Саво Штрбац: Милановићево сунце туђег неба

Знају избегли Груборичани да „сунце туђег неба не греје као што ово греје”, али се сећају и позива  Туђмана од 5. августа 1995… Они који су га послушали били су преварени и убијени.

„Остајте овдје!… Сунце туђег неба,/ Неће вас гријат ко што ово грије;/ Грки су тамо залогаји хљеба/ Гдје свога нема и гдје брата није.” Ове Шантићеве стихове изговорио је хрватски председник Зоран Милановић 25. августа у Груборима, на комеморацији српским жртвама пред високим званицама, међу којима су били и потпредседници хрватске владе Хрват Томо Медвед и Србин Борис Милошевић, председник СДСС-а Милорад Пуповац и специјални изасланик председника Србије за питање несталих Веран Матић, те неколико рођака жртава, који су само за ову прилику допутовали из „туђине”.

Какав је догађај окупио поменуто друштво?

У засеоку Грубори, село Плавно код Книна, до 4. августа 1995. живеле су 24 породице на исто толико имања, са око 70 душа. Пред хрватском акцијом „Олуја” већина житеља је отишла у егзодус, а тринаесторо, који нису хтели или могли, остали су на својим огњиштима. Дана 25. августа седморо их се спустило до школе у центру села, удаљене око два и по километара, да се региструју код Унпрофора ради одласка у Србију. На путу до школе мимоишли су се с неколико возила у којима се налазила униформисана лица са хрватским ознакама. Док су чекали на долазак унпрофораца, видели су дим из свог засеока и њих четворо, Милица Карановић, Мара, Душанка и Јово, сви с презименом Грубор, предосећајући несрећу, пожурили су натраг.

Панорама книнског села Грубори у Сjеверноj Далмациjи.

„Грубори су били у пламену. На улазу у засеок се растајемо и свако одлази својој кући. Видим како горе куће, стогови сена, штале… И моја кућа је сва у пламену. Зачух кораке у близини, помислих да су усташе и сакрих се испод степеница. Бијаху то кораци Маре Грубор, која ми рече да је заклан Милош Мићо Грубор (80). Одлазимо до његове куће и затичемо га на кревету, сав у крви, пререзаног грла. Кухиња му је горјела, а кућа сва испретурана. Приђоше нам Душанка и Јово, па заједно идемо од куће до куће и редом проналазимо лешеве. Најприје мога брата Јове (65) са пререзаном јабучицом. Затим мога сина Ђуре (41) на ливади, одмах повише кућа. И он је имао ране на врату. Поред њега лежала је Милица Грубор (54) пререзаног грла и са много убода по тијелу. У кући моје мајке Марије (90) пронашли смо само остатке њених сагорјелих костију. Затим смо ушли у кућу Јове Грубора Дамјановог (73) која је била у пламену с већ урушеним кровом. Нисмо га успјели наћи. У шуту смо примјетили бијели пепео, па смо закључили да је то од њега остало. Поред тога што су побили све сељане које су нашли код кућа, убијали су редом и стоку на коју су наишли. Убили су пет крава, двоје телади и више свиња, а један дио стоке горио је у свињцима и шталама. Од двадесет кућа у селу остале су читаве само три.„

Ово је у марту 1998. у просторијама „Веритаса” у Београду испричала тада шездесетосмогодишња Милица Карановић.

Све што је Милица испричала „Веритасу” забележила је и камера ТВ екипе УН-а, која се нашла у Груборима због раније договореног састанка с мештанима, кад су и снимили сцене злочина. Запамтили су и регистарске ознаке аутомобила с хрватским специјалцима који су се враћали са „обављеног задатка”.

Када су истог дана „заштитне снаге” од надлежних хрватских власти тражиле информације о догађају у Груборима, одговорено им је да се на том подручју десио оружани сукоб припадника специјалне полиције са „заосталим четничким бандама”. Можда би им та обмана и успела да није било снимка УН-а и изјава Милице и њених комшија.

Захваљујући Милици и њеним комшијама и неколицини службеника Унпрофора, који су сведочили и пред Хашким трибуналом, неспорно је утврђено да је у Груборима злочин починила хрватска специјална полиција из састава Антитерористичке јединице из Лучког, у акцији „чишћења терена” поред пруге Загреб–Книн–Сплит, којом је наредног дана требало да прође „воз слободе” с председником државе Фрањом Туђманом. Без обзира на то што је утврђено, хрватски генерали су у жалбеном поступку ослобођени оптужбе због неких других „игара” међународне заједнице.

Комеморација српским жртвама: министар бранитеља Томо Медвед, председник Хрватске Зоран Милановић и председник Савета СНВ-а Милорад Пуповац (Фото Бета/Хина/М. Стрмотић)

У Хрватској су за злочин у Груборима, под изузетно снажним притиском међународне заједнице, тек 2009. процесуирали петорицу бивших припадника специјалне полиције, али су на крају сви били ослобођени у недостатку доказа, односно због „завета ћутања” припадника поменуте јединице.

У селу Плавну у августу 1995, поред поменуте шесторке из засеока Грубори, убијено је још 25 мештана, сви српске националности, просечне старости преко 71 годину, међу којима је седам жена, а ни за та убиства до данас нико није одговарао.

Према попису становништва из 1991. у селу Плавну живело је 1.729 житеља, међу којима су 1.708, или 99,3 процента, били Срби. А према попису из 2011, у том селу су живеле 253 особе, без одреднице о националном саставу. У засеоку Грубори од 25. августа 1995. не живи нико.

Комеморација српским жртвама: Фото: HRT

Знају избегли Груборичани да „сунце туђег неба не греје као што ово греје”, али се сећају и позива првог хрватског председника Туђмана од 5. августа 1995. године: „Позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права”. Они који су га послушали били су преварени и убијени.

А како да верују и његовом наследнику кад судови њихове државе ни након 25 година нису у стању (не желе) да било кога осуде за најстрашнији и најнеоспорнији ратни злочин, какав је овај у Груборима?

Документационо-информативни центар „Веритас”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 5. 9. 2020)