Саво Штрбац: Вуковарска комеморација

Из професионалне знатижеље пратио сам пренос на ХРТ-у са обележавања “Дана сећања на жртве Вуковара”, који је и ове године одржан 18. новембра под слоганом “Вуковар – место посебног пијетета”.

Новина у односу на предходних 19 обележавања (почела су 1998. након реинтеграције СБО у уставно-правни поредак Хрватске) је у томе што је Вуковар дан прије, у пратњи Верана Матића, специјалног изасланика председника Србије за нестала лица, посетио и Милорад Пуповац, председник СДСС-а, заступник у Сабору и неспорни послератни предводник преосталих Срба у Хрватској, да ода почаст свим вуковарским жртвама. Најпре је спустио венац у Дунав у близини Веслачког клуба, у који су лета 1991, прије почетка битке за Вуковар, довођени Срби на информативни разговор са којег су, уместо повратка кућама, пловили низводно према Новом Саду. Затим је, у пратњи полиције, положио цвеће и упалио свеће и на “Меморијалном гробљу жртвама Домовинског рата”, гдје му је део хрватских ветерана окренуло леђа.

Новина је и у томе што је на Меморијалном гробљу, пред целим државним врхом РХ и бискупма са подручја РХ и БиХ, “мису задушницу” предводио бискуп жељезански Егидије Иван Живковић, који је у својој подужој “проповједи”, између осталог, изговорио и ово:

“За зло у Вуковару није колективно крив српски народ јер у овим гробовима леже и Срби који су били лојални својој родној домовини Хрватској. Бол, срам, злочин и рат су учинили они који су хтели покорити слободу хрватскога народа. У Вуковару је почела велика неправда зато мора овде започети и коректна судска правда, која не сме бити потицана само просведима. Ако је Вуковар симбол патње, а јест, нека коначно буде и симбол правде”.

У току вишесатног преноса изјаве су давали и хрватски ветерани, чланови породица погинулих и несталих, представници власти, политичари… У њиховим изјавама доминирале су речи “великосрпска агресија”, “југочетничка тзв. ЈНА”, “србочетници” …Ни једном речју нико, осим поменутог бискупа, није споменуо српске жртве. А било их је и то много.

И хрватски и српски извори слажу се у следећем: битка за Вуковар је 87-дневна опсада Вуковара (од августа до новембра 1991) од стране ЈНА, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага. Битка се завршила поразом локалног Збора народне гарде (ЗНГ), великим разарањем града и великим бројем мртвих и избеглих. Битка је била значајан симболички губитак за Хрватску, која је контролу над овим градом повратила тек у јануару 1998. у тзв. мирној реинтеграцији СБО у њен уставно-правни поредак.

У осталим елементима ове битке, сукобљене стране се не слажу ни у чему, посебно не по питању јачине и губитака сопствених и противничких снага које су учествовали у овој бици.

По хрватским изворима ЈНА је имала око 13 пута више стално ангажованих војника и преко 60 пута више тенкова у односу на хрватску страну. Ове године Хрвати су званично изнијели да су имали 1.770 погинулих, 386 несталих и 2.800 одведених у српске логоре. По још увек “незваничним српским проценама” на страни ЈНА било је 1.103 погинула и око 2.500 рањених. По Веритасовим подацима на подручју Вуковара у току 1991. погинуло и нестало је најмање 350 лица српске националности. Ове жртве су искључиво Вуковарци, цивили или припадници ТО, од којих је стотињак прије почетка битке одведено на “информативне разговоре” са којих се никада нису вратили.

Прва вуковарска жртва је Србин Јован Јаковљевић (51), шеф локалне трговине спортском опремом, којег су 29. јуна око 23 сата на прагу куће убиле наоружане комшије, које ни до данас нису идентификоване. Вуковарски Срби, којих је тада са Југословенима у том граду било преко 40 процената, схватили су поруку и масовно почели напуштати град.

ЈНА је ушла у рат да деблокира своје касарне које су под опсадом држале ЗНГ, које су тада још увек биле паравојне јединице, за разлику од ЈНА, која је све до међународног признања Хрватске у јануару 1992, била једина легална војна формација у заједничкој држави СФРЈ.

Пратећи прославе “Дана победе” и обележавања “Дана сећања на жртве Вуковара” и сличне хрватске манифестације, увек се сетим и једног написа на једном хрватском порталу: “Сваки Хрват, па и онај предшколског узраста, зна шта је ратни злочин. То је кад Србин убије Хрвата. Све остало је домољубље или лаж”.

Сматрам да је насушна потреба свих нас на просторима бивше нам заједничке државе, посебно оних који су међусобно ратовали деведесетих, да се суоче са сопственом прошлошћу. Начини на које Хрвати славе победе и обележавају поразе ни издалека ми не личи на реално и објективно суочавање с прошлошћу, које једино може довести до истинског помирења, за које се, донекле, заложио и штајерски бискуп Живковић на овогодишњој комеморацији жртвама Вуковара.

Извор: ВЕРИТАС

Везане вијести:

СЛОБОДАН ЈАКОВЉЕВИЋ: Мој је отац у Вуковару убијен у јуну …