Седам деценија прикривања истине о крвавом стратишту

Не памтим оца, немам ниjедну његову фотографиjу. Зато сам увек волела да ми они коjи су га познавали причаjу какав jе био… И да налазе детаље по коjима подсећам на њега.

То ми jе помагало да у машти замишљам његов лик, дрхтавим гласом прича Мара Гркинић, родом из Доњих Гата у Цазинскоj Краjини, чиjи су отац, два стрица и деда, иначе инвалид без ноге, jула 1941. страдали од усташа на месту званом Гаравица, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу.

– Одвели су их на дан када jе рођена моjа сестра. Заjедно са хиљадама недужних цивила на наjсвирепиjи начин убиjени су и бачени у масовне гробнице на Гаравици. Имала сам две године и маjка jе са мном и тек рођеном сестром кренула у збег. Не знам како jе њу доjила, али мене jе хранила зрневљем кукуруза, зрно по зрно, да ми се црева не завежу. Касниjе jе добила неки папир да као радна снага пређе у Срем, па jе са мном дошла у Мартинце, код Сремске Митровице. У Земун смо прешли 1944, а исте године на прагу остатака наше куће у Доњим Гатама убиjене су моjа трогодишња сестра Милева, баба Милица и тетка Стоjа, док jе дванаестогодишњи стриц Илиjа са своjом млађом сестром успео да се спасе скривен испод кукуруза у котобањи – прича Мара Гркинић, коjа jе читавог живота покушавала да нађе податке о страдању своjе фамилиjе.

А онда, после седам децениjа скривања истине о крвавом стратишту на Гаравици, после Јасеновца и Јадовна, трећем по броjу зверски уморених Срба, у новембру jе промовисана књига Душана Д. Миљковића „Страдања у Цазинскоj краjини и антифашистичка борба (1941-1945)“. У тоj књизи, на 150 страница дугом списку жртава, Мара jе нашла и своjе – Зориће (отац, сестра, деда, баба, два стрица и тетка) и шесторо Илића, жртава из маjчине породице.

„Крволок Љубомир Кватерник, са његовим усташким кољачима, на Гаравици jе побио више од 20.000 Срба. Распаливши и мржњу муслимана према бившим комшиjама Србима за месец дана jе починио зло коjе се не може описати“, пише Миљковић, наводећи да jе на сваком квадратном километру срезова Бихаћ, Цазин и Крупа остало десетак српских гробова.

Без живих сведока

Учесник НОР-а (рођ. 1925), од 1944. школован у Грозном, а од 1947. године први пилот-ловац на руском авиону типа ЈАК, Миљковић, коме су у Гаравицама убиjени отац, деда, баба, сестра и стриц, више од четири децениjе покушавао jе да обjави истину о злочинима усташа у Цазинскоj Краjини. Када jе седамдесетих година прошлог века СУБНОР Цазина покренуо инициjативу да се та страдања истраже и саопшти истина, поjединци у руководству БиХ и Југославиjе, пише Миљковић, били су против обjављивања података о масовним покољима и невиђеним злочинима захтеваjући да се о њима говори уопштено и аперсонално, да се броjке умање, а починиоци прикажу као поjединци.

Признање да jе Бихаћ пре Другог светског рата имао 16-17 хиљада Срба, а већ 1942. ни jедног jединог (данас их има 380) нанело би велику штету „братству и jединству“, сматрала jе комунистичка власт. Све што jе учињено било jе подизање Спомен-парка жртвама фашизма Гаравице, отвореног 1981.

– У одлуци о подизању Спомен-парка Гаравице нигде не пише ко су биле жртве, колико jе их било и када су страдале. А да фарса буде jош већа, спомен-парк jе подигнут на брежуљку на супротноj страни од оне на коjоj су усташе поубиjале своjе жртве. Али стање се ниjе променило ни након распада СФРЈ. Први помен на Гаравици одржан jе 1991, зато што jе то тада одговарало Караџићевом СДС-у. Такве манипулациjе вређаjу и оне у земљи и нас на земљи – каже Мара Гркинић.

Видно потресена књигом Душана Миљковића, Мара се данас пита како то да смо у школи учили само о Јасеновцу, стрељању ђака у Крагуjевцу… Зашто други народи поклањаjу пажњу своjим жртвама, а ми негуjемо културу заборава? Да ли нас jе срамота? О чему се ту ради, пита се жена чиjи jе живот, како каже, заувек обележен трагедиjом коjа се догодила када jе имала само две године.

– Нерадо сам пристала да jавно говорим да бих скренула пажњу на чињеницу да се злочини никад не завршаваjу са физичким уништењем некога. Јер – бол траjе, кроз вашу децу, унуке. Зато jе истина о Гаравици важна како се никада више не би догодило да се нечиjоj деци одузме право на родитељску љубав и ускрати радост изговарања речи тата, мама, деда, баба – каже Мара Гркинић.

Аутор: Данило Вуjадиновић

Извор: magacin.wordpress.com