Саво Штрбац: Коме је и зашто хрватска влада отписала дугове

Влада Републике Хрватске је на 274. седници, одржаној 28. децембра 2023. године, усвојила Одлуку о отпису тражбина трошкова парничног поступка досуђених Републици Хрватској, тражбина с наслова накнаде штете и других тражбина досуђених Републици Хрватској, у одређеним поступцима.

Информација о усвајању ове одлуке под истим датумом објављена је на службеном сајту хрватске владе, на којем је објављен и предлог текста одлуке. „Веритас” је дан касније на свом сајту објавио вест о усвајању и текст поменуте одлуке, док хрватски медији првих девет дана ни слова нису посветили овој одлуци.

Тек 5. јануара 2024, на порталу бранитељског форума, под насловом „Влада опрашта дугове припадницима српске националне мањине на име изгубљених судских спорова против Републике Хрватске”, преузима вест о усвајању и текст поменуте одлуке са „Веритасовог” сајта уз коментар: „Са овом одлуком хвали се Саво Штрбац на страници ’Веритаса’”. А дан касније и портал „директно.хр” преноси исту вест под насловом: „Владина одлука која је очити уступак Пуповцу прошла испод радара: Саво Штрбац је одушевљен.”

Са чиме се ја то хвалим и одушевљавам?

„Овом се одлуком отписују тражбине (потраживања) трошкова парничних поступака досуђених Републици Хрватској правоснажним пресудама донесеним након 31. јула 2003. у поступцима покренутим на основу Закона о одговорности за штету насталу услед терористичких аката и јавних демонстрација (’Народне новине’, број 117/03) и Закона о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага током Домовинског рата (’Народне новине’, број 117/03), као и ненаплаћене тражбине по основу правоснажних пресуда у регресним парницама за накнаду новчаних износа које је РХ исплатила по основу правоснажних пресуда донесених сагласно наведеним законима, а прописује се и могућност отписа других потраживања досуђених РХ које се односе на Домовински рат у одређеним судским и управним поступцима. Такође се прописује да ће се извршити поврат Републици Хрватској досуђених и већ наплаћених потраживања из наведених поступака”, наводи се, између осталог, у образложењу предлагача ове одлуке.

Из образложења се дознаје и да је по процени на основу наведених закона покренуто од 1.500 до 2.000 захтева, а после и тужби пред надлежним судовима; да је тек 16 одсто тужитеља који су били обавезни да плате парничне трошкове, платило их или их плаћа; за износе које Република Хрватска исплати, држава има право регреса те да већина таквих случајева није наплатива ни у извршним поступцима и да ће за провођење одлуке бити потребно око 700.000 евра. А из текста одлуке произилази и да се захтев за поврат уплаћених средстава подноси надлежном одветништву у року од године дана од усвајања одлуке, када је и ступила на снагу; да захтев могу поднети и наследници; да се поврат средстава врши без камате и да се за провођење ове одлуке оснива одбор којег чине представници Министарства правосуђа и управе, Министарства хрватских бранитеља, Министарства финансија и Државног одветништва РХ.

Значај ове одлуке најбоље ће се разумети кроз следеће примере:

Дана 25. фебруара 1992. године, у Дарувару, припадник Хрватске војске Јожица Мудри ликвидирао је четворочлану српску породицу Радосављевић: Радета, његову супругу Јованку и њихове малолетне синове Дејана (14) и Ненада (10), за које дело су га хрватски судови правоснажно и осудили на 15 година затвора.

Радетов отац Петар и сестра Милица по правоснажности пресуде поднели су тужбу против РХ ради накнаде штете. Петар умире у току парнице, а поступак, као једини наследник, преузима његова кћи Милица. Општински суд у Дарувару, пресудом из јуна 2007, коју је потврдио и Жупанијски суд у Бјеловару, одбија Миличин тужбени захтев у целости, уз образложење да у тренутку смрти није живела са братом и његовом породицом те да јој не припада ни право на нематеријалну штету као наследници оца Петра, какав став су заузели и Врховни и Уставни судови Хрватске. С обзиром на то да је изгубила спорове, судови су пресудили да она држави Хрватској накнади трошак парничног поступка у износу од око 25.000 евра. Познато нам је да је Милица платила поменути износ.

