Savo Štrbac: Junaci Ravnih Kotara

Hrvatske oružane snage 22. januara 1993. godine izvršile su agresiju pod kodnim nazivom “Maslenica” na južne delove Republike Srpske Krajine, iako je to područje bilo pod zaštitom plavih šlemova.

Osmog dana od početka agresije Ravnim Kotarima i Bukovicom bolno je ođeknula vijest da je poginuo komandant benkovačke brigade pukovnik Momčilo Bogunović (42), rodom iz Biljana Donjih, sela na prvoj liniji fronta. Pričalo se da je poginuo jurišajući na neprijatelja ispred svojih boraca i da je život izgubio zbog neadekvatne prve pomoći. Iako sam tih prvih dana agresije na ravnokotarska sela dnevno beležio i po desetak imena poginulih srpskih boraca, smrt pukovnika Momčila me posebno potresla, pošto sam ga znao još iz gimnazijskih dana.

Istinu o okolnostima stradanja pukovnika Momčila čuo sam od njegovog pratioca Slavka, koju mi je ispričao aprila 2015. u prostorijama “Veritasa” u Beogradu.

Elem, 1. februara 1993. godine pukovnik Momčilo nalazio se na komandnom mestu u Biljanim Gornjim, odakle je komandovao protivnapadom na hrvatske položaje u Kašiću. Pošto mu se rezervni kapetan Dušan, koji je sa svojom jedinicom trebalo da učestvuje u kontranapadu, nije javljao oko 11 časova, vozilom “puh”, kojim je upravljao Aco, i s pratiocima Slavkom i Nevenom krenuo je prema Kašiću da proveri šta se dešava s jedinicom pomenutog kapetana.

Pronašli su ga na “pržinama” u blizini kašićkog zaseoka Višići, koji su držale srpske snage, bez vojske i sredstava veze. Pravdao se da mu je “motorola” upala u neki bazen za vodu, kakvim obiluju ravnokotarska polja, pa da nije čuo naredbu za kontranapad. Prozrevši laž rezervnog kapetana, Momčilo svojoj pratnji i vojnicima iz bataljona intervencije, kojim je komandovao poručnik Darko, saopštava da su “Vukovi sa Vučjaka” po dogovoru već krenuli u kontranapad sa Veljanske kose pa da i oni moraju sa ove strane od Višića krenuti prema školi u Kašiću kako bi sprečili upad “Vukova” u zasedu.

Sa pukovnikom i njegovom pratnjom krenuo je poručnik Darko s tri tenka i pedesetak pešadinaca, u borbenom rasporedu. Komandant Momčilo išao je peške ispred tenkova i pešadije. Pratili su ga momci iz njegovog obezbeđenja. Na putu do škole, koja je bila jako neprijateljsko uporište, ispred njih je izletelo pet-šest neprijateljskih vojnika u maskirnim uniformama i utrčali su u jednu kuću. Nakon što su otpor iz te kuće neutralisali tenkovskom granatom, produžili su u borbenom rasporedu prema školi, kod koje su zatekli minobacače kalibra 60 milimetara i vreće za spavanje bez posade.

Momčilo je uzeo jedan minobacač i postavljao ga ispred škole govoreći: “Sada ćemo ih tući njihovim oružjem”. U momentu kada se sagnuo, iz jedne velike bele kuće, udaljene stotinak metara od škole, začuo se pucanj. Zrno ga je udarilo s desne bočne strane, ispod pancira.

Čim je pukovnik pao, iz škole je izleteo Siniša Prodan (19) iz Benkovca, pripadnik interventnog voda, s namerom da ga uvuče u školu. U momentu kada se sagnuo i počeo da vuče ranjenog komandanta, i on dobija metak u glavu i pada pored njega.

Iz škole je zatim istrčao Branko Macavara (27) iz Pristega, takođe pripadnik interventnog voda, s namerom da dođe do tenka, koji se nalazio u jednoj šumi iza škole, kako bi neutralisao vatreni položaj s kojeg su upucali Momčila i Sinišu. Dok je prelazio preko školskog igrališta, pogođen je i on. Ostalim vojnicima jedva je uspelo da pokupe tela i i donesu ih do tenka, kojim su ih dovezli u Smilčić.

Za razliku od Momčila, mladi Siniša nije davao znakove života. Komandant je bio pogođen u desno bedro, koje je obilato krvarilo, a Slavko i Aco usput su bezuspešno pokušavali da zaustave krvarenje. Put do Smilčića trajao je najmanje pola sata, a odatle su ga prebacili u kola hitne pomoći koja su ga dovezla u vojnu bolnicu, stacioniranu u Domu vojske u Benkovcu. Doktor Momčilo Subotić konstatovao je smrt usled iskrvavljenja, jer mu je snajperski metak presekao arteriju.

Posmrtni ostaci komandanta Momčila i vojnika Siniše sahranjeni su u Benkovcu, dok je vojnik Branko ostao na mestu gde je i pogođen, odakle je njegovo telo nestalo i ni do danas nije pronađeno.

U pomenutoj agresiji i borbama za Ravne Kotare, koje su potrajale do kraja 1993. godine, na srpskoj strani poginulo je 348 vojnika i civila, među kojima 35 žena i troje dece starosti do 12 godina. Osam lica se još uvek vodi na listi nestalih. Iz ravnokotarskih sela proterano je više od deset hiljada Srba, koji su se raselili širom sveta.

Ravnokotarski Srbi, ma gde trenutno bili, ne bi smeli da zaborave svoje heroje Momčila, Sinišu i Branka, koji su dali živote braneći svoja ognjišta. Njihovi prerano ugašeni životi amanet su živima da nikome ne daju ono što je vekovima bilo njihovo.

Izvor: VERITAS / Večernje novosti, 01.02.2017