Сећање на српску Орлеанку

Књига Бошка Бојовића плете причу о топличкој хероини Јелени Шаулић Бојовић. Млада учитељица постала борац Гајтанског одреда

У сали Скупштине општине Пљевља промовисана је књига Бошка Бојовића „Јелена Шаулић Бојовић – јунаштво је цар зла свакојега“. О књизи су говорили др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида у Београду, новинар Милан Кнежевић и аутор проф. др Бошко Бојовић.

Претходно је епископ будимљанско-никшићки и администратор епархије милешевске Јоаникије, са свештенством и монаштвом Архијерејског намесништва пљеваљског, на Варошком гробљу одржао парастос Јелени Шаулић Бојовић, која је умрла 21. марта 1921. године.

Аутор књиге проф. др Бошко Бојовић, професор на Сорбони, иначе унук Јелене Шаулић Бојовић, говорио је о животу славне Дурмиторке.

– За ову Српску Орлеанку, како су је прозвали неки од публициста и новинара, остаје недоречени дуг и дужност сећања, посебно у долазећој стогодишњици Топличко-јабланичког устанка. Дуг и дужност не само сећања већ и самопоштовања и поштовања светлих ликова заједничке прошлости, посебно стога што је њено наслеђе „дело узвишене несебичности“, рекао је Бојовић.

Милан Кнежевић је, између осталог, истакао да књигу Бошка Бојовића, посвећену Јелени Шаулић Бојовић, види као импулс свести о сопственом историјском трајању, који ће, извесно је, добити и свој наставак и димензије разумљивије и прихватљивије генерацијама које долазе.

Ћерка свештеника Перка, најмлађа од петоро деце, рођена је 1896. године у селу Јунча До испод Дурмитора. Како је, причало се, отац дошао у сукоб са црногорским двором, породица Шаулић се преселила у Медвеђу, у којој је Јелена одрастала. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа и бритког језика, изузетне лепоте, па је у народу остала узречица „лепа као Јелена Шаулић“.

Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану (рођену Кнежевић), а четири дана касније букнуо је Топлички устанак, којим је накратко створена слободна република. Међу Србима који су се подигли против бугарског зулума били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом. Млада учитељица није могла мирно да седи док је трајао Први светски рат, већ се придружила чети Косте Војиновића на Радан планини. Постала је борац Гајтанског одреда.

Кажу да се годину дана после њене смрти међу припадницима племена Дробњак, којем је припадала, нису чуле гусле ни песма. Сва славља су остављена по страни. Постхумно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима, која се додељује за изузетну храброст, а 2005. године је добила спомен-обележје на пљеваљском градском гробљу, где је сахрањена.

СЕОБЕ

НАКОН рата са супругом се преселила у Пљевља, у село Отиловиће, где је радила као учитељица. Године 1920. родила је сина Илију и умрла непуних годину дана након тога, 21. марта 1921. године, у 26. години живота, плативши данак суровом животу жене ратника.

Аутор: М. Д.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Нови Сад – Свечано отварање изложбе „Хероине у балканским …

Посмртне остатке хероине преносе у Ужице: Тамо далеко, за …

Србија памти хероје | Јадовно 1941.