Првог маја 1995. године, хрватске оружане снаге извршиле су агресију, под кодним називом „Бљесак”, на српску област Западна Славонија, у саставу РСК, у време када је ова област била под заштитом УН-а. У тој акцији најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара: Ранко, супруга му Анђелија и њихова деца Горан (11) и Гордана (осам), те Милутин и супруга му Цвијета и њихова ћерка Драгана (седам). По тужби сестара Радмиле и Мирјане Вуковић, поднесене против РХ за накнаду штете због убиства оца им Милутина, мајке Цвијете и сестре Драгане, хрватски судови су одбили њихову тужбу уз образложење да убиство њихових родитеља и сестре није ратни злочин већ „ратна штета”, за коју држава не одговара, уз обавезу да оне држави плате парнични трошак у износу од око 3.200 евра. Није нам познато да ли су сестре и платиле овај износ.

У оваквим и сличним случајевима (а има их на стотине) ако тужитељи до сада нису платили поменуте парничне трошкове држави Хрватској, неће их ни морати платити, а ако су их платили, исти износ би им требало бити враћен без камата ако у року од године дана од усвајања одлуке поднесу захтев за поврат.

То су примери који иду у прилог оштећеницима српске националности, о чему пишу и већ поменути хрватски портали.

Међутим у овој одлуци се „крије” и отпис потраживања РХ и за ненаплаћена потраживања по основу правоснажних пресуда у регресним парницама за накнаду новчаних износа које је РХ исплатила по основу правоснажних пресуда донесених сагласно наведеним законима.

Ево примера и за ову „скривалицу”:

Двадесет и првог септембра 1991. припадници МУП-а и ЗНГ РХ, на мосту на реци Корани у Карловцу, ликвидирали су, након предаје и одлагања оружја, тринаесторицу припадника ЈНА и ТО, неколико клањем у лежећем положају, а већину хицима из аутоматског оружја у стојећем положају, док су се тројица, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста, а четврти се у току ноћи, такође са тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца. За овај злочин у мају 1992. започео је кривични прогон карловачког специјалца Михајла Мише Храстова, а завршио је у мају 2015. пресудом Врховног суда, којом је осуђен на четири године затвора због кривичног дела против човечности и међународног права – протуправним убијањем и рањавањем непријатеља. Хрватска држава од свог бившег специјалца Храстова, потражује око 860.000 евра колико је исплатила породицама убијених жртава по правоснажним пресудама парничног суда за накнаду штете.

Хрватски судови су, према „Веритасовој” евиденцији, до сада правоснажно осудили око 70-ак својих војника и полицајаца за ратне злочине над Србима („Госпић”, „Сисак”, „Лора”, „Керестинац”, „Пакрачка пољана”, „Марино село”, „Паулин Двор”,  „Церна”, „Медачки џеп”, „Кулине”…) и у свим тим случајевима држава је исплатила (или ће исплатити) накнаду штете или директно оштећенима који су преживели тортуре или породицама убијених, а затим регресним тужбама тражи(ла) накнаду од осуђених.

По овој одлуци свим правоснажно осуђеним припадницима сопствених оружаних снага и полиције држава такође отписује потраживања, а оно што су уплатили до сада по регресним тужбама, вратиће им се из државног буџета.

Задњих двадесетак година у Хрватској су, и кроз струку и кроз јавност, честа тема били трошкови обухваћени овом одлуком, па ми је још интригантније због чега се ова одлука не коментарише у Хрватској. Сва је прилика да власт чека погодан тренутак да са њеним ефектима „на сва звона” изађе у јавност.

То би се ускоро могло и десити јер је Хрватска ушла у супер изборну годину, а странка на власти могла би на основу ње добити више гласова бирача са десног политичког спектра и од српске популације, присталица Домовинског покрета и СДСС, као могућих коалиционих партнера у будућој саборској већини.

Политика, 14.01.2024, електронско издање / VERITAS