такмичења у окама и другим спортским дисциплинама. Да, и данас имамо ту нашу ‘личку олимпијаду’ и у исто вријеме као некада, само не, наравно, у нашем Дивоселу, него код Апатина. Дружења и повезаност нас Дивоселјана, у новој средини су остала. Храмовна слава села била је Мала Госпојина и ми се сваке године 21. 9. окупимо у Београду“, прича о пресељеном животу и пресељеним завичајним навикама Миле Рајчевић који је свој београдски живот посветио истраживању повијести личких села.

Своја знања и љубав према завичају пренио је и у својој послједњој књизи „Дивосело, Орнице и Читлук у времену и трајању“ у којој износи повијест ова три села од населјавања до угашених огњишта. Но, без обзира што им је село уништено и опустјело, вријеме од дугих 26 година није ослабило везе Дивоселјана који су остали јако повезани и одличан примјер другима завичајним удружењима. Сваке године сакуплјањем прилога од 10 еура, Дивоселјани из Београда сложно покрећу акцију чишћења сеоских гробова у свом селу.

„У Дивоселу има седам гробалја. Сваки засеок имао је гроблје. Покушавамо одржавати наша гроблја сваке године, све док нас има. Ми старији смо и далје као пупчаном врпцом везани за наш завичај. Завичај је само један. Ја сам био везан за свако дрво, и за ону моју липу прадједовску, и за моје породично огњиште. За изгублјени завичај везани су чак и моји синови који су завршили средње школе у Госпићу, и тамо су им остали пријателји, али док ови млађи, ех… они су друга прича….“, рећи ће Миле Рајчевић.

„Везе блиједе, живот иде далје. Наша дјеца и ове млађе генерације, то су школовани лјуди, доста их је отишло ван, како вријеме пролази, носталгије је све мање. Младе генерације немају изграђену везу са својим прецима. Они ће само рећи, мој дјед је рођен у неком селу, у Лици, и њих ништа више од тога не интересује…. Потпуно су отуђени, живе својим модерним, брзим начином живота и наши обичаји их не интересирају, и та пупчана врпчица са завичајем и прецима се прекида, они немају ту емоциу и наша завичајна прича тиме бива завршена за сва времена. Но, њима ће бити лакше, они су рођени негдје гдје је мирније, не осјећају и не знају много тога, а то незнање и тај осјећај неће им Богу хвала, представлјати терет кроз живот“, говори Рајчевић о младима у данашњем модерном времену којег између осталог красе и покидане породичне везе.

„Некад сам, као дијете, знао и тко ми је ујак, и тко ми је баба, стриц, слушао приче од баба и дједова, а сада, ако унук дође из Нјемачке на распуст, баба га гледа, ништа не разумије. Неки нови кругови успоставлјају се и селе на друштвене мреже, али је жива ријеч најјача“, успоређује Рајчевић времена у чијем се процијепу губи завичајна нит.

Све то веома утјече и на оно што послије свега остаје, а што се губи. Толико пута, не знајући што значи и колико је близу, кроз крајишка уста се без размишлјања о правом смислу тих ријечи, изустила стара народна изрека: Болје да умре село, него да умру обичаји. Села умиру, многа су већ умрла. Но што је са обичајима?

„Код нас је село умрло, а нисмо наставили обичаје. Ми се овдје дружимо и обнављамо традицију, али без веза, слика, емоција и потреба које ти обичаји рађају код млађих генерација, и далеко од извора тог обичаја, ти ће наши обичаји убрзо постати само материјал за истраживаче и професионална културно-умјетничка друштва. Наши обичаји остат ће у књигама, али и књиге данас нитко не чита“, говори Рајчевић о животу личких обичаја са београдским ваздухом, далеко од личког зрака.

А далеко од родне Лике, при сваком сусрету земљака расутих широм свијета, одмах проговори носталгија и прошлост.

„Има нас у Чилеу, Америци, Аустралији, Србији… Има чак понеко у Хрватској, у Ријеци. Иако је пуно различитих лјуди и догађаја ушло у наше животе, ти наши сусрети увијек буду тужни, загушени од емоција и невидлјивих слика. Од силних емоција из грла крене и пјесма „Ој ораје, ораје, устај мала, зора је“, а та наша зора из пјесме је јако, јако далеко. Ој јаворе, јаворе. Пустимо и ојкана. Упале се камере и све се то снима за неке пусте сате у туђини када човјека обузме носталгија“, говори Миле о осјећајима које не гаси вријеме нити ломе далјине.

