САВА РОСИЋ: ПРЕДЛОГ ЗА УСТАНОВЉЕЊЕ ДАНА БРАНИОЦА ОТАЏБИНЕ

Код нас требало установити Дан браниоца Отаџбине. Предлажем да то буде 31. маj, дан Боjа на Чегру из 1809. године

У Русиjи jе 23. фебруара обележен Дан браниоца Отаџбине, док се 9. маjа слави Дан победе у Отаџбинском рату. Ми Дан браниоца Отаџбине немамо, као ни Отаџбинске ратове, зато 9. маjа славимо Дан Европе. Коjе то Европе? Исте оне коjа jе надирала (и даље надире) на Исток. Јер Совjетски Савез ниjе напала само Немачка него удружена Европа. Да, да – управо тако пише на поштанскоj марки тзв. НДХ:„Борба удружене Еуропе на Истоку“. Те и Хрвати, здушно помажући такву „Еуропу“, чак до Стаљинграда забраздише…

Наша омладина у маjу, ђускаjући по трговима и даље изводи слетове („све jе исто, само њега нема“) под новим називом Плес са Европом. А колико пута нас jе та Европа у 20. веку бомбардовала? Ми пак одмах после агресиjе из 1999. године обнављамо Радост Европе, примамо децу из бомбардерских земаља, а не водимо их да одаjу пошту и положе цвеће, на пример, на гроб малене Милице Ракић или макар на онаj заборављен и запуштен споменик Вечна ватра на Ушћу, за коjу се испоставило да jе кратковечна…

Додуше, тамо ниjе отишао ни онаj пилот „невидљивог“ коjи jе имао образа да дође на место злочина, све вадећи се како jе пред свако полетање „молио Бога за животе људи“. С обзиром на броj жртава – биће да се погрешном богу молио. Да ниjе тужно било би смешно. Зато jе маршалу Фjодору Ивановичу Толбухину, хероjу Совjетског Савеза, Народном хероjу Југославиjе и почасном грађанину Београда, ономад укинута улица у Београду. Сада се поново зове Макензиjева. А по чему jе дотични Френсис Макензи заслужан за Београд? По томе што jе негде у 19. веку купио то подручjе, исушио га и испарцелисао за продаjу. Тржишно, нема шта. Само, да ли jе то довољно да га овековечимо? На краjу jе злосрећном маршалу Толбухину, после негодовања jавности, ипак додељена улица на рубу града.

Колико година нам jе требало да подигнемо Споменик пилотима погинулим у априлском рату 1941. године? А колико година ће jош протећи док не подигнемо Споменик пилотима коjи су нас 1999. године бранили? Колико срце и колику храброст треба имати да се уопште полети против онолике армаде! Посебна jе прича где се наши Јунаци сахрањуjу, а ко се све дичи местом у Алеjи великана и Алеjи заслужних грађана на Новом гробљу.

Британац Роберт Лафан написао jе 1918. године књигу „Срби – чувари капиjе“. Капиjе чега? Цивилизоване Европе. Потом нам jе иста „цивилизована“ Европа приредила, између осталог, циљано уништење Народне библиотеке у Другом светском рату (коjи су, према мишљењу извесног председника, Срби изазвали), а педесетак година касниjе и „хуманитарно бомбардовање“, док о непочинствима на Косову и Метохиjи током готово 14 година под европском управом (што скупа под капом НАТО, што самостално) не вреди трошити речи – сви смо сведоци.

