Сва је прилика да се решење тог проблема (и још понешто) налази у „тајном” досијеу ХВ-а о резултатима увиђаја с места пада авиона.
Никша Жупа је рођени Сплићанин и дугогодишњи позоришни руководилац, који је у другој половини осамдесетих радио као директор ХНК у Сплиту. Јавности је познат као продуцент свечаног отварања и затварања загребачке Универзијаде, одржане 1987. године, а затим је постао декан Академије драмских уметности у Загребу и директор Опере и Балета у Љубљани
Пре неки дан, 3. октобра, сплитска „Слободна Далмација” објавила је подужи интервју са словеначким новинаром Матејом Шурцом, који је пре неколико година заједно с колегом Блажом Згагом написао књигу-трилогију „У име државе” о кријумчарењу оружја и девиза за време ратова деведесетих прошлог века, у којој је највише пажње посвећено хрватском трговцу оружјем Никши Жупи, са чијом судбином сам се сусретао бавећи се проблемом несталих особа.
На хрватском списку несталих који је у мају 2002. предат српској страни налазила се и особа са следећим подацима: Никша Жупа, син Фране, рођен 9. јануара 1953. у Сплиту, нестао 31. јула 1994. у Пули.
Пошто сам присуствовао предаји тог списка у својству експерта у тадашњој Комисији Владе СРЈ за хуманитарна питања и нестала лица, питао сам представнике хрватске стране како очекују да им дамо податке о некоме ко је нестао у Пули, која је све време рата била под хрватском контролом и далеко од линије фронта.
Када су ми појаснили да је Жупа глумац и да је тог дана полетео с аеродрома у Пули у авиону за који се прича да је оборен изнад територије РСК, рекао сам им да је 1. августа 1994. изнад Плитвичких језера заиста оборен авион – украјински „антонов 26”, у којем је, по нашим тадашњим сазнањима, била посада од шест Украјинаца, те да смо сакупљене посмртне остатке (тешке око осам килограма) у металном ковчежићу и делове летелице крајем исте године предали представницима украјинског конзулата у Београду.
Шта је радио украјински авион са украјинским пилотима далеко од Украјине?
То смо дознали још те 1994. године из писмене и усмене комуникације с људима из украјинског конзулата у Београду, на чијем челу је био генерални конзул Вадим Примаченко. Касније је био амбасадор Украјине у Београду, а после тога у Љубљани. Од конзулата смо добили и имена чланова посаде: Шпорчко, Татаринов, Худорст, Бреславски, Њикитин и Мархињ, који је и изнајмио летелицу. Превозили су оружје за Армију БиХ са хрватских аеродрома Пула и Крк до аеродрома Ћоралићи код Бихаћа. За сваки прелет преко територије РСК добијали су по 5.000 долара. Авион је, око два сата иза поноћи, оборила ракетна батерија из састава Ракетне бригаде ПВО СВК. Пао је на шумовит и тешко приступачан део Мале Капеле, звани Ћоркова увала, близу Плитвичких језера.
Шта ће глумац у теретној летелици која ноћу из једне државе у другу превози оружје и муницију, летећи у забрањеној и по живот опасној зони?
Трагајући за одговором, још тада сам дошао до следећих података: Жупа је рођени Сплићанин и дугогодишњи позоришни руководилац, који је у другој половини осамдесетих радио као директор ХНК у Сплиту. Јавности је познат као продуцент свечаног отварања и затварања загребачке Универзијаде, одржане 1987. године, а затим је постао декан Академије драмских уметности у Загребу и директор Опере и Балета у Љубљани. Паралелно, већ од 1990, по налогу хрватске владе, укључио се у послове набавке оружја, који су у ондашњим условима међународног ембарга били све само не јавни и транспарентни. Познат је и као други супруг Ирене Пасарић, најбоље хрватске балерине.
Из поменутог интервјуа с Матејом Шурцом дознајем и да је Никша Жупа био врло утицајан трговац оружјем, јер је био један од блиских сарадника готово највећег трговца оружјем тада у Европи, Грка, Константина Дафермоса, чије је главно седиште било у Бечу; да је учествовао у бар два велика транспорта наоружања у Словенију, који су потом прослеђени у Хрватску и БиХ (један је чинило 13 камиона муниције и мина из албанске луке Драч, који су у Копар трајектом „Хорнбим” стигли 16. септембра 1992, а други – 32 контејнера с пешадијским наоружањем – доспео је бродом „Исланд” из украјинске луке Николајев). После његове погибије словеначки криминалистичари приликом претреса куће у којој је становао нашли су бројне понуде за наоружање и детаљну документацију о руским авионима „миг 21”, па чак и податке о балистичким ракетама „скад”.
У мају 2004. године „Веритасу” су се обратили и представници комисије Федерације БиХ за нестала лица, од којих сам сазнао да се у истом авиону са Жупом налазио и њихов пилот Самир Бегановић (27), који је, у недостатку радара, помагао украјинским пилотима у ноћној навигацији. Ускоро су ми се обратили и Самирови рођаци с молбом да им помогнемо да дођу до његових посмртних остатака (о чему сам у овој истој рубрици 24. новембра 2017. објавио текст „Украјински ’пси рата’”). Из наведеног интервјуа дознајем да се још није ушло у траг посмртним остацима из оног „’Веритасовог’ ковчежића”, за које се верује да би могли припадати и Жупи и Бегановићу, али и украјинским пилотима.
„Врло је необично да је Жупа прихватио да се укрца у ’антонов’ јер, према златном правилу, трговци оружјем никада не путују заједно с робом коју желе да продају, пошто се никад не зна хоће ли те приликом слетања чекати купац или полиција. Очито је био врло самоуверен, сигуран да му нико ништа не може, па чак ни артиљерија РСК, те је направио кобну грешку”, једна је од Шурцових констатација изнесених у поменутом интервјуу.
Ја бих додао да трговац илегалном, уз то и врло скупом и ризичном робом најчешће путује ради преузимања новца по правилу „из руке у руку”. Авион је оборен на повратку, након истовара терета. Ако је Жупа преузео паре, оне су заједно с авионом пале у тешко приступачне пределе Мале Капеле. Колико ми је познато, Срби никакве паре нису пронашли. А Хрвати? Шурц тврди да је посебна комисија Хрватске војске у пролеће 1996. обавила детаљну „криминалистичко-техничку истрагу” на месту пада авиона, али резултати за време писања његових књига (2011–2012) још нису били доступни јавности. Колико је мени познато, нису ни данас, а вероватно неће бити ни у догледно време.
Мислим да је велика заблуда трагати за „’Веритасовим’ ковчежићем” због идентификације и преузимања посмртних остатака најмање осам особа, колико их је приликом обарања било у авиону. Сва је прилика да се решење тог проблема (и још понешто) налази у „тајном” досијеу ХВ-а о резултатима увиђаја с места пада авиона.
Докутентационо-информациони центар „Веритас”
Допуна наслова и опрема: Стање ствари