„Настојим пренијети и на моје генерације да је завичај само један. Волио би да они воле мој завичаЈ. Свако јутро и вече гледам моју Клису, Дебелу Главицу, Височицу обасјану сунцем. То је дио мене, дио моје младости, мој живот. Био бих најсретнији да сам тамо, да имам своју кућу и да чујем оног коса или славуја који ми је некада пјевао свако јутро…“, говори Рајчевић.

За разлику од желја и чежњи Дивоселјана у Београду Миле Рајчевића, Божо Тривановић из Јаворника крај Двора, свако јутро и свако вече упија звуке завичаја. Вратио се 2005. године, седам година послије повратка својих родителја са којима се заједно 2010. године почео бавити сточарством и данас су власници укупно 60 говеда. У борби за крух у завичају Божи се придружио и син. Три генерације у завичају покушавају ићи далје против свих гравитационих друштвених и политичких сила које њихов завичај вуку према долје.

Уз полјопривреду, Тривановић је запослен и као директор комуналног подузећа у Двору.

„Овдје не умиру само лјуди. Овдје умиру и села. Велик је број села без лјуди, и тај ће број све више расти. Читав је низ пустих, посебно уз границу са Босном и Херцеговином, тзв. Сувом међом. Зут, Котарани, Чавловица, Кобилјак, Остојићи“, набраја Божо Тривановић читав ланац села гдје осим животиња нема живе душе.

Међу набројаним селима је и његово родно село Зут, гдје су његови родителји живјели до 1995. По неком неписаном банијском обичају, у нека сретнија времена, младе фамилије су се отискивале од родителја у нови живот, али не превише далеко. Тако је и Божо, са својом породицом, направио кућу и скућио се у сусједном, приступачнијем селу Јаворник.

„Иако је осипање почело још 60-70-тих година прошлог вијека одласком у западне землје, али увијек се на неки начин враћало у завичај, градило се и радило, о чему и данас свједоче зидане катнице по самим брдовитим и дислоцираним селима. Постојао је круг живота који се наставлјао, почињао и планирао, без обзира на све.

„Те некада, нове зидане катнице никада неће бити уселјене, потпуно су зарасле, нестале, шума их је буквално прогутала. Тјескобно је када човјек пролази крај тих кућа. Присјетиш се да је ту било живота, а сада пустиња и празнина. Да није било рата, та села, без обзира што су удалјена и неприступачна, не би доживјела такву пустош, у оваквом обиму. Оно што су лјуди прије узели од природе, ту землју искрчили и створили своја имања, природа сада послије ’95. немилосрдно враћа назад себи. Једноставно се види да многа та наша села као да нису постојала, та шума их је прогутала, једноставно су нестали“, тврди овај свједок пропадања свог завичаја.

„Није једноставно то гледати и доживјети такве ситуације. Ми смо ту присутни сваки дан и буквално нас се подсјећа какав је то живот на овим просторима. Сваки дан нам је то пропадање пред очима. Гледамо, осјећамо, доживлјавамо, а немоћни смо. Они који су отишли, имају носталгију, али опет нису суочени са тим свакодневним пропадањем. Коме је теже, тешко је измјерити“, рећи ће Божо Тривановић и признаје да је посебно тешко свједочити животу стараца који су остали сами на огњишту, далеко од своје дјеце.

„Када дођете испред тих кућа, а на вратима се појави та бакица или дједица, сами. На њиховом лицу се види та тежина самачког живота. То је нешто неописиво. Покушавамо да бар поправимо те путеве, да бар Хитна може доћи до њих. Старачко становништво је немоћно да одржава и своја гроблја. Помажемо колико можемо и велика је борба да наша гроблја одржавамо колико год можемо да се и она не претворе у шикару. До многих је гробалја тешко доћи, лјуди је све мање, природа је све јача од малобројне групе лјуди која нешто може и хоће“, наводи Тривановић све лјудске битке и битке заједнице у крајевима који одумиру.

„Али најстрашнији је осјећај када одлазимо од стараца, а они остају сами, препуштени само себи и природи. Највећи проблем тих лјуди је самоћа, они су једноставно сами. Дјеца су далеко. Питање када и како могу доћи“, описује Тривановић слике страдања лјуди и села, без будућности.

А будућност би била, и једино могу бити млади који ни на овом банијском тлу нису ухватили своје коријење. Сви ће рећи, разлог је једноставан, вријеме је учинило своје. Од Олује рађа се већ друга генерација дјеце чији су завичаји негдје другдје.