КОЛИКА ЈЕ НАША ЋЕЛЕ-КУЛА Мислим да би свакога ко бобоња „ми морамо у Европску униjу“ (а само мриjети се мора!) требало упутити на студиjски боравак на Косово и Метохиjу да се лично увери какав „раj“ jе иста ЕУ тамо успоставила. Па, ако преживи – онда нека прича. Колико jе Срба настрадало на КиМ од jуна 1999. године па до данас? А колико починилаца jе откривено и кажњено? „Истрага jе у току“? Шта би са извештаjем Дика Мартиjа о трговини људским органима? Тресла се гора – родио се миш? Коjи болесни ум jе уопште смислио такву страхоту? Ниjе ли речита и сама громогласна ћутња о томе, па и хистеричан смех Бернара Кушнера у одговор на новинарско питање? Још нам и Душан Батаковић преноси изjаву Мартиjа Ахтисариjа да смо као народ криви за све од распада Југославиjе па до Косова („распад“ – какво лажно име за смишљено разбиjање земље). Ниjе ми jасно како се то уклапа у НВО-песмицу о томе како се у Хагу суди за индивидуалне злочине.

Кад сам већ код Хага, недавно jе у Небеску Србиjу отишао jош jедан наш Јунак и сужањ хашког Минотаура – генерал Милан Гверо, одробиjавши пет (пет!) година због „злочина против човечности“. Каква спрдња. Злочин против човечности завређуjе наjмање доживотну тамницу. Дабоме, у случаjу да га jе заиста било. Недавно се навршило и 10 година од одласка Воjислава Шешеља у Хаг, а пресуда (због „држања запаљивих говора“) jош увек ниjе изречена. А колики су („услед недостатка доказа“) пуштени на слободу или (случаjно?) таман на време умрли да избегну позивање на одговорност? Недавно jе и генерал Радослав Крстић (своjевремено у британском затвору „жив клан – недоклан“) поново из затвора одведен у хашку суданиjу. Колико српских глава jе досад узидано у хашку Ћеле-кулу? И колики Срби су тамо мрцварени, оставивши здравље и живце, стекавши само мучне успомене од сољења живих рана? Уопште, шта рећи о суду у коме jе, на пример, генерал Момчило Перишић првостепеном пресудом добио 27 година затвора, да би другостепеном био сасвим ослобођен? На основу истих „доказа“?

А ни онаj други суд коjи, колико знам, jедино ми зовемо „судом правде“ ниjе се прославио непристрасношћу (наjблаже речено). Све више се приклањам мишљењу Драгоша Калаjића како су Срби – последњи Европљани.

Сматрам да би и код нас требало установити Дан браниоца Отаџбине. Предлажем да то буде 31. маj, дан Боjа на Чегру из 1809. године, чиjе Јунаке Турци овековечише Ћеле-кулом. Такође сматрам да би требало подићи Споменик браниоцима Отаџбине с уклесаним именима свих наших знаних Јунака коjи су се из своjих обичних живота,„страшном мишљу прсах надутиjех“, винули у незаборав. Где? Па тамо где jе био споменик Ђорђиjу Петровићу Црном, срушен у Првом светском рату, да би на истом месту Друштво приjатеља Француске и Друштво некадашњих ђака француских школа добровољним прилозима подигли споменик захвалности Францускоj, сасвим обесмишљен 1999. године. Тако бисмо имали где да у срцу града одаjемо пошту свим нашим Јунацима коjи су положили животе за то да потомци живе у миру и слободи. Такво место ниjе ни споменик Незнаном jунаку на Авали jер jе обележjе коjе jе дечаку-воjнику народ подигао на месту погибиjе измештено зарад травњака у подножjу Мештровићеве копиjе гробнице персиjског цара Кира, пошто jе претходно миниран средњовековни град Жрнов на врху Авале (више о томе може се прочитати у књизи историчара Радована Дамjановића „Жрнов, српски Авалон“). Такво место ниjе ни споменик голом мушкарцу на Калемегдану, дело истог Ивана Мештровића, кога су београдске госпође своjевремено с правом протерале са Теразиjа на Калемегдан (и то леђима окренутог граду), зато што голотиња нема никакве везе са српском традициjом. А за споменике коjе jе време прегазило (таквих има и на другим местима, на пример у Ташмаjданском парку) треба одредити место негде на рубу Београда.

