Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Саво Штрбац: Чији је војник био хрватски „бранитељ” Ненад Крстић

Датум објаве: субота, 31 октобра, 2020
Величина слова: A- A+

Да ли је Ненад стварно погинуо као хрватски војник или су његова погибија и сахрана биле у функцији жестоке кампање која је у то време вођена управо око Вуковара.

Саво Штрбац; ФОТО: Јадовно 1941.

„Ако отворимо попис Музеја жртава геноцида са седиштем у Крагујевцу или попис жртава, Документационо-информационог центра ’Веритас’ Саве Штрпца, под редним бројем 2858. пронаћи ћемо име Ненада Крстића”, пише на почетку текста „Срамота ЈНА коју српска страна и данас скрива, Србијански рочник пребјегао у хрватску војску с транспортером ЈНА”, недавно објављеног на проусташком порталу „директно.хр”. Текст потписује Тања Белобрајдић, иначе бивша супруга Томе Дуића, управника по злу чувеног ратног логора „Лора” у Сплиту, у којем је и она мучила заробљене Србе и припаднике ЈНА, и ауторка награђиваног романа „Црни капут”, у којем све монструозне тортуре које су примењиване у „Лори” чине Срби над Хрватима у Вуковару.

Као илустрација уз текст је приложен и скенирани део „Веритасовог” интернетског списка жртава, на којем се заиста под наведеним бројем налази особа под именом Крстић Ненад, син Зорана, рођен 7. септембра 1972. у Паризу, војник, погинуо/нестао 1. октобра 1991. у Осијеку, у региону Источне Славоније, сахрањен. То је оно што је видљиво на интернету.

Поред Ненадовог имена у „Веритасовом”, за јавност невидљивом фајлу пише и да је његове посмртне остатке 21. јуна 2012. у Илоку од хрватске преузела српска страна, да су идентификовани на ВМА 1. јула исте године и предати породици, која их је сахранила у Залужју код Лесковца, где и живи. И то је било све што смо знали до појаве поменутог текста.

Из наведеног текста дознајемо да је Ненад по националности Србин, рођен у Паризу, где су му се отац и мајка налазили на привременом раду, да је одрастао уз баку и деду, код којих су га након рођења оставили родитељи, да га је „агресија” на Словенију и Хрватску затекла на одслужењу војног рока у ЈНА, у оклопно-механизованој јединици у „Бијелој касарни” у Осијеку. Сам је испричао, наводи се у тексту, да је његова јединица од 2. маја 1991. непрестано била у покрету с главном базом у Палачи, насељу 20 километара удаљеном од Осијека.

Дана 17. септембра 1991. његова јединица је из Палаче пошла у испомоћ паравојним српским јединицама у Тењу. При повратку из Тења, на Тењској цести, у последњем транспортеру у колони, шесторици младих војника указала се прилика за бег из ЈНА.

Ненад Крстић, заједно с Албанцем Шабаном Бетићијем из Глоговца на Косову, те четири Хрвата, Милом Перковићем из Липица, општина Бриње, Оливером Баричевићем из Леденица покрај Новог Винодолског, Драженом Матаковићем из околине Карловца, те Јозом Шарцем из Доњег Бришника код Томиславграда, који је и управљао транспортером, скренуо је на пољски пут између Тења и Антуновца, упутивши се напамет према месту где су претпостављали да се налази хрватска војска.

(Фото: Директно.хр)

Један од пребега, Миле Перковић, испричао је ауторки текста да су посаде у транспортерима ЈНА биле увек мешовите, па тако и њихова, да су се он и возач Шарац договорили да транспортером скрену на хрватску страну, да су питали Србина Ненада хоће ли с њима и да су се и сами изненадили кад је пристао, а да није пристао да би га само избацили из транспортера. Сви пребези одмах су отишли својим кућама на заслужени одмор, осим Ненада, који је остао да се бори против дојучерашњих сабораца и сународника.

Петог дана по промени стране, Ненад је погинуо. По казивању једног учесника, то се десило 21. септембра 1991. године, око 13 сати, кад се транспортер с четворочланом посадом, међу којом је био и Ненад, који се налазио на ПАМ-у, кретао цестом према „четничком упоришту” Шодоловцима. „Кад смо стигли до пумпне станице Ернестиново, Ненад је сишао с транспортера како би, да бисмо имали боље упориште, митраљезом развалио врата станице и ушао у њу. У том тренутку из Шодоловаца је започело гранатирање, око нас је пало неколико граната, од којих је Ненад смртно страдао, а наш заповедник Звонко Милас рањен. Ненад је задобио гелер иза уха и није му било помоћи, преминуо је на месту.”

Ненадова сахрана је била 23. септембра на гробљу у Антуновцу, а покопан је у хрватској униформи с војним почастима. Почетком децембра 1991. Антуновац су заузели Срби и ЈНА и остао је под српском контролом све до „мирне реинтеграције” у јануару 1998.

Према казивању мештана Антуновца, 1994. године по Ненадове посмртне остатке долазила је једна жена, претпостављају да је то била његова мајка. Након што је гроб отворен и пошто су присутни након отварања сандука видели хрватску униформу, његово тело је враћено натраг у гроб.

Гроб Ненада Крстића (Фото: Директно.хр)

Ненадови саборци успели су 2000. године да договоре с Министарством бранитеља да се Ненадови посмртни остаци још једном ексхумирају, преместе у нови сандук, поново достојно покопају, те да се Ненаду направи гробница какву имају и други хрватски „бранитељи”. На том гробу, поред Ненадовог имена и презимена, година рођења и смрти, као и уклесаног католичког крста, пише и „хрватски војник”. „Ненадов гроб редовно обилазимо, често се може видети како на њему гори свећа. Истина, највише о томе воде рачуна мајке наших погинулих Антуновчана, његово последње почивалиште обилазе и одржавају као код своје деце”, говоре Ненадови „саборци”.

Оваква прича о Ненаду Крстићу противи се и здравом разуму и мом животном и професионалном искуству, због чега, и себе и све вас, питам: Који војни „стручњак” састави баш онакву посаду знајући које су биле сукобљене стране? Да ли је деветнаестогодишњи Ненад уопште могао да бира хоће ли или неће с колегама „добровољно” пребећи на хрватску страну? Да ли је и на другој страни могао да бира између одласка кући или останка на првој линији фронта? Да ли је за четири дана могао да задобије безрезервно поверење доскорашњих непријатеља, чак толико да му дају митраљез? И да ли је нека пумпна станица безбеднија од борбеног транспортера у покрету? Да ли је смртоносна рана од гелера иза ува могла бити и рана од метка испаљеног из ватреног оружја неког новог „саборца”, који је могао помислити да ће Ненад у зони борбе окренути оружје ка њима? Зашто је Ненад сахрањен у хрватској униформи и уз све војне почасти, кад је у то време на хрватској страни мало ко имао униформе?

Ко одговори на ова питања, моћи ће и да закључи да ли је Ненад стварно погинуо као хрватски војник или су његова погибија и сахрана биле у функцији жестоке кампање која је у то време вођена управо око Вуковара.

Ненадови посмртни остаци ипак су свој вечни мир нашли у месту његових предака и савременика. Хрватима је остао споменик с његовим именом за параду и пропаганду. Како год било, рат се преломио преко леђа деветнаестогодишњег Ненада.

Документационо-информациони центар „Веритас” Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 29. 10. 2020)

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top