„Млади су слабо ухватили коријење са изгублјеним завичајем из којег су њихови родителји као дјеца морали отићи не својим избором, већ једном историјском компонентом, која није одредила само њихову личну судбину, већ судбину пустих села, па и цијелог једног народа. Добар дио те дјеце још никако није био у завичају својих родителја и никада неће осјетити какав је то био живот на овим нашим просторима. Тешко је младима и малој дјеци објаснити што се догодило и скоро немогуће предочити како су та наша села била уређена, умивена, плодне њиве, вруће оранице, да је све врвјело од живота, и да су та зарасла полја и шуме нахраниле, одшколовале и упутиле у живот генерациЈе и генерације лјуди“, наводи Тривановић и додаје да су нажалост, многи од тих лјуди заборавили одакле су кренули и која су им животна богатства пружила та сада пуста села.

„И док многи од наших Крајишника који раде у Србији за дневницу, не могу доћи у свој завичај, помоћи родителјима, покосити око куће, обићи гробове, постоје и они који су из избјегличке колоне за ових 20 година успјели, стекли капитал и финанцијски се осигурали, али не да су изгубили интерес за дједовину, него су изгубили осјећај повезаности и бриге за мјеста својих почетака“, тврди Тривановић.

Као у Лици и на Банији, слична је, или иста ситуација и у другим повратничким крајевима, на Кордуну, у западној Славонији и Далмацији. Пустош и умирање су као вјерни пратиоци све већег броја села по плодним Равним Котарима гдје су се угасли Врана, Радошиновци и Јокићи, села чак недалеко од атрактивног мора гдје Срби у послједње вријеме долазе најчешће из једног разлога – како би продали имовину.

„У тренду је продаја кућа, землје и шума у бесцјење. Нашим лјудима дједовина је постала проблем и терет на леђима којег многи једва чекају скинути. Почесто олако и јефтино. Наша пуста и празна села дошла су на распродају и то на специјално снижење ‘дај што даш, болје ишта, него ништа’ и на тај начин рјешавају се имовине. Овдје је квадрат изузетно плодне землје пао испод еура, а прије рата за хектар се добивало 100.000 марака“, говори бивши српски активиста Глишо Колунџић и истиче да се продајом землје, губи и задња веза наших лјуди са завичајем.

„То је наша велика, велика рана, јер само једном можете продати, а када продате, то више није ваше, постаје заувијек, заувијек изгублјено. На овим просторима наши лјуди су од землје живјели, и одувијек се землја куповала да би се населјавало, сада је дошло чудно вријеме да се прода како би се је заувиЈек ријешило. Многи чак не желе наслиједити своју имовину. Колико су се наши ђедови свађали за те землје, сада је све равно“, говори Колунџић о изгублјеним везама са дједовином, коријенима, землјом…

„Сви су изгубили интерес да се обнови живот на овим просторима. Гледамо од точке А до точке Б, а нитко не гледа у точку Ц. Наши лјуди чак су се олако одрекли пребивалишта у завичају, мали број лјуди је покушао задржати особну карту, плашећи се разних санкција, сада ће ускоро за своју дједовину плаћати порез као за викендице. Почетак је то краја административних веза са завичајем“, истиче Колунџић о коначним одласцима без адресе могућег повратка.

„Једноставно сви иду. Овде тек живи мали број лјуди који као да чекају у једној великој чекаоници на непрегледном брисаном простору, одлазак на свој послједњи пут. Тек преко лјета наша села помало оживе, али на кратки дах. Народни зборови, народњаци, крајишке пјесме подгрију атмосферу на дан-два. А затим већ слједећег дана, видимо само аутомобиле како одлазе, а ми остајемо са својим мукама, бригама и свакодневницом нестанка. Многи спомињу требало би ово-оно, али нитко конкретно од тих лјуди да покаже добру волју да спасемо коју кућу, које село у животу. Ми смо буквално на овим просторима препуштени сами себи“, рећи ће Колунџић и упозорава да ће се нестајање села негативно одразити на свеукупни национални идентитет Срба у Хрватској, али и саме градске средине којима су села увијек била природни резерват из којег су привлачили младе који су паралелно развијали своје индивидуалне, али и националне оквире.

Објављено у часопису „Просвјета“  број 137, јун 2017. године
Издавач: Српско културно друштво ПРОСВЈЕТА

Аутор: Паулина Арбутина

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Српскe кућe зa oдмoр | Јадовно 1941.

Кроз блато до Блатуше | Јадовно 1941.

Tри вијека Слaвкoвe плeтaрe | Јадовно 1941.