Сећање на „плавушане из комшилука“

Браћа Петар и Павле Голубовић имали су седам и пет година када су у јулу 1992. убијени заједно са својим родитељима у Коњицу. Сада им је спомен обележје подигао бивши комшија, Бошњак. Осуђен је само један злочинац.

Обрис два дечака на хладном црном камену. Окренути леђима, загрљени. Одлазе. Браћа Петар и Павле Голубовић имали су тек седам односно пет година када су их почетком јула 1992. године, заједно са родитељима, угледним Србима из Коњица, професорима Ђуром и Властом, из стана извели припадници Специјалних јединица полиције под контролом тадашњих градских власти.

Одвезли су их неколико километара од стана и под окриљем ноћи стрељали. Без осуде, без објашњења, без разлога.

Петар, неким чудом, није био погођен, па је, након што су убице отишле, покушао да потражи помоћ. Наводно се обратио полицији, која је исте убице обавестила да је један дечак преживео. Вратили су се и довршили злочин.

„Двоје деце неко убије и онда сви ћуте“

„Има и страшнијих прича, али та ми је пред кућом, па ме више боли, а таквих прича је Босна пуна“, каже за ДW Анис Косовац, Коњичанин који је одлучио да постави спомен-капију у знак сећања на, како каже, „два плавушана из комшилука“.

Непуних сто метара од своје куће у Доњем селу код Коњица, на десној обали Неретве, Косовац је на улазу у старо православно гробље својим новцем обновио подзид, поставио нову капију и спомен-плочу убијеним дечацима.

„Били су ми комшије, па кад неће Општина, срамота је да неко то не постави. Двоје деце неко убије и онда сви ћуте. Ћути режим за чије владавине су деца убијена. Тај режим и сад влада“, каже Косовац.

Додаје нешто тише, као да самом себи покушава да објасни страхоту: „Престрашно је кад неко убије децу. Како није страшно да ти дође неко навече, изведе те и убије двоје деце. У твом граду убијено двоје деце. Страхота једна.“

Реакције на спомен-плочу, каже, већином су позитивне и стижу из Коњица, Требиња, али и Торонта, Њујорка, Сиднеја. „Капа до пода пријатељу. Назвала бих те, али ево плачем. Ноћас сам сањала… да су нека добра, стара времена“, стоји у једној од порука.

„Спомен-обележје за Петра и Павла у сваком случају заслужује пажњу“, каже за ДW Лука Иванишевић један од оснивача Актива српског народа у Коњицу ратних деведесетих, човек за којег у Коњицу кажу да је најупућенији да говори о положају српског народа у том граду.

Зли људи, додаје он, „вероватно имају примедбе, добри људи немају. Таква обележја нису вишак гдегод се ставе, да подсећају на оно што није ваљало, да подсећају на зверства.“

Прича о повратку бесмислена

На подручју Општине Коњиц од нешто више од 44.000 становника неких 7.000 били су Срби. Број становника се у рату готово преполовио, а број Срба који још живе у Коњицу, према речима Луке Иванишевића, мањи је од 300. Додаје да је то већином старија популација и тек неколико деце. „И они који су се вратили, ако немају од чега да живе, гледају да оду даље.“

Током рата, додаје он, погинуло је, или на друге начине страдало око 340 Срба са подручја Коњица, за које је на православном делу Градског гробља подигнута спомен-капела.

Доста коњичких Срба, подсећа Иванишевић, посебно са подручја Брадине и Доњег села, прошло је и кроз ратне логоре Армије РБиХ Челебићи и Мусала. Многи су размењени током рата, а неки су у логорима дочекали крај рата. Углавном, већина њих је нови дом пронашла у другим деловима Херцеговине, у Требињу, на пример, али и широм света.

Намере да се врате немају. „Моје мишљење је да је бесмислено говорити о повратку, јер људи који тамо живе 15, 20 или више година, имају своје нешто – нови живот. Многи су и рођени другде, а овде у последњих десет година, врати се понеко – у сандуку“, каже Иванишевић.

Правде никад довољно

Однос актуелних, већинских бошњачких власти у Коњицу према Србима је, тврди Иванишевић, коректан. Пре десетак година обновљена је и већина православних верских објеката, а у град се вратио и парох, па су и литургије редовне.

Живи се, посебних проблема нема, али правде би, сматра Иванишевић, требало бити више. За злочине над српским становништвом на подручју Општине Коњиц после рата је ухапшено 13 бивших припадника Армије РБиХ и МУП-а из Коњица. Првооптужени је био Миралем Мацић, оптужен, између осталог, и за смрт дечака Петра и Павла Голубовића.

За убиство породице Голубовић, Мацић је осуђен на 12 година затвора. По одслужењу казне поново је ухапшен по новој оптужници за убиство цивила српске националности у Коњицу, након чега са Тужилаштвом БиХ склапа споразум о признању кривице и сведочењу о другим злочинима на подручју Коњица. Пре почетка новог судског процеса, Мацић је умро у затвору у јануару 2012. године.

Пресуђена казна за убиство породице Голубовић, Ђуре, Власте и њихових дечака „није довољна“, сматра Иванишевић. „Свакако се не може говорити да је то довољно, јер је то злочин над злочинима… Одговорност се не може одбацити ни за те који су имали дете у рукама и који су га поново проследили злочинцу.“

Имена браће Петра и Павла Голубовића уклесана су и у заједнички споменик убијеној деци Коњица, постављен испред школе на Мусали, као још један подсетник на бесмисао рата и најстрашније злочине, посебно оне у којима су убијени најнедужнији – деца.

Аутор: Здравко Љубас

Извор:DW.com

Везане вијести:

Коњиц 1992. – Злочин чека казну

Коњиц: Сјећање на страдање Срба из села Брадина

Некажњени злочини над децом у Коњицу (1992-1995)