Сећање на Кику буди нове поделе

Не стишавају се страсти око постављања бисте „космајске хероине“ Божидарке Дамњановић, у Младеновцу. Из Ковачевца стижу оштре оптужбе, биће и протеста. Удружење бораца: Споменик постављамо на Дан победе

Вест да ће 9. маја, на Дан победе у Младеновцу, код робне куће у центру бити постављена биста „космајске, партизанске хероине“, Божидарке Кике Дамњановић је хит тема која се сваким даном све више распламсава. Поделила је младеновачку, али и ширу јавност, отворила старе ране, продубила поделе и страсти. И, нема оног ко се, услед животних брига, у поткосмајском крају не бави и питањем: коме је и зашто баш сада потребан тај споменик.

Питање је, кажу, спонтано покренуто из великог младеновачког предграђа – села Ковачевца из кога су потекле прве и најтеже оптужбе на рачун, деценијама слављене и хваљене партизанке и народног хероја Кике, чијем је животном путу, стицајем судбине или намере, придодато и то да је била жена Драгослава Драже Марковића, упамћеног понајвише по јагњећим бригадама, башибозлуцима и теревенкама.

Зашто је баш из Ковачевца потпаљен фитиљ нашег најновијег неслагања? Зато, како је одјекнуло у јавности, што су у овом селу „злоделом Кике затрте читаве породице такозваних народних непријатеља“.

Па ко ће, питамо се, онда о тим злоделима да сведочи?

– Код нас у Шумадији, каже се: кад ти све мушке главе из куће побију, то је затирање породице и имена – одговара Милутин Мика Дамјановић, унук Војислава Дамјановића коме се деда, окићен Карађорђевом звездом, Албанском споменицом, Руским орденом Светог Ђорђа и француским орденом Легије части поверио готово на самрти да би „опрао савест, јер је подржао нову партизанску власт и нову југословенску државу“.

Део Ковачевца је устао против споменика Кики која је, кажу нам, заслужила осуду, а никако споменик јер је „лично одговорна за смрт најмање стотину његових мештана, њихове младости“… Четрдесеторо је уписано у споменик – у центру села. И мало је оних који не верују да је управо Кика одговорна за њихову смрт.

ИСТОРИЧАР ДЕВИЋ: НЕ ЧИНИТЕ ТО

Немања Девић, историчар који се бави Другим светском ратом у Шумадији, упутио је писмо младеновачком руководству. У писму се између осталог каже:
– Осећам професионалну и моралну обавезу да вас молим да тај споменик не поставите, да то не чините… Славећи њу (Кику) славите и злочине над свим њеним жртвама, којих није било мало. Ако имате бар мало поштовања за њих и желите да учините нешто за свој крај, бар их пустите да почивају у миру.

Говори Миодраг Ескић:- Ја сам једини наследник деде и ујака, Николе и Андрије Марића. Они нису били у четничком покрету. Били су угледни и прилично богати… Бака ми је оставила у аманет да о њиховој трагедији сведочим. Андрију је Кика лично ликвидирала. Крио се, овде, у цркви. Она је целу чету дигла и порту опколила да би ујака Андрију убила. Пуцала му је у чело и у рану оставила ружу.

Тако прича Ескић, тако тече потресна прича и о тројици убијених Петровића, чије је убиство „исто тако наредила Кика Дамњановић“.

Првослав Матовић, сестрић несталог Ђорђа Стаменковића, не каже да је за нестанак ујака баш крива „младеновачка хероина“, али се, с нескривеном сумњом да је то њено недело, пита: коме је и зашто овај споменик управо сада потребан.

Одборници младеновачке Скупштине су, већином, изгласали да биста може да буде постављена. Милутин Мика Дамјановић, унук истинског хероја Војислава је у чуду:

– Зар наши одборници немају преча посла у ово црно време? Црно, јер млади људи беспосличе, нико на њих не обраћа пажњу, никог не боли уво што пијемо воду неисправну за пиће… Сад подржали Удружење бораца НОР-а да постави бисту. Не за дело, него за злодело?

Из Ковачевца, тако, најављују петиције и протесте. Кључају сећања потомака, ране прокрвариле. Коме је ово, заиста, потребно.

– Скупштина је донела одлуку. За нас је то завршена прича. Биста ће бити постављена на Дан победе – говоре нам Никола Костадиновић, Радомир Петровић и Ратко Чокић, челници Удружења бораца које негује сећање на НОБ и Кику за коју кажу да је „својим делом задужила поткосмајски крај“.