Сећање на српске јунаке

Србија је, кажу историчари и демографи, у оба велика рата према некадашњем броју становника и у односу на све савезничке земље, имала највише војних и још више цивилних жртава

Док су се после Другог светског рата па све до тзв. демократских промена 2000.г. војне и цивилне жртве тог рата редовно помињале, разне делегације су на њихова спомен-обележја полагале венце и цвеће, држани су говори, виђени, преживели ратници, често окићени генералским знамењима, су деци и ученицима причали о партизанским и спственим херојским борбама итд., дотле се о многим историјским биткама у I светском рату, често и значајнијим борбама од паризанских, ћутало.

Бројне жртве Првог светског рата биле су једноставно игнорисане, можда чак и намерно заборављане.
Иако се знало да је у том рату, Србија, као ниједна друга држава Европе, изгубила најмање трећину свог претежно младог становништва. Кости српских јунака остале су на многим стратиштима широм Европе а рањених и оболелих који лечење нису пеживели, и на тлу далеке Африке, у Бизерти, у Тунису.

Тек после 2000.г. одлучено је да се на дан потписивања примирја, чиме су зауствљене крваве битке у Првом светском рату, 11 новембар, прогласи државним празником као Дан сећања на велике српске жртве. Тога дана представници државе Србије полажу венце на споменике српским борцима ма где да се они налазе.

На „Војничком гробљу“, делу цивилног гробља у немачком граду Улму на Дунаву, представници Генеарлног конзулата Републике Србије већ годинама 11. новембра минутом ћутања и полагањем венца у име Републике Србије, одају пошту 146-торици српских војника који су своје младе животе скончали у казаматима тврђаве Куберг („Кравље брдо“) у Улму или у околним логорима. Оболели и изнурени тешким принудним радом, своје животе су оставили ту, у Улму.

Споменик војнику у српској униформи који лежи на мртвачком одру, није подигла нека „захвална Србија“ или каснија „захвална Краљевина Југославија“. Ни ондашњу државу, као често ни нашу данашњу, нису превише интересовали они на чијим су костима обе настале. Споменик су подигли преживели другови страдалника од својих новчаних прилога, као вечно сећање на српску младост која је заувек остала на том гробљу војника. Ако је сенима спских ратних заробљеника за утеху, само педестак метара даље, почливају њихови бројни ратни другови, руски ратни заробљеници, словенска браћа по Богу, вери и оружју. За разлику од наших, они леже крај великог споменика у лепо уређеном делу гробља.

1.

Поменимо, да у Немачкој постоји само неколико споменика-обележја умрлим српским ратним зробљеницима из Великог рата јер је од око 200.000 зробљених војника, највише њих робовало по логорима и казаматима Аусрије, Мађарске, Румуније… У Немчку је стигло између 10 и 15 хиљада ратних заробљеника. Нажалост, нема довољно тачних података, колико их је помрло и где су сахрањени.

Знамо да социјалистичку Југославију никада није посебно интерсовало де се пронађу тачни подаци о броју умрлих српских ратних заробљеника у Немачкој и шире из оба рата и да се достојно обележе стратишта Срба и њихова гробна места. Нико се деценијама није старао ни о евентуално постојећим споменицима. Тако је било и са спомеником мртвим војницима у Улму. Поцрнео од гарежи и делимично обрастао маховином, тај споменик делује у лепо уређеном гробљу прилично сабласно- као да је напуштен. Нешто цвећа око подеста указује, да се вероватно на Задушнице, можда Спска црква у Улму присети овог споменика.

Пре увођења државног празника 11. Новембар – Дан примирја, свештеник Спске цркве у Улму је заједно са представницима Конзулата и са педесетак верника на Задушнице посећивао споменик. Сада, изгледа, и цркву државни празник који није „црвено слово“ у њиховом календару, неки заједнички помен државе и цркве више не интересује. Као што их, очигледно, не интресује ни обнова споменика. А Управу гробља Улм, изгледа, још мање.

Додуше, тако је било и раније. Тек на иницијиативу породичне фирме Лукић из Штутгарта, споменик су пре 7 или 8 година бесплатно очистили и средили њихови радници. Он је заиста, како је народ говорио, „засијао“. И тада је било доста перипетија са Управом гробља да дозволи Лукићима и њиховим специјалним машинама приступ споменику, али се некако успело.

Лукићи би и сада бесплатно средили споменик али је опет потребна сагласност Управе гробља која се у свом саставу можда променила. Видећемо да ли ће Генрални конзул Републике Србије у Штутгарту Божидар Вучуровић успети да од Управе добије потребне дозволе како би следећег пролећа једини српски споменик ратницима из Великог рата на територији Јужне Немачке, опет „засијао“. То крај споменика сахрањени српски ратници сигурно заслужују.

Аутор: П. Ракочевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

На ћирилици! Ово је споменик који су Немци подигли Србима у Првом светском рату!

У аустроугарске логоре Срби су одвођени одмах после Сарајевског атентата

Логор Нежидер: логор за српску елиту