ДАН ЗА КОЈИ ЖИВИМ Шта ће на краjу бити са рањеном зградом Генералштаба? Хоћемо ли jе сами докраjчити? И како разумети символично постављање рекламе немачке банке на рањену зграду Савезног СУП-а? Погођена зграда уместо билборда – тржишно, нема шта. И колико бих jош могла да набраjам.

Уопште, све jе смишљено изврнуто, изопачено, изокренуто, наопако. Срби су се у тзв. НДХ сами убиjали, сами правили концентрационе логоре (чак и jединствени логор за децу Јастребарско), сами бежали у Србиjу (као и током „Олуjе“). То ниjе био геноцид, зато jе геноцида било у поjединачно узетоj босанскоj варошици (кривотворење и пабирчење како би се намакао задати броj жртава у Сребреници разоткрива Историjски проjекат Сребреница Стефана Каргановића).

Има ли томе краjа? Када ћемо више подвући црту под 20. век и пресабрати се? Ако смо почетком претходног века брзоплето подлегли зову сирена и током читавог столећа, боси по трњу газећи, гаjили подметнуто нам кукавичjе jаjе, ваљда jе већ време да погледамо шта се из тога испилило. Колико пута треба да изнова на исте грабуље нагазимо, па да наjзад размотримо поуке историjе? Доста више срљања! Ако се поново укрцамо на погрешан воз, нећемо стићи на жељено одредиште. Зато треба да хладне главе трезвено сагледамо све странпутице на коjе смо забасали и извучемо закључке. А онда да засучемо рукаве и кренемо у исправљање грешака, да разбиjемо сва крива огледала, погледамо чињеницама у очи и поштено сведемо рачуне. Да кажемо попу поп, а бобу боб. Јунаку Јунак, убицама убице, а издаjницима – издаjници.

Већ одавно нам треба велико спремање. Јер, овако испада да смо мазохисти. Што нас више газе, више их волимо. Почнимо од великог спремања у сопственим главама. У књизи „Манипулациjа свешћу“ Сергеjа Кара-Мурзе потанко jе описано разарање логичког мишљења. Испада да су научници на Западу одавно развили технологиjу превласти путем вештачког стварања збрке у главама како би се људи, не схватаjући опасност, поводили за „чаробним фрулама“. У истом циљу намећу нам се и туђице, латиница, нови празници (од ноћи вештица па све до дана заљубљених) и много тога другог. А онима коjи се побуне кажу да тераjу мак на конац, да су ситничари, противници „прогреса“ (ма шта то значило).

А када нам се разбистри у главама, упитаћемо се зашто, на пример, квасац увозимо чак из три земље (колико сам досад установила), чак и онаj на коме ћирилицом пише „Врење“ (ваљда да се Власи не досете); зашто се минерална вода „Књаз Милош“ напречац премандурила у латиницу, изгубивши при том и ону сељанчицу у народноj ношњи, док jе кокошjа jуха „Подравка“ остала иста као и у бившоj заjедничкоj држави; зашто сада „Мерима“ увози сопствену пасту за зубе „Азулин“, сапун „Тен сан“ и чувени дечjи сапун (а паковање непромењено); зашто земљу порекла неког производа jедино лупом можемо открити; зашто…

Први корак jе наjтежи, иако нам за то нису потребни спонзори, донациjе, инвеститори, кредити, стратешки партнери. Зато ће потом све бити лакше. Тако ћемо, полагано али истраjно, стићи и до завршнице – Дана Ослобођења! После тога ћемо имати пуне руке посла док не очистимо Аугиjеве штале: наши правници – од блаћења Срба и Србиjе, наши jезикословци – од исполитизованог петљања око српског jезика, наши Јунаци – од намерног уништавања Воjске, наши историчари – од кривотворења историjе, наши политиколози – од срачунатог урушавања свих установа Државе… На краjу ћемо на Дан Браниоца Отаџбине, скупа са преживелим Јунацима, свечано положити цвеће на Споменик Браниоцима Отаџбине и заклети се да исту грешку никада више нећемо поновити. Живим за таj Дан.

Сава Росић

Извор: НОВИ СТАНДАРД