Саво Штрбац: ДОЛАЗАК СРБА НА ПОДРУЧЈЕ ДАНАШЊЕ ХРВАТСКЕ

У сјеверној Далмацији, у којој сам живио до августа 1995, постојала су, и још увијек постоје, три православна манастира, која су утемељена у XIV  вијеку: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који од оснивања постају “духовна средишта, културна стјецишта и национална зборишта” српског народа у Далмацији.

Недавно је “Јутарњи лист”, један од водећих хрватских дневних новина, из пера новинара Владе Вурушића, објавио подужи текст о положају Срба у Хрватској, којег су у цијелости или дијеловима пренијели и многи медији у региону.

Текст и по мом мишљењу доста објективно приказује данашњи положај Срба у тој држави и веома је критичан према хрватским властима које увелико придоносе, својим чињењем и нечињењем, таквом њиховом положају.

Међутим, једна ауторова тврдња изазвала је негативне коментаре многих Крајишника, које су ме и понукале да напишем овај текст. Ево интригантне реченице из поменутог текста:

“Од времена краја 19. вијека, откад се раде статистике националне и вјерске припадности, Срба данас у Хрватској има најмање од времена првих насељавања у 16. вијеку у хрватске крајеве.”

Прва тврдња је тачна, у шта се може свако увјерити увидом у било коју јавно објављену статистику. За илустрацију послужићу се цитатом из књиге “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880–2011)”, аутора Др. Светозара Ливаде и сарадника.

“У раздобљу од 1880. до 2011. године у границама данашње Републике Хрватске Хрвати су изразито већинско становништво, док су Срби са значајним удјелом непрестано друга по бројности национална заједница. У процентима број Хрвата се кретао од 68,39% 1900. године (када их је у процентном броју било најмање) до 90,42% 2011. године (када их је у процентном броју било највише). Број Срба се кретао од 22,21% 1921. године (када их је у процентном броју било највише) до 4,36% 2011. године (када их је у процентном, али и у апсолутном броју било најмање). У ту 131 годину било је 14 пописа становништва у пет државно правних система: Аустро-Угарска, Италија, Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија и самостална Република Хрватска.”

Међутим, друга тврдња из цитиране реченице Вурушићевог текста о времену досељавања Срба на просторе данашње Хрватске није тачна, што су примјетили и многи Крајишници, назвавши ту неистину историјском подвалом.

Иако нисам историчар, на основу мог општег образовања и непосредних сазнања, и ја сматрам да та тврдња није тачна, барем кад је у питању сјеверна Далмација. А ево и зашто.

У сјеверној Далмацији, у којој сам живио до августа 1995, постојала су, и још увијек постоје, три православна манастира, која су утемељена у XIV  вијеку: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који од оснивања постају “духовна средишта, културна стјецишта и национална зборишта” српског народа у Далмацији. Прва два су саграђена на истоименим ријекама а трећи на ријеци Цетини.

Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене ријеке. Саграђен је у вријеме краља Милутина. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупе на Врбасу. Често је страдао у разним најездама. Ипак је иза тога увијек и обнављан.

Манастир Крка саграђен је у долинин истоимене ријеке у близини Кистања. Подигла га је принцеза Јелена, кћерка Стефана Дечанског и полусестра цара Стефана Душана, удата за хрватског кнеза Младена III Шубића, брибирског кнеза, посветивши га Светом арханђелу Михајлу. Предање каже да су манастир основали монаси приспјели из Свете земље, и то из манастира посвећеног Светом архистратигу Михаилу, којег је тамо подигао краљ Милутин.

Манастир Драговић је подигнут неколико година послије Косовске битке. Смјештен уз ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Посљедњи пут педесетих година прошлог вијека због изградње хидроелектране на Цетини и Перућког језера, када је више хиљада Срба из плодне цетинске долине расељено, највише у Србију. Доживио је и неколико тешких најезда “инородних и иновјерних”, након чега је за извјесно вријеме “запушћивао”. Посљедњи пут се то десило 1995. пред хрватском “олујом” и до обнове раних двијехиљадитих манастирске просторије су кориштене као штале.

У прва два сам често боравио а и госте доводио. У манастиру Крупа дружио сам се са његовим игуманом Козлицом, старином светачког изгледа, који ми је више пута отварао манастирску ризницу и причао о историји манастира.

У манастиру Крка почео сам долазити још као гимназијалац, а најчешће сам навраћао ратних деведесетих када је у њему столовао владика далматински, Господин Лонгин. Били смо пријатељи и заједно смо дочекивали госте из свијета.

Манастир Драговић сам први пут видио у прољеће 1993. када се, након оштећења бране излило Перућко језеро а Цетина вратила у своје корито, откривши и зидине старијег манастирског здања.

Данас далматински манастири, као и увијек кроз историју, дијеле судбину српског народа на тим просторима. Они су ту од XIV вијека да свједоче о боравку Срба на тим просторима и да никоме не дозволе да нам покраде неколико вијекова историје. Нажалост, сва је прилика да ће идућег прољећа, након петнаестог пописа становништва, свједочити о још већем историјском минимуму Срба на просторима данашње Хрватске.

Опрема: Српска Рамонда

Извор: Д. И. Ц. Веритас